ПОСЛЕДЊА БИТКА ЗАПАДА

РАТ ПРОТИВ „ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ НИШТАВИЛА“

Читава Европа коначно би требало да се ослободи „прљавог империјализма Вашингтона, који ју је учинио колонијом 1945. године, како би се отворила за евроазијску и мултиполарну перспективу“. Данас ту спасоносну перспективу спречавају европске политичке елите, које и нису никакве елите, већ слуге и колаборационисти америчких завојевача, који је стављају у понижавајући положај изршилаца налога из Вашингтона, чак и на штету европских народа. Прве салве тог рата за нови мултиполарни светски поредак испаљене су у данашњој Украјини

Mи живимо у време „последње битке капиталистичког Запада“, уочава кубански колумниста и професор на Универзитету у Хавани Ернесто Естевез Рамс. Запад се данас грчевито, и по свој прилици узалудно, упиње да одржи сопствену светску хегемонију, успостављену још колонијалним освајањима Азије, Африке и Новог света. Од тада траје мрачно раздобље колонијализма светске историје, колонијализма који предводе европске колонијалне силе, инспирисане, нарочито у свом почетку, директним и отвореним расизмом. Сада се отворени расизам прикрива и преузима друге форме. Ипак, он је и даље најважнији, пресудан мотив који покреће западне силе. Како примећује амерички аналитичар Том Луонго: Запад једноставно не може да поднесе чињеницу да су их победиле „бивше колоније САД“ и „прљави Словени из Русије“.
Од пре неког времена на чело „старих колонијалиста“ ставиле су се Сједињене Америчке Државе. САД су, посебно у периоду после Другог светског рата, донекле модификовале правила колонијализма. Војна окупација територија излази из моде, што не искључује сталне војне интервенције; послушност се постиже другачијим и ефикаснијим, заправо токсичнијим средствима, иза којих, поново, стоји гола сила, принуда. Епоха колонијализма још није окончана. Може се рећи да ми данас живимо у време његове кулминације.

[restrict]

Тренутна ситуација на „великој шаховској табли“

Сада, међутим, видимо како се најзад појављују и „друге силе, које нису вољне да прихвате овај наметнути поредак“. Прве међу њима су Русија и Кина. Садашњу ситуацију одређује у првом реду рат у Украјини. Кина се, упркос жестоким притисцима, веома јасно одредила према овом рату. Осврнимо се само на један пример: током посете америчког председника Бајдена Јапану, недалеко од обала Јапана и Јужне Кореје, одвијале су се заједничке војне патроле стратешких бомбардера Русије и Кине. А Јапан и Јужна Кореја су „последњи амерички савезници“ у овом делу Азије. Овај чин прокоментарисао је Радио Слободна Европа као „бруталну демонстрацију силе, с оштром поруком Бајденовој администрацији“. За агенцију Ројтерс, био је то „заједљиви опроштај од америчког председника“.
Заправо, већина света данас се „залаже за планету која више неће бити бојно поље за ратове које су започели други“. Државе одбацују свет у коме је њихов развој сасвим подређен Западу и где је њихова улога сведена на улогу испоручилаца јефтиних сировина. То је јасна порука упућена Западу, која није најбоље схваћена у Вашингтону. Када је Запад прогласио санкције против Русије, због наводне агресије на Украјину, ова већина света одбила је да се с тим сагласи. Антируске санкције прихватило је само дванаест одсто човечанства (такозвани колективни Запад). Арапске и муслиманске земље с великим разумевањем прате руске акције у Украјини. Чак су и „петромонархије“ одбациле безусловну послушност хегемону, у чему, како изгледа, за сада предњачи Саудијска Арабија. Блиски исток с помном пажњом посматра далекосежне промене. Санкције није прихватио ни Израел. Индија будно мотри на ситуацију, а њени званичници тврде да се неће одрећи својих веза с Русијом. Индија је спремна да и даље купује руску нафту и оружје и да продубљује своје односе с Русијом. Извоз руских енергената на Исток сада је први пут премашио количину која се извози на Запад. Ситуација у земљама Латинске Америке је добро позната. Чак је и председник Бразила Болсонаро одбио да следи курс који су зацртале САД, изјављујући да је Украјина сама крива за оно шта јој се дешава и да се Бразил неће солидарисати с Америком. „Украјински народ је своје наде“, рекао је Болсонаро, „ставио у руке комичара Зеленског.“ Слично је и на афричком континенту, који се сада обраћа Русији ради увоза жита. Африка је наставила и с ослобађањем од свог колонијалног статуса, пре свега од досадашњих колонијалних господара, Француза, док Американци најављују нову интервенцију у Сомалији. Земље БРИКС-а продубљују међусобну сарадњу, а Кина предлаже проширење ове организације коју за сада чине Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка. Кинеску иницијативу поздравила је Русија. Можда је још рано да се говори о новим земљама кандидатима, али међу њима су већ виђени Саудијска Арабија, Аргентина и Иран.
Свет не престаје да се мења. Ми смо дужни да схватимо ове промене. Покушајмо да замислимо овакву ситуацију пре само двадесетак година, када су САД почињале свој злогласни „рат против тероризма“. Тада је чак и Русија понудила помоћ својим „америчким партнерима“. Запад је тада предводио свет. Вашингтон је деловао као „ново Делфијско пророчиште“ (Томас Молнар), као „нови месијански центар“ коме су се сви повиновали, и то без поговора.

Шта је данас Запад?

На овом месту треба се запитати шта је то, или у шта се данас претворио Запад? Запад, тврди италијански филозоф Дијего Фузаро, „више није Европа и није цивилизација“. За разлику од Кине и Русије, које су пуноправне државе цивилизације, Запад је само „мрежа држава која више не одговара народима које свака од њих садржи“. Другим речима, то је једноставно простор америчке хегемоније. Ова „мрежа држава“ ставила се без остатка у „службу турбокапитализма, а његове унутрашње противречности немају другог ефекта осим да по целом свету сеју хаос“. Иако и даље „предводе Запад“, Сједињене Државе – „царство Јенкија“ – више нису ни „империја једне нације“. „Ова грабежљива политика, започета још 1898, тада је била експанзионистичка спољна политика у служби младе нације, помало монструозне и полуформиране, као истинске наследнице робовласничког капиталистичког империјализма Британаца.“
Данас НАТО, спољна политика и агресивност САД, „не одговарају чак ни терминима нације и империје“. Они су само „очајничка реконструкција средстава за производњу вишка вредности у полуделој и хаотичној, финансијализованој економији“. Америка је зато способна једино да производи хаос у међународним односима, који се најзад, са својом идеологијом „родне равноправности“ („џендер идеологија“), претвара у прави „цивилизацијски хаос“. Сада се ова „доларска монархија“ сукобљава с Русијом и Кином. „Али ’Кинески зид’“, сматра Фузаро, „поново ће зауставити ово варварство.“
Рат у Украјини представља рат САД/НАТО-а против ове две силе – Русије и Кине у исто време – али и нешто више од тога: „То је рат против читавог источног блока који се не повинује америчком империјализму“, упозорава италијански филозоф. Већ је испланиран и наставак овог рата, чије ће следеће поприште бити Тајван. „У суштини, ми смо данас на врхунцу империјалистичке експанзије САД на Истоку, која је сада у директном сукобу с Русијом и с Кином. Управо зато је отпор Русије и Кине, као последњих бастиона отпора америчком империјализму, данас толико важан.“
Доминација једне силе над „светском шаховском таблом“, која је само „мијазматична мочвара северноамеричког атлантизма“, ни у ком случају не може бити добра за човечанство. Што се тиче Кине, ова велика „држава цивилизација“ већ је пружила ефикасан отпор разним империјалистима и освајачима. „Бајденово помахнитало ратно хушкање“, закључује Фузаро, „никада неће моћи да прогута цео свет, читав начин живота који, штавише, преузима економску, војну и технолошку премоћ над атлантизмом.“

У реалности трећег светског рата

„Ово је веома опасан тренутак за човечанство“, упозорава тим поводом кубански професор Рамс. „Ми већ дуго времена живимо у необјављеном Трећем светском рату“. Сада смо на прекретници, која ће одредити оно што нам доноси сутра. Трећи светски рат започео је одмах по завршетку Другог светског рата. У почетку, он је био „хладни“, јер је деловање Сједињених Америчких Држава ограничавало постојање Источног (комунистичког) блока. САД су тада могле да успоставе хегемонију над Западном Европом. Формиран је НАТО, као заштитник америчких интереса у Европи, с једним јасним циљем: према изјави његовог првог генералног секретара лорда Измеја, циљ НАТО-а јесте да „држи Американце унутра, Немце доле, а Русе напољу“.
Америка се тада свим силама борила да над „остатком света“ успостави своју хегемонију: државним ударима, које је по правилу подржавала војска, заверама лажних елита које су се обавезале на послушност хегемону. Ипак, и овде су САД биле обуздаване деловањем тада још довољно моћног СССР-а, који је охрабривао антиколонијалне покрете широм света. Најсветлију тачку представљала је победоносна Кубанска револуција. Пламен ове револуције није инспирисао само Латинску Америку, он је продирао све до Африке и најзабаченијих кутака света.
У том свету запаљен је и „дух Бандунга“ (1955): клица из које ће се породити „Покрет несврстаних“: покрет земаља „Трећег света“, које су одбијале да припадају било једном, било другом блоку. Занимљиво је да су се тада САД представљале као „борац за слободу потлачених“ и као „борац против колонијализма“. Али оне су нудиле само нови облик старог колонијализма: вешто припремљену дужничку замку, која је регрутовала клијентелистичке, компрадорске елите међу поробљеним народима. Те „елите“, у савезу са светом капитала, омогућавале су пљачку сопственог народа и његово задржавање у стању трајног сиромаштва. Све је то било приметно већ на конференцији одржаној у Бандунгу. Сједињене Државе нису непосредно учествовале на овој конференцији, али су, у низу саопштења које су издале тим поводом, сугерисале да ће САД пружати економску помоћ афричким и азијским земљама, покушавајући да преусмере борбу против западног колонијализма у супротстављање „ширењу комунизма“, односно „претњама које су долазиле из Кине и Источног блока“.
У почетку САД су избегле да се отворено сврстају на страну европског колонијализма. У пракси, оне су безрезервно стале на страну колонијалног Запада и наставиле да раде потпуно исто што и европске колонијалне силе, додуше на нешто другачији, прикривенији и перфиднији начин. Стари колонијализам добио је нову форму. Из Трећег света пристизале су јефтине сировине; у замену за то, ове земље добијале су скупу индустријску робу коју је производио „развијени индустријски Запад“. За Трећи свет били су и даље резервисани послушност и сиромаштво. То је суштина неоколонијализма. Али Запад није постао богат захваљујући томе што је изградио „најуспешнији, најбољи и једино могући систем“ већ захваљујући својој мрачној колонијалној прошлости.

„Златна ера свеопштег просперитета“

Потом је, 1989. године, уследио пад Берлинског зида, који је донео језиве последице: распуштање Источног блока и нестанак Совјетског Савеза. Нестала је „биполарна равнотежа света“, окончан је Хладни рат. Али само привидно и само за једну страну. Ако су Руси у то поверовали, за то су били сами криви. Запад је наставио да води потпуно исту политику као и пре. Заправо, јаз између развијених земаља Запада и свих осталих земаља у то доба нагло се повећавао. Настаје „епоха апсолутног капитализма“ (Д. Фузаро), која се манифестује чак и „код куће“, постепеним укидањем свих погодности које је до тада, захваљујући „омраженом комунизму“, уживала радничка класа на Западу. Претња, какву је оличавао комунистички Исток, коначно је нестала. На Западу се рађало неолиберално чудовиште: „нови Левијатан“, који ће ускоро замахнути својим крилима и чија ће се сенка надвити над читав свет. Верујући да се „ослобађају“ од комунизма, „робови (на Истоку) почели су да љубе своје ланце.“ Почела је „златна ера свеопштег просперитета“. Било је то доба управо дирљиве наивности народа на Истоку. Ова ера заиста је означила краткотрајни период просперитета, али искључиво за Запад.
Ово нас најдиректније доводи до садашњег тренутка. У деведесетим годинама прошлог века зачето је тренутно стање ствари: оно што Рамс назива „једнополарном реалношћу заснованом на изнуђивању од стране САД и њених савезника, које обавезује остале да прихвате америчку доминацију, што је ситуација која је једноставно неодржива и самоубилачка за све“.
Шта се, у ствари, тада десило са САД? Нема сумње, Америку је обузело својеврсно „пијанство од успеха“. Америчке елите су се потпуно уживеле у своју улогу нових „господара универзума“, којима је све било дозвољено. Све, па чак и крајњи примитивизам у схватањима међународних односа. Израз тога била је иначе бесмислена „теорија“ Френсиса Фукујаме, према којој је историја са либералним капитализмом најзад стигла до свог краја. Ипак, упркос овако замишљеном „крају историје“, Запад је започео низ ратова, које је водио против „непослушних“, против „земаља одметника“. У ствари, то је био низ неоколонијалних ратова Запада за потпуну доминацију над планетом, међу којима је први био онај у Кувајту, против Ирака. Уследили су многи други, који су потпуно опустошили огромне регионе света.
И сада је, упозорава Рамс, „све очигледније да је једини излаз за човечанство пораз хегемонистичког, империјалистичког капитализма. Битка за мир је неопходна, уколико желимо да изградимо бољи свет за све нас“. Такав, преломни тренутак данас је без сумње Украјина. Иначе, „ништа што се дешава у Украјини“, додаје кубански професор, „не би требало никога да радује. Осим догађаја који су довели до садашњих борби, поново видимо рат у коме жртве подносе земље које светске силе означавају као периферне“.

Епизоде трећег светског рата

Западни медији данас нуде само искривљену, лажну и црно-белу слику, у којој су улоге „добрих“ и „лоших момака“ унапред подељене. То је, наводно, рат једне земље (Русије) против друге (Украјине), у којем је прецизно означен кривац – „агресор“. Агресор је, наравно, Русија, односно „Путин“. Када се каже: „Путин је започео рат 24. фебруара…“, превиђа се ноторна чињеница да овај рат није почео 2022. и да га није започео Путин већ да је рат покренуо Запад против Русије, тачно осам година раније, пучем неонациста и „антитерористичком операцијом“ који су организовани споља, у режији САД. Потом је уследила тиха и упорна нацификација Украјине. Нацификација није увек текла „тихо“, изузев за западне медије: у Одеси је спаљено неколико десетина живих људи. Уосталом, ово припада већ устаљеном начину извештавања западних медија, примењиваном још од рата у бившој Југославији. „Агресори“ су тада били искључиво Срби. Осим тога, „у западном капиталистичком хегемонистичком свету сваки чин рата приказан је изоловано, а не у спрези с другима“. Превиђа се и чињеница да „подела Југославије, сецесија Косова, рат у Ираку, у Авганистану, ИСИС, рат у Сирији, Пакистану, Палестини, Либији и Јемену имају нешто заједничко, а то су САД и НАТО“. Први оружани сукоб с НАТО-ом имала је Војска Републике Српске још 1993. године.
У питању, дакле, није неколико неповезаних ратова већ неколико епизода једног те истог, трећег светског рата, без обзира на то што „идеолошка машинерија НАТО империјализма упорно ствара наратив да је кривац неко други“. Не дајмо се заваравати пропагандним лажима: рат у Украјини „само је најновија епизода у настојањима империјалистичког НАТО-а да спречи губитак своје хегемоније у свету којим је све теже управљати“ (Рамс).

Против „цивилизације ништавила“

Сада је Европа, као колонија Вашингтона, прва жртва „културе поништавања“, која је већ освојила Запад, указује Фузаро. Кина је, као и Русија, „успела да одржи вредности које је чине супериорном у односу на ову цивилизацију ништавила у какву смо се претворили и коју више не можемо чак ни да разумемо“.
Да ли ће Европа успети да збаци „стари амерички јарам, који јој је наметнут 1945“? Истинску алтернативу америчком хегемонизму, присилној американизацији планете, данас представља мултиполарни свет, који би могао створити нову равнотежу и тако се одупрети америчком империјализму. „Ако желимо мултиполаризам“, тврди италијански филозоф, „то је зато што једино он може гарантовати равнотежу снага и мир који, да цитирам Канта, није мир који влада на гробљима, или који није, да цитирам старог Тацита, пустиња.“
Управо зато се, „више него икад, морамо надати савезништву Кине и Русије, сувереном у сваком погледу, од војног до монетарног, од културног до политичког, односно таквом савезништву које ће бити способно да пружи отпор без попуштања главном непријатељу, а то је вашингтонски империјализам“. Читава Европа коначно би требало да се ослободи „прљавог империјализма Вашингтона, који ју је учинио колонијом 1945. године, како би се отворила за евроазијску и мултиполарну перспективу“. Данас ту спасоносну перспективу спречавају европске политичке елите, које и нису никакве елите, већ слуге и колаборационисти америчких завојевача, који је стављају у понижавајући положај извршилаца налога из Вашингтона, чак и на штету европских народа.
Прве салве тог рата за нови мултиполарни светски поредак испаљене су у данашњој Украјини. Ово има у виду кинески лист Глобал тајмс, који изражава уверење да ће криза у Украјини „суштински променити савремени светски поредак“. Директор Кинеског института на Универзитету Фудан Џанг Вејвеј отишао је корак даље у томе, називајући Русију „револуционарком која суштински мења планету“.

[/restrict]

2 коментара

  1. Маторац

    Искрено се надам да ће Борис Над једног дана објавити књигу са својим чланцима, као што је својевремено Мара Кнежевић Керн од својих прилога саставила књигу “Врачев шегрт”.
    То би могао да буде својеврсни уџбеник.
    Поздрав аутору.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *