Poljska gradi veliku silu od mora do mora

Veronika Krašeninnikova

Poljska je poslednjih meseci postala jedan od glavnih njuzmejkera ​​– skoro ni dan bez vesti.
Pre neki dan se saznalo da Poljaci, uz saglasnost Kijeva, ugošćuju rezervni centar za obradu podataka Državne poreske službe Ukrajine pod izgovorom „poboljšanja efikasnosti“ odeljenja. Predsednik Andžej Duda rekao je u intervjuu za Bild da je Poljska donirala Ukrajini oružje u vrednosti od dve milijarde dolara, uključujući više od 240 tenkova, skoro 100 oklopnih vozila i oružja, municiju i projektile. Poljska je prošle nedelje objavila najveći ugovor: Ukrajina će dobiti 470 miliona dolara u oružju, koje je delimično platila Evropska unija, a novac će biti upotrebljen za dalji razvoj poljskog vojno-industrijskog kompleksa, rekao je premijer Mateuš Moravjecki. A u prvim danima juna američki ambasador u Poljskoj Mark Bžežinski najavio je izgradnju više od stotinu vojnih objekata u narednih deset godina. Ambasador je to saopštio sa ministrom odbrane Poljske Mariušem Blaščakom dok je polagao kamen temeljac za skladište oružja Povidz, u kojem se nalazi borbeni tim američkog bataljona – samo prvi od osam. Skladišta će, naravno, biti popunjena oružjem.Takve specifičnosti padaju na zvanične izjave geostrateške prirode: početkom maja predsednik Duda je obećao da između Poljske i Ukrajine neće biti granica i da će „zajednički graditi zajedničku sreću i zajedničku snagu“.

Priroda i mnoštvo vesti iz Varšave u odnosu na Kijev sugeriše da je Poljska ušla u aktivnu fazu razvoja Ukrajine.
Za nekoga je kriza, a za nekoga prilika, a Poljska definitivno vidi sadašnju situaciju pozitivno. Varšava ima jedinstvenu šansu da uzme ukrajinske zemlje pod svoju kontrolu u okviru koncepta Intermarium. Ovo je geostrateški projekat za ujedinjenje, pod poljskim vođstvom, država između Baltika na severu i Crnog i Jadranskog mora na jugu. Maršal Jozef Pilsudski je tu ideju predložio pre sto godina, a čitav vek je Poljska pokušavala da ostvari svoje ambicije za Istočnu Evropu i Ukrajinu sa Belorusijom.
Čak i ako su se ove težnje završile neuspehom, imperijalne himere iz prošlosti i dalje ne dozvoljavaju današnjim poljskim nacionalnim konzervativcima da žive u miru.
Bez spoljne pomoći, projekat Intermarium se ne može realizovati. Ali nije iznenađujuće što su Sjedinjene Države zainteresovane za tu ideju: sa Intermariumom, Amerika ima duboko lojalnog i zaduženog regionalnog partnera u istočnoj Evropi, čije se imperijalne ambicije savršeno uklapaju u interese SAD. Poljska će jačati svoju snagu i uticaj, pritiskati i iritirati Rusiju sa Zapada, zamenjujući „staru“ nepouzdanu Evropu svojim antiruskim žarom.

U Americi se termin Intermarium pojavio 2009. godine u nedrima analitičke agencije Stratfor u vezi sa podrškom Poljske Gruziji nakon gruzijske avanture 8. avgusta 2008. godine. Između 2009. i 2011. Intermarijum je pominjan u 394 mejla, navodi Vikiliks. A od 2012. Stratfor je počeo da koristi koncept javno.
2015. godine, pod predsednikom Obamom, Intermarijum je počeo da se primenjuje u formatu „Budimpeštanske devetke“. A predsednik Tramp je izbacio eufemizme i vratio se u Intermarium: za njega je nacional-konzervativna Poljska bila ideološka oaza u „liberalnoj” Evropi i najbolja ulazna tačka na energetsko tržište, sa kojeg je bilo neophodno izbaciti Rusiju. Vašington i Varšava pokrenuli su infrastrukturni projekat Inicijativa tri mora, odnosno Trimorje, posebno za snabdevanje američkim tečnim prirodnim gasom. Sa deklarisanom „socijalno-ekonomskom” prirodom Trimorja, jedan od arhitekata projekta bio je bivši glavnokomandujući NATO snaga u Evropi, američki general sa četiri zvezdice Džejms Džons. Usput se razgovaralo i o izgradnji vojne baze Fort Tramp, koja bi mogla da postane najveća u Evropi.
Tako je Intermarium postao zajednički poljsko-američki projekat. Intermarijum izgleda utoliko korisnije u kombinaciji sa sličnim i još većim neoosmanskim projektom Turske, koji će pritisnuti Rusiju sa juga. Oba regionalna centra su vođena imperijalnim revanšizmom i nastoje da izvuku maksimalnu korist od preraspodele Evrope i Evroazije, koja je počela zajedno sa specijalnom vojnom operacijom Rusije u Ukrajini.

Čini se da Kijev treba da se odupre takvim projektima. Poljski i ukrajinski nacionalizmi u istoriji su se redovno susreli u krvavim bitkama – da li Zelenski zaista ovoga puta dobrovoljno vodi zemlju u oštre poljske šape? Jer Zelenski je ponovio Dudu o fundamentalnom pitanju: „Mi smo rođaci. I ne bi trebalo da postoje granice ili barijere između nas. Ukrajinski i poljski narod već dugo mentalno nisu razdvojili granice“. On je to rekao 22. maja, uz vest da ukrajinsko Ministarstvo spoljnih poslova priprema zakon koji će Poljacima dati poseban status i omogućiti im da obavljaju javne funkcije. A neobično topao zagrljaj Zelenskog i Dude u parlamentu samo potvrđuje odsustvo težnji za suverenitetom.
Zelenski, kada želi, može bez ceremonije da razgovara sa Zapadom – ovako je tražio oružje od zapadnih lidera i parlamenata. Međutim, svaki put kada je njegov bezobrazluk upućen Evropljanima, a sa Vašingtonom govori prilično s poštovanjem. Tamo je Zelenskom moglo biti rečeno: „Vlad, sada ćeš napraviti Intermarium sa nama“, obećavajući mesto guvernera Poljske na preostalim ukrajinskim teritorijama.
„Kadrovi odlučuju o svemu“ u svakom trenutku, u bilo kom sistemu. Ko je najkompetentniji u poljskim poslovima u američkom bezbednosnom aparatu, ko je najmotivisaniji? Naravno, čovek po imenu Bžežinski. Pošto je stari Zbig umro, posao je prešao na njegove sinove, koji su od oca dobili sva potrebna znanja i zaduženja.

Početkom ove godine najmlađi sin Mark Bžežinski (rođen 1965. godine) došao je na mesto ambasadora SAD u Poljskoj – a u Varšavi se od Marka pretvorio u Mareka. Ambasador Bžežinski predao je akreditive predsedniku Dudi 22. februara ove godine – da, dva dana pre početka vojne operacije. Mark je bio u Savetu za nacionalnu bezbednost još u vreme Bila Klintona 1999-2001: sa 34 godine već je bio na mestu direktora za rusko-evroazijske poslove, a zatim i za poslove jugoistočne Evrope. Brza karijera ne bi trebalo da iznenađuje: ako je vaš otac bio na čelu Saveta za nacionalnu bezbednost (pod Karterom, 1977-1981), gde bi drugde trebalo da ide vaš sin: njegova pouzdanost i kompetentnost su obezbeđeni. Mark Bžežinski se 2008. godine oženio Ukrajinkom Natalijom Lopatnjuk – takvi sindikati samo dodaju ličnu motivaciju u životnoj misiji.
Najstariji sin Zbignjeva Bžežinskog Jan, rođen 1963. godine, završio je u Savetu za nacionalnu bezbednost odmah po diplomiranju 1986. godine i potom otišao u vojsku. 1991-1993 bio je u Pentagonu, u odeljenju za planiranje – tamo se razvija strategija. U periodu 2001-2005, Jang je već bio zamenik ministra odbrane za Evropu i NATO za vreme predsednika Džordža V. Buša. Između dva mesta u Pentagonu 1993-1994, Jan Bžežinski – kako divno! – „dobrovoljni savetnik” vlade Ukrajine, posebno SBU, Ministarstva spoljnih poslova, Ministarstva odbrane i Parlamenta – sve to u godinama formiranja moderne Ukrajine.
Malo poznata činjenica iz života porodice: žena Zbignjeva i majka Jana i Marka po devojačkom prezimenu je Beneš. Da, ona je pranećakinja Edvarda Beneša, predsednika Čehoslovačke od 1935-1948 (od 1938 do 1945, predsednika u egzilu u Londonu). Upravo on nije učestvovao u antihitlerovskoj koaliciji sa SSSR-om i platio je svojom zemljom: kao rezultat Minhenskog sporazuma u ​​septembru 1938. godine, Čehoslovački Sudeti su pripali Trećem rajhu, a onda je cela država slomljena.

I još jedan potez portretu. Predsednik u egzilu Beneš je imao savetnika Džozefa Korbela. Posle rata postao je ambasador Čehoslovačke u Jugoslaviji, ali kada je zemlja prešla na sovjetskiu stranu 1948. godine, otišao je u Sjedinjene Države kao politički izbeglica. Korbel je imao ćerku po imenu Medlin. Kasnije je postala ista Madlen Olbrajt.
Tako je u američkom sistemu formiran istočnoevropski lobi. Radila je sve vreme Hladnog rata i radi i danas, bez obzira na partijsku pripadnost predsednika.
Vratimo se danas. Sa spoljnom podrškom Intermarijumu, Poljska je u redu, ali šta je sa unutrašnjom situacijom? Radikalne antiruske sankcije izazvale su naglo povećanje cena: glavni proizvodi – hleb, mleko, meso – poskupeli su za više od 30%. Za grejanje, Vlada preporučuje građanima da sakupljaju granje.
Prema podacima UN, Poljska je primila više od 3,5 miliona izbeglica, ali je poljska velikodušnost bila dovoljna jedva za tri meseca: beneficije se ukidaju, povlastice za putovanja oduzimaju. Poljaci Ukrajince nikako ne smatraju „svojima“: njih zanimaju zapadnoukrajinske teritorije, ekonomska eksploatacija, njihovo korišćenje protiv Rusije, ali nikako ne Ukrajinci kao takvi. Svakodnevni šovinizam je veoma visok: istorijski stereotip o Poljacima-gospodarima i Ukrajincima-kmetovima i dalje je živ u glavama, čak i ako Zelenski izjavi da je „trenutna situacija nesvesno primorala Poljsku i Ukrajinu da zaborave sporove oko zajedničke prošlosti“.

Slično, Zapadna Evropa brutalno eksploatiše same Poljake: dobro obrazovani mladi ljudi odlaze na nekvalifikovane poslove, a u Londonu se prema poljskim bravarima – u jednom trenutku su svi bravari u Londonu bili Poljaci – tretiraju sa istim prezirom kao i sami prema Ukrajincima. Ali umesto da se bori za pravedniji svet, sama Poljska želi da postane ista šovinistička metropola za slabije zemlje poput Ukrajine.
Na jesen 2023. u Poljskoj će biti parlamentarni izbori. Zemlja ima parlamentarno-predsednički sistem, vladajuća nacionalno-konzervativna Partija prava i pravde (PIS) je i dalje pod kontrolom osnivača Jaroslava Kačinjskog – a samim tim i vlade u velikoj meri. Sada postoji potpun ideološki konsenzus između premijera i predsednika.
Ali proevropski Donald Tusk, koji je bio premijer 2007-2014, može da se ponaša kao konkurent nacionalnim konzervativcima. Tusk je još 2009. čak izjavio da su odnosi Rusije i Poljske bolji nego ikad – i to je čak bilo tačno. Protivnici ga mrze: Tusk je za njih izdajnik i „tajni Nemac“ – on je po nacionalnosti Kašub, a Kašubi su germanizovani u davna vremena. A kada su u septembru 2009. predsednik Putin i premijer Tusk zajedno, bez prevodilaca – govorili su nemački – prošetali Baltičkim morem, za nacionalne konzervativce je to bila konačna potvrda „Tuskove zavere sa Putinom“ i istovremeno da je „on je zajedno sa Rusima oborio avion iznad Smolenska.

Tusk nije pristalica imperijalnog projekta, on se zalaže za saradnju sa SAD u okviru NATO-a i fokusira se na Brisel, gde je bio predsedavajući Evropskog saveta 2014-2019. Još jedna demonstracija dubine kontradikcija unutar poljske politike: kada je Tusk ponovo imenovan na ovu funkciju 2017. godine, bio je samo jedan glas protiv – iz Poljske. Ako njegova Građanska koalicija pobedi na parlamentarnim izborima, doći će do ozbiljnog raskola u zemlji.
Krizne pojave u poljskoj ekonomiji rastu, a da bi održali vlast, vladajući nacionalni konzervativci mogu biti zainteresovani za zaoštravanje: tokom vojne krize nema mesta za izbore i druge demokratske mehanizme. Za sledeću godinu Poljska definitivno nije zainteresovana za mir u Ukrajini.
Dakle, preuzimanje Ukrajine od strane Poljske je prešlo u aktivnu fazu. Treba pretpostaviti da će ceo preostali deo Ukrajine pasti pod poljsku kontrolu, koja neće ići Rusiji, gde god da prolazi granica – a ne samo Lavovska oblast. Na kraju specijalne vojne operacije, Rusija će se naći licem u lice sa radikalizovanim ukrajinsko-poljsko-američkom i vojno-političkom alijansom NATO-a. U ovom trenutku ne postoje preduslovi da ovaj savez pristane na mir, stoga treba očekivati i redovno bombardovanje istočnih regiona i ruske odgovore na njih kao deo sukoba niskog intenziteta. S druge strane, unutrašnji problemi Poljske će narušiti stabilnost i smanjiti apetit za vojne avanture. Međutim, u trenutnoj situaciji moguće su neracionalne akcije, posebno da bi se ugušili problemi unutar zemlje. Stoga će buduća zapadna granica Rusije verovatno ostati „vruća“ u narednim godinama.