Пољска гради велику силу од мора до мора

Вероника Крашенинникова

Пољска је последњих месеци постала један од главних њузмејкера ​​– скоро ни дан без вести.
Пре неки дан се сазнало да Пољаци, уз сагласност Кијева, угошћују резервни центар за обраду података Државне пореске службе Украјине под изговором „побољшања ефикасности“ одељења. Председник Анџеј Дуда рекао је у интервјуу за Билд да је Пољска донирала Украјини оружје у вредности од две милијарде долара, укључујући више од 240 тенкова, скоро 100 оклопних возила и оружја, муницију и пројектиле. Пољска је прошле недеље објавила највећи уговор: Украјина ће добити 470 милиона долара у оружју, које је делимично платила Европска унија, а новац ће бити употребљен за даљи развој пољског војно-индустријског комплекса, рекао је премијер Матеуш Моравјецки. А у првим данима јуна амерички амбасадор у Пољској Марк Бжежински најавио је изградњу више од стотину војних објеката у наредних десет година. Амбасадор је то саопштио са министром одбране Пољске Мариушем Блашчаком док је полагао камен темељац за складиште оружја Повидз, у којем се налази борбени тим америчког батаљона – само први од осам. Складишта ће, наравно, бити попуњена оружјем.Такве специфичности падају на званичне изјаве геостратешке природе: почетком маја председник Дуда је обећао да између Пољске и Украјине неће бити граница и да ће „заједнички градити заједничку срећу и заједничку снагу“.

Природа и мноштво вести из Варшаве у односу на Кијев сугерише да је Пољска ушла у активну фазу развоја Украјине.
За некога је криза, а за некога прилика, а Пољска дефинитивно види садашњу ситуацију позитивно. Варшава има јединствену шансу да узме украјинске земље под своју контролу у оквиру концепта Интермариум. Ово је геостратешки пројекат за уједињење, под пољским вођством, држава између Балтика на северу и Црног и Јадранског мора на југу. Маршал Јозеф Пилсудски је ту идеју предложио пре сто година, а читав век је Пољска покушавала да оствари своје амбиције за Источну Европу и Украјину са Белорусијом.
Чак и ако су се ове тежње завршиле неуспехом, империјалне химере из прошлости и даље не дозвољавају данашњим пољским националним конзервативцима да живе у миру.
Без спољне помоћи, пројекат Интермариум се не може реализовати. Али није изненађујуће што су Сједињене Државе заинтересоване за ту идеју: са Интермариумом, Америка има дубоко лојалног и задуженог регионалног партнера у источној Европи, чије се империјалне амбиције савршено уклапају у интересе САД. Пољска ће јачати своју снагу и утицај, притискати и иритирати Русију са Запада, замењујући „стару“ непоуздану Европу својим антируским жаром.

У Америци се термин Интермариум појавио 2009. године у недрима аналитичке агенције Стратфор у вези са подршком Пољске Грузији након грузијске авантуре 8. августа 2008. године. Између 2009. и 2011. Интермаријум је помињан у 394 мејла, наводи Викиликс. А од 2012. Стратфор је почео да користи концепт јавно.
2015. године, под председником Обамом, Интермаријум је почео да се примењује у формату „Будимпештанске деветке“. А председник Трамп је избацио еуфемизме и вратио се у Интермариум: за њега је национал-конзервативна Пољска била идеолошка оаза у „либералној” Европи и најбоља улазна тачка на енергетско тржиште, са којег је било неопходно избацити Русију. Вашингтон и Варшава покренули су инфраструктурни пројекат Иницијатива три мора, односно Триморје, посебно за снабдевање америчким течним природним гасом. Са декларисаном „социјално-економском” природом Триморја, један од архитеката пројекта био је бивши главнокомандујући НАТО снага у Европи, амерички генерал са четири звездице Џејмс Џонс. Успут се разговарало и о изградњи војне базе Форт Трамп, која би могла да постане највећа у Европи.
Тако је Интермариум постао заједнички пољско-амерички пројекат. Интермаријум изгледа утолико корисније у комбинацији са сличним и још већим неоосманским пројектом Турске, који ће притиснути Русију са југа. Оба регионална центра су вођена империјалним реваншизмом и настоје да извуку максималну корист од прерасподеле Европе и Евроазије, која је почела заједно са специјалном војном операцијом Русије у Украјини.

Чини се да Кијев треба да се одупре таквим пројектима. Пољски и украјински национализми у историји су се редовно сусрели у крвавим биткама – да ли Зеленски заиста овога пута добровољно води земљу у оштре пољске шапе? Јер Зеленски је поновио Дуду о фундаменталном питању: „Ми смо рођаци. И не би требало да постоје границе или баријере између нас. Украјински и пољски народ већ дуго ментално нису раздвојили границе“. Он је то рекао 22. маја, уз вест да украјинско Министарство спољних послова припрема закон који ће Пољацима дати посебан статус и омогућити им да обављају јавне функције. А необично топао загрљај Зеленског и Дуде у парламенту само потврђује одсуство тежњи за суверенитетом.
Зеленски, када жели, може без церемоније да разговара са Западом – овако је тражио оружје од западних лидера и парламената. Међутим, сваки пут када је његов безобразлук упућен Европљанима, а са Вашингтоном говори прилично с поштовањем. Тамо је Зеленском могло бити речено: „Влад, сада ћеш направити Интермариум са нама“, обећавајући место гувернера Пољске на преосталим украјинским територијама.
„Кадрови одлучују о свему“ у сваком тренутку, у било ком систему. Ко је најкомпетентнији у пољским пословима у америчком безбедносном апарату, ко је најмотивисанији? Наравно, човек по имену Бжежински. Пошто је стари Збиг умро, посао је прешао на његове синове, који су од оца добили сва потребна знања и задужења.

Почетком ове године најмлађи син Марк Бжежински (рођен 1965. године) дошао је на место амбасадора САД у Пољској – а у Варшави се од Марка претворио у Марека. Амбасадор Бжежински предао је акредитиве председнику Дуди 22. фебруара ове године – да, два дана пре почетка војне операције. Марк је био у Савету за националну безбедност још у време Била Клинтона 1999-2001: са 34 године већ је био на месту директора за руско-евроазијске послове, а затим и за послове југоисточне Европе. Брза каријера не би требало да изненађује: ако је ваш отац био на челу Савета за националну безбедност (под Картером, 1977-1981), где би другде требало да иде ваш син: његова поузданост и компетентност су обезбеђени. Марк Бжежински се 2008. године оженио Украјинком Наталијом Лопатњук – такви синдикати само додају личну мотивацију у животној мисији.
Најстарији син Збигњева Бжежинског Јан, рођен 1963. године, завршио је у Савету за националну безбедност одмах по дипломирању 1986. године и потом отишао у војску. 1991-1993 био је у Пентагону, у одељењу за планирање – тамо се развија стратегија. У периоду 2001-2005, Јанг је већ био заменик министра одбране за Европу и НАТО за време председника Џорџа В. Буша. Између два места у Пентагону 1993-1994, Јан Бжежински – како дивно! – „добровољни саветник” владе Украјине, посебно СБУ, Министарства спољних послова, Министарства одбране и Парламента – све то у годинама формирања модерне Украјине.
Мало позната чињеница из живота породице: жена Збигњева и мајка Јана и Марка по девојачком презимену је Бенеш. Да, она је пранећакиња Едварда Бенеша, председника Чехословачке од 1935-1948 (од 1938 до 1945, председника у егзилу у Лондону). Управо он није учествовао у антихитлеровској коалицији са СССР-ом и платио је својом земљом: као резултат Минхенског споразума у ​​септембру 1938. године, Чехословачки Судети су припали Трећем рајху, а онда је цела држава сломљена.

И још један потез портрету. Председник у егзилу Бенеш је имао саветника Џозефа Корбела. После рата постао је амбасадор Чехословачке у Југославији, али када је земља прешла на совјетскиу страну 1948. године, отишао је у Сједињене Државе као политички избеглица. Корбел је имао ћерку по имену Медлин. Касније је постала иста Мадлен Олбрајт.
Тако је у америчком систему формиран источноевропски лоби. Радила је све време Хладног рата и ради и данас, без обзира на партијску припадност председника.
Вратимо се данас. Са спољном подршком Интермаријуму, Пољска је у реду, али шта је са унутрашњом ситуацијом? Радикалне антируске санкције изазвале су нагло повећање цена: главни производи – хлеб, млеко, месо – поскупели су за више од 30%. За грејање, Влада препоручује грађанима да сакупљају грање.
Према подацима УН, Пољска је примила више од 3,5 милиона избеглица, али је пољска великодушност била довољна једва за три месеца: бенефиције се укидају, повластице за путовања одузимају. Пољаци Украјинце никако не сматрају „својима“: њих занимају западноукрајинске територије, економска експлоатација, њихово коришћење против Русије, али никако не Украјинци као такви. Свакодневни шовинизам је веома висок: историјски стереотип о Пољацима-господарима и Украјинцима-кметовима и даље је жив у главама, чак и ако Зеленски изјави да је „тренутна ситуација несвесно приморала Пољску и Украјину да забораве спорове око заједничке прошлости“.

Слично, Западна Европа брутално експлоатише саме Пољаке: добро образовани млади људи одлазе на неквалификоване послове, а у Лондону се према пољским браварима – у једном тренутку су сви бравари у Лондону били Пољаци – третирају са истим презиром као и сами према Украјинцима. Али уместо да се бори за праведнији свет, сама Пољска жели да постане иста шовинистичка метропола за слабије земље попут Украјине.
На јесен 2023. у Пољској ће бити парламентарни избори. Земља има парламентарно-председнички систем, владајућа национално-конзервативна Партија права и правде (ПИС) је и даље под контролом оснивача Јарослава Качињског – а самим тим и владе у великој мери. Сада постоји потпун идеолошки консензус између премијера и председника.
Али проевропски Доналд Туск, који је био премијер 2007-2014, може да се понаша као конкурент националним конзервативцима. Туск је још 2009. чак изјавио да су односи Русије и Пољске бољи него икад – и то је чак било тачно. Противници га мрзе: Туск је за њих издајник и „тајни Немац“ – он је по националности Кашуб, а Кашуби су германизовани у давна времена. А када су у септембру 2009. председник Путин и премијер Туск заједно, без преводилаца – говорили су немачки – прошетали Балтичким морем, за националне конзервативце је то била коначна потврда „Тускове завере са Путином“ и истовремено да је „он је заједно са Русима оборио авион изнад Смоленска.

Туск није присталица империјалног пројекта, он се залаже за сарадњу са САД у оквиру НАТО-а и фокусира се на Брисел, где је био председавајући Европског савета 2014-2019. Још једна демонстрација дубине контрадикција унутар пољске политике: када је Туск поново именован на ову функцију 2017. године, био је само један глас против – из Пољске. Ако његова Грађанска коалиција победи на парламентарним изборима, доћи ће до озбиљног раскола у земљи.
Кризне појаве у пољској економији расту, а да би одржали власт, владајући национални конзервативци могу бити заинтересовани за заоштравање: током војне кризе нема места за изборе и друге демократске механизме. За следећу годину Пољска дефинитивно није заинтересована за мир у Украјини.
Дакле, преузимање Украјине од стране Пољске је прешло у активну фазу. Треба претпоставити да ће цео преостали део Украјине пасти под пољску контролу, која неће ићи Русији, где год да пролази граница – а не само Лавовска област. На крају специјалне војне операције, Русија ће се наћи лицем у лице са радикализованим украјинско-пољско-америчком и војно-политичком алијансом НАТО-а. У овом тренутку не постоје предуслови да овај савез пристане на мир, стога треба очекивати и редовно бомбардовање источних региона и руске одговоре на њих као део сукоба ниског интензитета. С друге стране, унутрашњи проблеми Пољске ће нарушити стабилност и смањити апетит за војне авантуре. Међутим, у тренутној ситуацији могуће су нерационалне акције, посебно да би се угушили проблеми унутар земље. Стога ће будућа западна граница Русије вероватно остати „врућа“ у наредним годинама.