PAD NA PAMET – OSETLJIVE TEME I MUK O NJIMA

Zbog čega polako nastaju podele (kao da ih nismo imali dovoljno) na one koji SPC brane i one koji je napadaju, na one koji „imaju pravo da govore o ovoj temi, jer su redovni na liturgijama“, i one koji „ne ulaze u crkvu“?

Ovih dana se rvem s mišlju da li da komentarišem odluku koja se tiče SPC i MPC. Isprva sam očekivao muk kojim bi se kaznila jednoglasnost Sabora, međutim, SPC su počeli odjednom da brane „intelektualci patriotskog opredeljenja“, i to najviše oni koji do većine svojih javnih predavanja ili predstavljanja svojih knjiga dolaze tako što ih angažuje upravo SPC, što je donekle i očekivano. Onda sam shvatio da je tema previše osetljiva, jer je SPC jedino u šta smo se kao narod još nadali, i jedino što nikada neću otvoreno javno napasti, pa sam rešio da pišem o nečemu drugom.
Naime, milioni ukrajinskih izbeglica su, nakon početka ruske vojne intervencije u njihovoj zemlji, pohrlili ka Zapadu i on ih je dočekao besplatnim kartama za javni prevoz, besplatnim smeštajem, besplatnom hranom i mnogim drugim povlasticama.
Međutim, ovih dana se javlja problem za koji smo mi, na kojima je Zapad testirao svoje velike laži presvučene u male istine, pretpostavljali da se mora pojaviti. Evropske zemlje koje su srdačno dočekale izbeglice iz Ukrajine, naravno, samo kako bi mogle da poboljšaju medijsku sliku o sebi kao velikim nacijama i utvrđenjima demokratije, sada kažu da te povlastice Ukrajincima ističu.
Od narednog meseca nemačka železnička kompanija „Dojče ban“ ukida čuvene „helpukraine tickets“ – besplatne karte koje je u martu uvela za sve putnike s ukrajinskim pasošem. Istini za volju, nove izbeglice će i dalje moći da dolaze besplatno, ali za one koji su već pristigli od juna ova pomoć neće važiti. Naravno, Nemačka nije jedina ukinula te besplatne karte Ukrajincima. Na ovaj potez, uz manje razlike, odlučile su se Bugarska, Češka, Poljska i Švajcarska.
U španskim hotelima na ekskluzivnim turističkim destinacijama nastanjeno je preko 12.000 ukrajinskih izbeglica kao deo programa pomoći Španije „žrtvama ruske agresije“. Međutim, kako dolazi turistička sezona, a buking je nemilosrdna stvar, preča od humanitarne pomoći, svih 12.000 Ukrajinaca moraju biti iseljeni iz tih hotela, jer dolaze turisti koji će te sobe plaćati. Situacija nije drugačija ni u Bugarskoj, gde će iz atraktivnih hotela zbog nadolazeće sezone morati da se iseli oko 38.000 ukrajinskih izbeglica. Kad smo već kod Bugarske, oni prilično smanjuju i novčanu pomoć koju su garantovali ukrajinskim izbeglicama, pa su tu svotu, oličenje nadaleko čuvene bugarske predusretljivosti, smanjili sa 22 $ na samo 8 $ već od sledećeg meseca. Češka takođe ukida socijalnu pomoć koju je dodeljivala i češka vlada apeluje na Ukrajince da nađu posao jer povlastica više neće biti.
Ove povlastice su dovele i do povećanja kriminalnih aktivnosti u državama koje su primile ukrajinske izbeglice, jer su svi automobili s registarskim tablicama iz Ukrajine oslobođeni plaćanja putarina i parkinga, pa sada državljani zemalja u koje dolaze Ukrajinci kradu njihove tablice kako ne bi plaćali navedene stvari.
Zamislimo samo koliko će stopa kriminala porasti kada cela Evropa, a taj dan nije daleko, jer turistička sezona dolazi, ukine sve povlastice ukrajinskim izbeglicama, pa kada pojedini Ukrajinci krenu da se „snalaze“ i dolaze u konflikt sa stanovništvom države koja ih je primila, ili s kriminalcima na čijim teritorijama će pokušati da „rade“. To sluti na rođenje novog šovinizma.
E sad, kako su ukrajinske izbeglice imale poverenja u Evropu kao kolevku kulture, tako smo i mi Srbi imali poverenje u SPC kao jedini skut pod kojim se možemo sakriti kada istorija od nas načini izbeglice. I šta sad? Narod gubi poverenje u SPC, u svakog vladiku pojedinačno, u osmovekovno ognjište srpskog naroda, pa polako nastaju podele (kao da ih nismo imali dovoljno) na one koji SPC brane i one koji je napadaju, na one koji „imaju pravo da govore o ovoj temi, jer su redovni na liturgijama“ i one koji „ne ulaze u crkvu“, na one koji poste i pričešćuju se i one koji ne poste i ne pričešćuju se, a dobrim pravoslavcima i doskorašnjim braniteljima SPC ostaje samo da sednu negde na neki kamen i da s Bogom plaču zbog novih podela. Ne kažem da sam to ja, ali ne kažem ni da nisam. Ovaj neudobni kamen žulja i oči magle od suza, pa ne znam ni šta pišem.