ЈЕДАН ОД ХРАБРИХ БАРБАРОГЕНИЈА

Мирослав Шуковић: Златни дан, 2022, комбинована техника на картону, 27 x 50 цм

ПОВОДОМ МАЈСКЕ ИЗЛОЖБЕ У ВЕЛИКОЈ ГАЛЕРИЈИ СКЦ-а

Мирослав Миро Шуковић презире оно олако, илустративно и декоративно у уметности или експерименте који долазе са ђубришта и завршавају на њему. На сасвим другој обали од кича, можда највише удаљен од њега међу црногорским и српским сликарима, он ствара хтонску, вулканску, подземну уметност тамних енергија, како је раније дефинисано – као „У рудницима маште“

Уколико би се неки циник упитао откуда у ери дигиталне, електронске уметности све више окренуте роботици и генетици, помињање барбарогенија поводом изложбе Мирослава Мира Шуковића у београдској великој Галерији СКЦ-а током маја, фигуре која више припада 19. и почетку 20. века, такву упитаност једноставно демантује стварност. Тај сликар је на себе скренуо пажњу честим присуством на српској сцени, прошле

Мирослав Шуковић: Љубим модро, 2021, акрилна боја на картону, 30 x 41 цм

године је била његова самостална изложба у Кући Ђуре Јакшића. И у ово време постоје и опстоје митске фигуре у уметности и животу, када је превише тога склизнуло на јавној сцени не више у популарну културу већ у антикултуру духовних инвалида из ријалити програма и крајње сумњивих личности које прате милиони обожавалаца а које немају никакво дело иза себе. У том смислу балкански уметници и њихова непотрошена духовност на нашој још увек младој, свежој и пребогатој ликовној сцени нису рекли своју последњу реч.
Ристо Ратковић је у време своје сарадње са часописом „Зенит“ прокламовао естетски провокативну крилатицу о „Барбарству као култури“, желећи да

Мирослав Шуковић: Анђео, 2021, акрилна боја на платну,
100 x 70 цм

укаже на беспућа европске модерне цивилизације, а Љубомир Мицић, најважнија личност за авангарду на југоистоку Европе, 1938. године поручио је: „Желео бих да Барбарогеније буде први децивилизатор Европе. Децивилизујте се!“ Иван Гол, кубиста и надреалиста, заговарао је уметност народа који живе „иза Урала, иза Балкана, иза свих океана“. Балкан је парагеографски шести континент, центар европске подсвести, прљава савест Европе, царство ирационализма и магије, особени сусрет култура, а не просто место на путу према Истоку.
Од Мицићевог Барбарогенија који ће оплодити ту „стару дроцу Европу“, како је назива Езра Паунд, и улити свежу крв у истрошену и блазирану цивилизацију до Медиале и њеног црног крила але (Мед+ала), која осваја Европу, један је корак. Управо су црногорски варвари и волшебници попут Миодрага Дада Ђурића и Уроша Тошковића донели Европи никада раније виђено сликарство и уметност цртежа.

НЕПОГРЕШИВИ У СВОЈИМ СУДОВИМА Овакав, дужи, увод је неопходан као шира позадина на којој се оцртава уметност Мирослава Мира Шуковића, историјско залеђе за разумевање видова деловања тог сликара. Рођен је у Бихаћу 1977. године, живи и ствара у Колашину и Подгорици, као један од неколико уметника у Црној Гори који су на трагу величанственог умећа великих претходника. Он је сада један од тих храбрих Барбарогенија који се не мире са судбином 21. века, који се не осврће на хиперреализам и концептуализам, кога не занимају дигитални гуруи већ прави шамани. Љубомир Мицић је највеће поштовање гајио за нашег ратара кога, како он каже, одликују бистрина и јасноћа духа. Зато Шуковић презире оно олако, илустративно и декоративно у уметности или експерименте који долазе са ђубришта и завршавају на њему. На сасвим другој обали од кича, можда највише удаљен од њега међу црногорским и српским сликарима, он ствара хтонску, вулканску, подземну

Мирослав Шуковић: Без назива, 2022,
комбинована техника на картону, 28 x 19 цм

уметност тамних енергија, како је раније дефинисано – као „У рудницима маште“. Шуковић је чистом ликовном снагом, имагинацијом, а не толико неком сада већ можда превазиђеном и ислуженом занатском педантеријом, освојио српску и црногорску ликовну сцену. Он делује изворно, налик магу, јуродиво као свети људи луди Христа ради, непогрешиви у својим судовима, јер Богу се све људско чини као лудост. Миро ствара из свог духа, из дубине и нутрине, из стомака, где како каже Пабло Пикасо пребива сунце. Он копа по рудачи подземља – што значи да ствара јако, за неке преснажно. Својим ликовним шармом и магијом дао је нови подстрек сцени, јер су његови ирационални корени, као код сваког Барбарогенија, дубоки и предубоки. Црна Гора је сакрално место пребивања тог јунака а његово оружје су сада заменили кист и перо, помоћу којих је такође могуће војевати.
Шуковић је одбацио (хипер)реалистичко цизелирање мотива, педантерију и детаљизам који могу да одведу у испразно, разне анатомски правилно насликане фигуре, али исто тако и актуелне видове иконоклазма. Не занимају га традиција фигуралике, као ни авангардни експеримент, већ улазак у језгро тајне, па макар тамо морао да открије и сабласти, али никако (пост)модерне слабости. До снаге призора уздиже се експресијом, личним изразом, уметношћу коју је запечатио својим духом и дахом, светлошћу и сенком, која удара изравно и за коју није толико важан занатски моменат. Жива и никада стерилна, његова слика између гваша, уља, цртежа и акварела, на ничијој територији, ослања се на експресионизам као директно саопштавање температуре стваралаштва, као унутрашњи сеизмограф темперамента уметника, што су све начини да се што дубље продре испод слојева личности и уђе у свет посматрача. Он настоји да пробуди дамаре у гледаоцу, да продуби оно дубоко у ликовности и стога никада не посеже за садашњом визуелном уметношћу, којом је ужи, племенитији и изворнији појам ликовног проширен ка ширем, према инсталацији, фотографији, перформансу и сл. Шуковић и даље истражује тајне чисте ликовности, јер је правилно схватио да су неисцрпне; деца се, како је тврдио Драган Лубарда, „рађају да би цртала“. Зато он слика и црта јер је уметност најлепши вид опсесије, та је опседнутост боголика и иконофилијска.

БЛИЗАК УМЕТНОСТИ ДРЕВНИХ НАРОДА Његов експресионизам није (пост)модеран већ староставан, не припада новом експресионизму, уметности Нових дивљих нити трансавангарди, најмање америчкој верзији тзв. лошег сликарства (bad painting). За нови експресионизам је велики ликовни критичар Доналд Каспит рекао да је лажни експресионизам, па Шуковићев опус више припада уметности древних народа који нису знали за антички и ренесансни илузионизам, за мимезис, него савременим раслабљивањима. То значи да је његов израз лишен вулгарног опонашања природе и у дослуху с апстракцијом. Реч је о самосвојном стваралаштву, неуцењеном од тржишта, критике или актуелних дешавања, сликарству које диктирају не спољњи већ прави, унутрашњи разлози. Такав експресионизам није трендовско подгревање неке историјске авангарде, као супротности другој, већ тотемско оживљавање магије чисто ликовног стваралаштва. Зато колико у експресионизам Шуковићева уметност залази још више у ирационално у чистом облику, у фантастично, тамо где су магичне моћи најприсутније и најособеније. Спрега фантастике и експресионизма је ретка и на тако богатој ликовној сцени каква је овдашња, по правилу су то изузетни ствараоци, мада не толико познати јер су изворни, а јавност често не допушта превише очиту, храбру и дрску оригиналност.
Маштар који своје стваралаштво извлачи из присенка, који је у дослуху са својом сенком, тим старим изразом душе, Шуковић је на стазама и богазама црногорских Барбарогенија, који су настојали да саблазне Европу, стварајући преснажну уметност. Можда је једино такав приступ у ери свеопште пиктуреје остао могућ, можда још само религијско и магијско није до краја изневерено, можда је то лек. Зато поздрављамо појаву овог младог ствараоца, чародејца на стазама сликарства, путевима од слике до срца посматрача.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.