Избеглице с двоструком наменом

Пише Виталиj Трофимов-Трофимов

Лако је уочити да је наша специјална операција устројена тако да што више обезбеди границе Русије и одсече Украјину од мора. Да, у чисто војном аспекту, ово је покушај да се Украјина узме у клешта, стисне и у котао стави најспособнија украјинска војна група. Али то је такође и план за управљање антрополошким токовима. Специјална операција планирана је тако да се главни ток избеглица слио не на исток већ на запад. При томе – у неопходном обиму и неопходном брзином

Главни талас избеглица дочекала је Пољска. Већ у проблемима с избеглицама на граници с Белорусијом, Пољска је добила нож у леђа у виду тромилионског таласа избеглица из Украјине. Варшава је распоредила резерве за ванредне ситуације и некако преживела, али су чак и Пољаци морали да играју хуманитарни билијар, пребацујући вагоне избеглица даље на запад, пре свега у Немачку, да би се ослободили терета. Неке земље већ постепено колабирају. Чешка је прва прогласила ванредно стање. Избеглице су смештене на стадионима, по улицама, на крововима. До 7. септембра биће продужено и ванредно стање због миграционе кризе у Мађарској. Чак и земље које немају заједничку границу с Украјином уводе ванредно стање. На пример, Италија.
Ово је највећа хуманитарна избегличка криза у Европи од Другог светског рата, прва те врсте у Европи од југословенских ратова 1990-их и једна од највећих миграционих криза у свету у 21. веку, с највећом стопом бежања из завичаја. Да, избеглице су и раније продирале у Европу и тамо стварале одређене непријатности, али управо данас можемо говорити о избеглицама као о неконвенционалном оружју које смо намерно применили против колективног Запада. Прилив варвара у западне земље данас, у толиким количинама, таквом брзином и у таквим размерама, није само удар на економију. Ово је крај западне цивилизације.

ДЕПОНИЈА ЗА АНТРОПОЛОШКИ ОТПАД Чим су се на мрежи појавиле прве реакције грађана појединих земаља о квалитету пристиглог људског материјала, многи су рекли да је то пропаганда Кремља. Па не могу, кажу, Украјинци у својој маси да буду такви гадови! Да, у сваком народу има оваквих и онаквих. Али поплава објава на Инстаграму, ТикТок-у, Фејсбуку и на Јутјубу изгледа показује другачије. Неке избеглице захтевале су да се с њима не разговара на „путинском језику“, друге су биле незадовољне што имају једну кухињу за две собе у стану који су им бесплатно уступили самилосни станари, а треће су пре неки дан изболе Пољака који им није дозволио да досађују девојци на улици. Паркирају како хоће, прљају станове, траже да им се бесплатно обезбеди луксузна роба… Чак је и украјински амбасадор у Немачкој показао толики ниво дрскости и бахатости да су се Немци, који су много чега видели, згрозили.
Обим оваквих реакција на понашање Украјинаца које су затрпале мреже надмашио је многе устаљене и наизглед непоколебљиве расне стереотипе. Друштво русофобије, које је почело одмах после 24. фебруара, плануло је и нагло угасло, пошто су Европљани могли јасно да упореде понашање Руса и Украјинаца. И црне избеглице у Европи стварале су потешкоће, па су неки можда задовољно трљали руке кад се талас белопутог становништва излио у Европу. Неки су чак своју бледолику браћу дочекали с нескривеном радошћу. Као, сад ћемо кориговати пад белог становништва Европе и зачепити уста свим овим узбуњивачима попут Тила Сарацена, по којима се Европа наводно самоуништава. Али украјинске избеглице су се показале горе од афричких.
Афричке избеглице радо прихватају благодети Европе, јер никада нису ни чули за такав животни стандард, али Украјинци све знају, па сада захтевају луксузан живот, аргументујући то несувислим глупостима о „избору европског пута“ и разметљивом мржњом према Русији. Украјински активисти транспарентима блокирају саобраћајнице, улазе у административне зграде, фарбају зидове кућа, окупљају прве криминалне банде… Већ их редовно туку због изазивачког понашања, а сами Украјинци већ су убили десетине Европљана.
Улаз за нове грађане Европске уније раније је био јасан. Оличавао га је Италијан водоинсталатер. Јунак компјутерске игрице (Марио) и драмски порно-заплет (где усамљена жена зове водоинсталатера у посету). Кад је Пољска постала чланица Европске уније, водоинсталатер Пољак је заменио италијанског водоинсталатера. А према плану, то сад треба да уради украјински водоинсталатер, који такође започиње своје чланство у „слободном свету“ с економског дна. И његова украјинска девојка, која истискује Пољакињу из славне немачке филмске индустрије. Па шта се ту покварило? Шта се догодило током специјалне операције да би се у Европу излило такво антрополошко смеће?

ВАРВАРИ ПРЕД ВРАТИМА Многи су приметили да је специјална операција почела споро и да је сада донекле успорена. Можда у чисто војном смислу ово није баш добро. Али ми се не бавимо само кретањем технике, пребацивањем трупа или прецизним ударима по складиштима муниције. Бавимо се и избеглицама двоструке намене. И овде је неопходно разумети логику самог тог „избеглиштва“. Општа шема у свом најгрубљем облику изгледа овако: Са својих места прве се отисну категорије грађана које патолошки не прихватају било какву, па и најминималнију нелагоду. То су угојене друштвене класе дигиталног доба, за које нестанак њиховог омиљеног смутија изазива висок ниво анксиозности. Не добивши ујутро своју омиљену кафу, они већ себе сматрају жртвама рата. Ово су најкаприциозније друштвене групе, чије идеје о удобности као најнужнијој ствари потхрањују милијарде долара вредне индустрије тренера, лајфстајл блогера и осталих тарот-астро-кинезо-шизо-архетипо-мануало-танато-тантро-психотерапеута. Они су напуштали Украјину сопственим кабриолетима, донираним од татица, и очекивали да њихов животни стандард неће страдати у добро ухрањеној Европи. Видели смо како се блогерке хвале чињеницом да су новац, буквално дониран од молдавских симпатизера, потрошили на обрве и нокте. Неопходно је показати како изгледају праве украјинске избеглице – дотеране и уредне.
Да је специјална операција брже напредовала, ове хировите класе би се помешале са следећим таласом избеглица и нико их не би приметио. Уместо тога, они су победнички марширали од Кијева до Лисабона и од Атине до Осла, увек и свуда показујући себе као карикатуру самих Европљана и кварећи однос према Украјинцима уопште. У неком тренутку је и самим Украјинцима постало јасно да хероји Змијског острва ипак нису никакви хероји, а да је дух Кијева, ако и постоји, тако назван јер се крије по кијевским подрумима и таванима. Тада се преко границе протегао средњи слој средње класе, и тамо су наишли на закључана врата људи који су већ попили први талас избеглица. То није прибавило симпатије према Европи.
И обрнуто, тамо су се сусрели с првим таласом укроизбеглица, које су раније видели само на фотошопираним фотографијама с Инстаграма. И ево их, уживо. А да бисте – у интересу општег умрежавања – успоставили везу с неком условном Украјинком Ксјушом Собчак (или, тачније, Оксаном Собчаченко), морате јој показати да сте на истој таласној дужини. Односно животни стил гламурозних блогера, у почетку туђ средњој класи, постаје улазна тачка у институционализовану украјинску емиграцију. И кад се трећи талас, радничка класа, усели у Европу, завршава се институционализација украјинске емиграције.
Радничка класа има много мана – крађе, пијанства… Ови недостаци су толико изражени да понекад не разумете где је класа атрибут, а где маркер. Амерички психолог Ерик Берн се чак нашалио: није пијанство пошаст радних људи већ, напротив, рад је пошаст класе која пије. Али радничка класа барем зна да буде захвална. На Западу би било много више подршке и симпатија према Украјинцима да су радници били први талас избеглица. Али је испало обрнуто.
И сада, кад радничка класа долази у Европу, која је већ апсорбовала прва два таласа, тамо не наилази на симпатије, подршку и разумевање. Морају да се „држе својих“ – односно да прихвате навике, начин размишљања, па и говорне клишее својих сународника из средње класе. Примљени из прве руке хировитих класа, преточени у свакодневицу средње класе, они у радничкој класи попримају потпуно зверски изглед, директно угрожавајући остатке сваке врсте европске дисциплинарне цивилизованости.
Дакле, буквално према ТИРП-у (теорији инвентивног решавања проблема), користи се неконвенционално оружје, као што је и поучавао аутор ТИРП-а Хајнрих Алтшулер. Штета је претворена у корист: увек смо одлазак људи на Запад сматрали проблемом, а сад је ово решење. При томе, идеално дизајнерско решење: нема оружја, али има уништавајућих елемената. И ови елементи се расипају и рикошетирају. Интернетом већ кружи снимак на коме украјинска блогерка бира у којој земљи је боље да се региструје као избеглица, да би сакупљала „џабалуке“, и пита – да ли је могуће да се региструје као избеглица у више земаља одједном, како би их сумирала.
А Европа овом оружју нема чиме да одговори.

Извор: Novoeurasia.com, с руског превео: Желидраг Никчевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *