ИГОР ШАФАРЕВИЧ – Рат који ће се оправдати у поколењима која долазе

Баш те, године 1998, с благословом митрополита Амфилохија, новинар и челник Радио Светигоре, покојни песник Славко Живковић и потписник овог увода Владимир Димитријевић кренули су у Москву да ураде интервјуе с руским православним делатницима и сакупе душекорисне материјале за овај, тек покренути, црквени радио. Јеромонах Јован (Ћулибрк), сада епископ, тада уредник часописа „Светигора“, упутио нас је на великог Игора Шафаревича, који се упокојио у 94. години живота, 19. фебруара 2017, као академик Руске академије наука и почасни члан САНУ.

Шафаревич је основао руску школу алгебарске геометрије и дао изузетан допринос алгебарској теорији бројева. Солжењицинов пријатељ и саборац, бавио се и филозофијом историје и патриотском публицистиком. Најзначајнија дела су му „Социјализам као појава светске историје“, „Русофобија“, „Руски народ у бици цивилизација“, „Русија и светска катастрофа“.

Овај интервју се, дакле, појавио пред сам крај Јељцинове владавине, пре појаве Владимира Путина и обнове Русије, у тренутку кад је изгледало да НАТО империју и глобализам ништа не може зауставити. Тада се о клонирању причало као што се о трансхуманизму говори данас.

Разговарали: Славко Живковић и Владимир Димитријевић

Речи Игора Шафаревича као да су изговорене у овом часу. И оне уливају наду да добро неће бити побеђено, и да ће се историја наставити чим човечанство нађе излаз из кризе глобализма.
Видимо да пред нама настаје цивилизацијски конгломерат, досад невиђен и непознат у историји света. Како бисте описали свет данашњег Запада?
Заиста, преживљавамо тренутак, када у животу настаје некаква фантастична утопија. То личи управо на онај тренутак када се рађала социјалистичка (комунистичка) револуција. Комунистичка револуција одвијала се под паролама Маркса и Енгелса и њиховог Комунистичког манифеста, а он почиње речима: „Баук кружи Европом, баук комунизма.“ Сада можемо слободно да кажемо да по читавом свету кружи баук, баук светске надвладе.
Оно што су некада само замишљали неки писци научне фантастике, почиње да се реално ваплоти. Јавља се апсолутна светска сила, која себи нема никакву противтежу и, баш због тога што јој се нико не може супротставити, она је апсолутно сурова и нема јој никаквог ограничења. Немам велике потребе да вам о томе говорим, јер се то с великом јасношћу може видети на примеру бивше Југославије. Некада је Русија била пример друштва које тоталитарно може да обухвати читав свет, а сада је Југославија пример тога шта се може догодити свету, ако се оствари нова тоталитарна утопија.
Наравно, то је само једна страна овог процеса. То је чисто политичка, војна страна. Тај процес има и своје економске аспекте, а најдубљи аспекти су духовни, културни аспекти. Руше се све традиционалне цивилизације које у свету постоје и замењују се вештачком, технички створеном цивилизацијом, оним што се на Западу зове цивилизацијом Микија Мауса. Ето, то је укратко одговор на ваше питање.

Једна од најновијих пројава тог западног света јесте и клонирање. Постоји претпоставка да је већ клониран и човек. Какве то последице може имати по овај свет?
Нисам у тој области компетентан. Чуо сам и за то, али не могу бити сигуран да ли је то истина, да су ти експерименти дали сасвим неочекиване резултате на животињама – да су те животиње које су физички апсолутно верне копије једна друге, али имају сасвим супротан начин понашања. Код њих се пројављује нека страховита агресивност, која није карактеристична за ту животињску врсту. Ако је то истина, а ја не могу поуздано да тврдим да је то истина, то даје потпуно нови поглед на карактер генетичког наслеђивања и на оно што до сада генетика није знала. То је покушај да се човек умеша у структуру бића, човекове душе. Ако се клонира човек, јављају се питања – шта је личност, шта је човек? Да ли је клонирани – исти човек, или су то сасвим различити људи?
Најживописније је та идеја описана у једном утопијском роману који је био популаран тридесетих година. Аутор тог дела је енглески писац Олдус Хаксли, а име романа је „Врли нови свет“. Тамо се са изузетном проницљивошћу представља ново устројство света које није ни капитализам, ни социјализам него у себи има тоталитарне црте и једног и другог поретка. Једно од основних начела тог новог друштва било је надилажење индивидуалних карактеристика човека, управо оно што се сада назива клонирање. Хтео бих да додам да је Олдус Хаксли после Другог светског рата посетио САД, и питали су га: „Да ли ви заиста мислите да је потребно тако дуго чекати (радња романа је смештена за хиљаду година у будућност) да би се десило то што ви у роману описујете?“ „Не, није уопште“, рекао је Хаксли, „принципи тог друштва су већ почели да се остварују, али требало би још неколико деценија сачекати на техничке могућности клонирања.“
Да ли ће то бити човек или животиња у људском телу?
Мислим да је ту веома потребно увидети шта аутори тог пројекта желе. Сама идеја је надилажење човекове индивидуалности, идеја да се човек производи у некој фабрици, на траци, али је то повезано са основним тајнама људске суштине, и какав ће резултат тога бити, мислим да је немогуће рећи. Мислим да ће они бити сасвим неочекивани.
Има ли идеја клонирања везе с комунистичким „човеком новог кова“?
Управо је у томе ствар: као што су Совјети хтели „човека новог кова“, тако и Американци сада стварају нови светски поредак, па им је за то, вероватно, потребан – такав човек. Историја било ког социјалистичког уређења је историја борбе извесне утопије у чијој основи лежи негирање људске индивидуалности, а реално човечанство се састоји од појединачних људи.
Ту се одмах јавља основна идеја у тој тоталитарној идеологији, да се такво човечанство какво постоји – индивидуално – мора надићи да би се створило ново. Стари човек мора бити замењен новим који одговара таквој идеји. Без обзира да ли ће се то учинити васпитањем новог човека или природним одабирањем или пак клонирањем. Дакле, у сваком случају, циљ тоталитарне утопије је стварање новог човека.
У свеопштем извртању начела у савременом свету изврнуто је и начело правде. Шта мислите о Хашком трибуналу?
Ви сте већ одговорили: то је неправедан суд и предзнак тога какав би свет могао бити ако се учврсте тенденције које су у њему сада присутне. Хашки суд потпуно одговара судовима који су у нашој земљи били у време Јосифа Висарионовича Стаљина, којима је председавао Вишински. Такви судови не настају у оквиру развоја правне традиције и развоја закона.
Из перспективе нормалних међународних закона суд у Хагу уопште није законит. Он је установљен од стране Савета безбедности УН, а ако отворимо статут УН, тамо се види да Савет безбедности уопште нема надлежности за стварање такве врсте суда. То је, у ствари, суд који служи да једна страна прогони другу страну. С правдом и правним поретком он нема никакве везе.
Сви знају знамениту Орвелову антиутопију „1984“. Тамо су истакнуте пароле: „лаж је истина“, „милост је суровост“, „рат је мир“ и тако даље. Коришћење одређених речи у неком другом контексту, који им даје супротно значење, сасвим је типично за тоталитарне режиме. На пример, у доба Стаљина, када је на изборима био могућ само један кандидат, избори су били називани најдемократскијим могућим изборима на свету. И у овом случају, реч „суд“ је нешто сасвим друго, нешто супротно од изворног значења те речи.
Каква је перспектива постмодерног и супрамодерног нихилизма новог светског поретка, с обзиром на то да је он већ објавио „крај историје“?
Тешко је предсказивати. У историји се предсказања готово никад не испуњавају, то је њена најзанимљивија страна. У историји се пројављује слобода људске воље, али ако се погледа на покушај успостављања универзалних тоталитарних режима, они често пропадају не као резултат сукоба и директне борбе него је то резултат пројаве најједноставнијих животних сила. Овај тоталитарни покрет почиње да се разлаже и уништиће га једноставне ствари. Тако је било и с комунистичким поретком у Русији.
Хтео бих то да упоредим с романом „Рат светова“ Херберта Џорџа Велса. Тамо се описује инвазија Марсоваца на Земљу. Марсовци су технички толико превазишли Земљане да је борба с њима потпуно безнадежна и њихова победа неминовна – и, одједном, сви они гину. Испоставља се да они немају имунитет на земаљске бактерије, које је човечанство успело да створи у својим организмима плаћајући милионима жртава у многим и многим протеклим годинама.
Надам се да ће то бити крај сваког тоталитарног режима, то јест да ће сваки покушај успостављања тоталитарног режима имати такав крај. Али борба против таквог система, физичка борба, неопходна је да би људи сачували било какав идеал слободе људске личности. Чак и кад та борба изгледа апсолутно неравноправна и изгубљена унапред, она се можда неће оправдати сада, али ће се оправдати у поколењима која долазе. За све нас пример такве борбе у овом тренутку су Срби.
Можете ли нам рећи шта значи у Русији распад пређашњег тоталитарног режима и какав је систем који у њој сада настаје?
Већ сам изложио свој поглед на то како се руше тоталитарни системи. Управо тако се срушио комунистички тоталитарни систем: то није био резултат рата, није био резултат никаквих природних катастрофа, глади на пример, или неког народног устанка. Просто се показало да је систем отишао предалеко у неким својим противречностима са основним животним силама. У том систему нису желели да живе више не само они који су били угњетавани него ни они који су били на највишем положају: најинтересантнија слика тог обрта политичке ситуације је то што се он налазио у рукама политичких врхова земље.
Оно што се образовало после тога није стабилно стање. То је власт неке групе олигарха који су стекли богатство и власт на основу тог преврата. Мислим да се судбина Русије, на неки начин, мора решити у најскорије време. Ово садашње устројство, садашња грађа нашег друштва је таква да су у њега одасвуд забијени клинови и оно више не може да опстане такво какво јесте.
Шта нам можете рећи о перспективи „малог народа“ који описујете у „Русофобији“, те антируске елите која је извела бољшевичку револуцију и сада је вероватно присутна у Русији?
Када сам писао ту књигу, морао сам ту појаву да уочавам по различитим ситним знамењима која је она показивала. Морао сам да читам књиге које су писали емигранти, или рукописе који су у нашој земљи били илегално штампани и звали се самиздат. Али после тога, за последњих десет година, тај антируски, русофобски ток изашао је из подземља, и сада он држи у својим рукама и књиге, и штампу, и телевизију. Пројава тог духа је тако много да их је тешко описати. То је сугерисање Русима да нису пуновредан народ. Једне новине су чак објавиле да су Руси прелазна врста између животиња и људи. Та врста средстава јавног информисања показује високо саосећање према свим оним снагама које су непријатељски оријентисане према Русији.
За време, рецимо, рата у Чеченији највећи део средстава масовног информисања код нас је био оштро непријатељски оријентисан према руској армији. Руску армију представљали су као армију бандита, а Чечене су називали слободољубивим борцима и једног од највећих чеченских терориста усудили су да упореде с Робином Худом. Три године пре ратних дејстава у Чеченији је трајао антируски терор. Био сам у Чеченији и слушао сам од очевидаца шта се десило. На десетине хиљада људи је било убијено, стотине хиљада их је било прогнано. Било је силовања жена, насиља над децом. Средства информисања су о томе апсолутно ћутала: не да су говорили мало него нису говорили ништа о насиљу над руским становништвом.
Ту је још једна страна русофобије или, може бити, сасвим друга: идуће године биће два века од рођења Пушкина. У штампи постоји огроман број чланака о Пушкину, а ево о чему они говоре: да ли је Пушкин био веран својој жени, да ли је жена Пушкинова била верна њему, да ли је Пушкин измислио свој родослов, да ли је Пушкин био хришћанин. У једним новинама које су објавиле чланак посвећен 199. годишњици Пушкиновог рођења налазе се репродукције три слике где је представљен Пушкин, го, са голим женама које леже у постељи. Много је таквих примера.
Ево још једног примера који вам је можда најближи: спољна политика Русије се уопште не руководи руским интересима. То се најбоље види у односу према Србији, која је остала једини истински, прави савезник Русије.
У једном разговору за „Светигору“ рекли сте да свака криза тражи одговор. Где сада видите трагове тог одговора у Русији и свету?
Рекао сам да начелно свака криза има излаз. У историји је било много криза које су биле повезане с пропашћу неке цивилизације. Али је сада у читавом свету све јасније да настаје све већа опасност коју носи та мондијалистичка власт, у области политике, али и у области психолошкој и области културе. Надам се и верујем да ће људи наћи начин да се супротставе тој појави мондијалистичког тоталитаризма. Цивилизација је постављена и заснива се на принципијелно антагонистичким начелима присутним у самој природи и зато је природа научила цивилизацију да реагује на те кризе.
На пример, недавно сам учестовао у потписивању апела који је неколико хиљада научника читавог света потписало поводом такозваног ефекта стаклене баште. Захваљујући вештачком стварању разних хемијских супстанци, што је све повезано с технологизацијом читавог живота, над нашом планетом се образовала својеврсна стаклена башта која погодује наглом повећању температуре. Претпоставља се да ће до 2030. средње (просечно) повећање температуре на нашој планети бити око три степена, а не северу ће бити чак око осам степени. Било је у историји и раније таквих промена температуре, али су се оне дешавале стотинама година. То ће сигурно довести до кризе у економији човечанства, па и у целокупном животу.
Мислим да је то само један од примера онога што је повезано са основним начелима техничке цивилизације. Стиче се утисак да технолошка цивилизација има такве силе с којима је немогуће борити се. Видели сте у Србији какве се силе могу обрушити на вас. Али у било ком моменту та техничка цивилизација може се наћи на удару врло дубоких криза, ових или оних. Верујем да у таквим ситуацијама човечанство има велике прилике да се спасе од кризе.
Шта мислите о могућности да православље буде идеја водиља православних народа о изласку из те светске кризе?
У Русији је веома дуго постојао један важан покрет – покрет словенофила. Они су стајали иза идеје да ће Словени образовати нови свет и донети нову реч цивилизацији. Тај свет, тврдили су они, може се супротставити и западној, романогерманској цивилизацији, али историја није те идеје потврдила, јер је почивала на претпоставци да сви Словени на неки начин имају заједничку судбину. Словени су, у ствари, имали различите цивилизације, и тешко је очекивати да ће се у скоро време Руси и Пољаци или Руси и Чеси осећати као једна јединствена цивилизација. Али се велика сличност историјски ипак оцртала код православних Словена. Значи, постоје многе заједничке црте. Мислим да учење словенофила има реалну основу на тај начин што ће се исправити и рећи да ту нову цивилизацију могу да створе не Словени као Словени него православни Словени.
У 19. веку био је раширен поглед да је религија све више индивидуална ствар сваког човека, и да се њена историјска и социјална основа све више смањује. Но у другој половини 20. века управо је обрнуто. То се јасно види: огромна улога религије, пре свега код исламских земаља, што се могло уочити у рату у Босни, као и улога православља код Срба у Босни. Мислим да ће у 21. веку религија постати један од основних фактора, не само духовног живота него и геополитичке ситуације. Тако је, на пример, било у 16. и 17. веку у време верских ратова између католика и протестаната. Мислим да се та епоха враћа.
На крају, шта бисте поручили нашем народу?
Могу само да резимирам оно што сам рекао у одговору на ваша питања. За Русе, међу осталим Словенима, Срби су пример како се може борити самопожртвовано и до краја против сила које изгледају непобедиве, изгледају незаустављиве, а за очување свог духовног и националног идентитета. То је веома важно. Важно је да такав пример постоји. Већ сам тај пример је сила која делује.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.