Храна као оружје

У глобалном сукобу који је у току храна ће бити главно оружје, пшеница пре свих

Три месеца од почетка руске специјалне војне операције у Украјини, која је само почетак финалног обрачуна Русије са колективним Западом, већина аналитичара се и даље бави оценом војног стања на терену у Донбасу или на обалама Азовског мора. Као да је овај сукоб искључиво рат Русије и Украјине, као да је реч о искључиво борби за територију, као да не живимо у 21. веку у коме конвенционални начини ратовања бивају превазиђени, односно где на сцену ступају софистицирани сукоби који не укључују само традиционални судар непријатељских тврдих моћи на терену, већ и хибридне ратове, мрежне, односно информационе ратове, али и стратешку борбу око енергената и – хране! Храну као оружје, односно инструмент борбе за остварење геостратешких, геоекономских и коначно геополитичких циљева данас мало ко помиње.

War handcuffs Ukraine grain industry | World Grain

Као да нам нису познате бруталне (зло)употребе хране од стране земаља колективног Запада – довољно је сетити се примера Индије, где је британска власт за 190 година управе изазвала двадесетак великих глади које су однеле милионе живота! Истој тој Британској империји моћно Руско царство је било, између осталог, трн у оку због своје пољопривредне производње, посебно пшенице у којој га нико није могао надмашити. Кримски рат био је само један од покушаја да се Русија у 19. веку елиминише из светских токова пољопривредне производње, али и покушај спречавања спајања Русије са подунавским земљама и остварења потпуне доминације на том пољу на европском, а последично и на светском нивоу.

ПРАТИТЕ “ПЕЧАТ” НА ТЕЛЕГРАМУ 

Управо Британци данас, пишући о ефектима украјинске кризе, прогнозирају да Русија до 2024. године планира да повећа извоз пољопривредних производа за 50% и да је такав план остварив. Важан фактор у свему томе јесте пшеница, основа исхране милијарди људи без које се не може, баш као што се, ма колико развијена била нечија војна или економска технологија, без хране уопште не може функционисати на елементарном нивоу. У томе, како су лукаво приметили Британци, лежи руска снага и њена огромна предност у односу на њене противнике у кризи која је тек почела. Русија је данас пети највећи светски пољопривредни произвођач, а када је у питању производња пшенице, ту јој нема равних, јер иза њених 85 милиона тона пшенице произведених за протеклих годину дана долази тек 49 милиона тона америчке пшенице за исти тај период.

Штавише, Русија произведе више пшенице од другопласираних САД и трећепласиране Канаде заједно! Само у априлу је руски извоз житарица порастао за 18%, а повећање цене житарица на глобалном тржишту због украјинске кризе омогућило је руском буџету прилив од 1,9 милијарди долара пореских прихода од почетка 2022. године. Украјинске испоруке пшенице (6. највећи произвођач пшенице пре избијања кризе) пале су за 32% због војних сукоба, а Русија је за сада одлично надоместила недостатак истих – од краја фебруара њен извоз жита у Египат порастао је за 500%, у Иран за 481%, а за Турску 381%! Нико не може без хране, укључујући ту и пшеницу, а Русија је има и тек ће је имати и за себе и за друге. Ко ће бити победник у овој суштински важној сфери сукоба Русије и Запада није тешко закључити.

Will Ukraine invasion cause a rise in wheat prices? Investment Monitor

 

Мало се говори о Африци као важној карици у ланцу званом глобални сукоб. Ништа на црном континенту не вреди више од хране – ни нафта, ни гас, ни бомбе, а још мање лажна обећања и тапшање по раменима од стране Западњака. Ко буде контролисао храну, контролисаће и Африку – ово је нови геополитички образац који пружа одговор на многа питања око нас. Кина је деценијама улагала у своје присуство сваке врсте на афричком простору, а исто то, у последње време интензивније него икада у историји, чини и Русија. Многи су олако прешли преко вести о присуству Руса, посебно руског ,,Вагнера“ у Малију и Централноафричкој Републици. Русија очито ради на томе да, заједно са Кинезима, истисне САД и ЕУ из Африке, важне због ресурса и као тржишта, смањујући на тај начин геополитички простор за маневре колективног Запада. Храна је стратешки ресурс, јер сви морају да једу, ту је филозофија крајње једноставна.

ПРАТИТЕ НАС НА ВИБЕРУ 

Глобални сукоб коме сведочимо доводи до нестанка глобалног тржишта, где се јавља дисконтинуитет на ценовном простору. Другим речима, цена хране или енергената неће бити свугде иста, односно зависиће од тога где се која земља налаз и коју позицију заступа. Храна ће у земљама попут афричких вредети сувог злата, као што ће вредети гас за Немачку када дође зима.
И амерички долар је постао дисконтинуиран и нема исту вредност у Србији, Русији или Кини. Не смемо се понашати као да се то око нас не дешава, као да живимо у времену нормалне глобалне трговине у миру и као да је цена изражена у доларима реална цена. Долар више није поуздано и меродавно средство плаћања. Једино поуздано средство плаћања и трговине данас јесу храна и енергенти. Србија има довољно хране за себе, а уз развијање сопствених пољопривредних капацитета, у чему јој руско знање, искуство и технологија могу много помоћи, можемо несумњиво постати регионални пољопривредни лидер без премца и имати у својим рукама моћно оружје које би било гарант остваривања наших геополитичких и других амбиција.

The fall and rise of Russian wheat | World Grain

 

Погрешно би било наставити са продајом хране за доларе, јер је на тај начин практично поклањамо, зато што се равнамо према доларском тржишту. Ако је храна данас не само важан ресурс, већ и потенцијално моћно оружје у рукама једне државе, онда стратегија нашег националног деловања наспрам актуелне глобалне кризе мора бити саздана на темељима развоја пољопривреде и српског села. Данас се више него икада види колико је било важно основати министарство за бригу о селу 2020. године под вођством Милана Кркобабића, колико је важно то што је председник Србије Александар Вучић подржао ту идеју и иницирао формирање Националног тима за препород села Србије. Уколико све то у наредном периоду додатно ојачамо – и задруге, и сеоска домаћинства и сеоску инфраструктуру у целини, те уколико за то нађемо партнера у јединој истинској пољопривредној сили у наступајућим околностима – Русији, онда ћемо, сасвим извесно, бити у ситуацији да и Србију и Србе у региону прехранимо, а да на регионалном нивоу постанемо истински субјект геополитичких промена.

 

Алексндар Ђурђев, посланик и председник Српске лиге

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.