HOD PO MUKAMA

Kako se osloboditi prevelike ekonomske zavisnosti od Rusije i Kine, na čemu oštro i energično insistiraju političari, a da to ne bude u korist sopstvene i prevelike štete, od čega strahuju poslovni ljudi?

Ako se nastavi političko, i medijsko, usijanje podstaknuto ratom u Ukrajini i zahuktalo preispitivanje dosadašnje nemačke politike prema Moskvi, obeleženo zapaljivom rusofobijom, lako bi se na udaru mogla naći i čuvena istočna politika Vilija Branta. Uz konstataciju da je od nje sve naopako i počelo. Za sada se nije otišlo tako daleko. Medijskoj i političkoj anatemi izložena su zvučna imena (prva garnitura) još živih nemačkih političara. Aktivnih i onih u političkoj penziji. Njihov neoprostiv „istočni greh“: negovali su dobre partnerske, pa i prijateljske, veze i odnose s Moskvom. I učinili Nemačku zavisnom od Rusije. Posebno energetski.
Sklopili su sporazum o izgradnji Severnog toka 1 i 2 (Gerhard Šreder), nasušno potreban energetski „gladnoj“ najsnažnijoj privredi Starog kontinenta, i energično branili njihovu gradnju. Činili su to pod baražnom vatrom kritika iz Ukrajine, baltičkih zemalja i Poljske: u Varšavi je sporazum o Severnom toku, između Šredera i Putina, izjednačavan s famoznim sporazumom između Hitlera i Staljina! Odolevali su, ulažući ogromnu političku i diplomatsku energiju, nesustalim pretnjama rigoroznim sankcijama vašingtonskih administracija. Svih redom. Bez obzira na stranačke boje. Sve do Bajdena.

MEDIJSKA I POLITIČKA RASPEĆA Sada su izloženi političkom i medijskom raspeću i u sopstvenoj zemlji. Gerhardu Šrederu, koji je posle silaska s kancelarskog trona našao unosan posao u konzorcijumu investitora severnih tokova i ruskih naftnih kompanija, oduzimaju se, najednom, prava koja prema nemačkim zakonima imaju predsednici vlada i šefovi država, preti mu (čak) isključenje iz stranke, Socijaldemokratske partije, na čijem se čelu svojevremeno nalazio i koju je vratio na vlast posle duge vladavine (16 godina) Helmuta Kola. Šef države Frank Valter Štajnmajer je bio prinuđen da se posipa političkim pepelom. Zbog (najednom pogrešne) politike prema Rusiji, iz vremena kada je bio ministar spoljnih poslova. I posebno što je bezrezervno podržavao završetak Severnog toka 2.
Na udaru se našla i bivša kancelarka Angela Merkel. Previše je, eto, „verovala Putinu“ i prečesto se sastajala s ruskim predsednikom. A uz to, njen glavni, neoprostiv „greh“, u očima zvaničnika iz Kijeva: sprečila je ulazak Ukrajine u NATO na samitu u Bukureštu 2008. godine. Ukrajinski predsednik Zelenski je, zbog toga, neskriveno provokativno, pozvao Merkelovu u Buču: „da vidi posledice njene politike“. Nije otišla. I nije se, kao Štajnmajer, posipala pepelom osuđujući ruski napad na Ukrajinu – i sada brani svoju odluku s bukureštanskog NATO samita. Ukrajinski zvaničnici izbegavaju da spomenu njeno angažovanje u postizanju sporazuma Minsk 1 i Minsk 2, koji su predviđali specijalni, autonomni status za Donbas u okviru Ukrajine, što je zvanični Kijev, uprkos potpisu, odbio da sprovede. Da je to na vreme učinjeno, ovog strašnog rata verovatno i ne bi bilo.
Nije pošteđen ni sadašnji kancelar Olaf Šolc. Ne pomaže, očigledno, što je napravio posve neočekivan, neverovatan zaokret – žrtvovao je, do daljeg, Severni tok 2, izvršio radikalnu militarizaciju nemačke politike (astronomskih sto milijardi evra za Bundesver, ambicija da napravi najjaču armiju u Evropi!), zasipa Ukrajinu novcem i oružjem. Sve je to njegovim kritičarima malo. Zamera mu se, i u sopstvenoj zemlji, što se koleba sa slanjem teškog naoružanja, što još nije otišao u Kijev (posledica blamaže koju je doživeo šef države: Zelenski je Štajnmajeru demonstrativno uskratio gostoprimstvo!), što rusku agresiju nije okvalifikovao (poput nekih u zapadnim prestonicama) kao „genocid“ i što Putina nije nazvao „ratnim zločincem“.

[restrict]

Pošto je obračun s „pogrešnom ruskom politikom“ uveliko u toku, na redu je – politika (opet će, očigledno, biti ocenjena kao „pogrešna“) prema Kini. To uveliko najavljuje najuticajniji nemački nedeljnik „Špigl“: zavisnost Nemačke, njene privrede, daleko je veća od Pekinga nego od Moskve! Pod utiskom novih medijskih, insajderskih „otkrića“, u čemu je, zajedno s još nekoliko velikih zapadnih medijskih kuća, i ovaj magazin učestvovao, o staroj, uvek dežurnoj temi, „zlostavljanju Ujgura“ (muslimanske manjine) u Kini, „Špigl“ konstatuje da se sada, u tom kontekstu, postavlja „fundamentalno pitanje“ za nemačku politiku, firme i društvo: kakvi i koliki zločini mogu biti prihvatljivi zarad blagostanja?
Kad se postave tako drastični okviri, lako se, kao i u „ruskom slučaju“, previđa i elementarna činjenica: Nemačka je decenijama profitirala, bivajući ekonomska sila u globalnim razmerama, zahvaljujući i (ili prevashodno) jeftinim ruskim energentima (gas, nafta) i ogromnom tržištu zahuktale kineske privrede. I „Špigl“ priznaje da niko u Evropskoj uniji u minulih 20 godina nije tako snažno bio upućen na Kinu, od čega su, zahvaljujući i globalizaciji, profitirale obe zemlje. Nesporna činjenica. Na početku je Nemačka nastupala kao snažniji ekonomski partner.
Okolnosti su se s vremenom dramatično menjale, i promenile: kineska privreda je danas višestruko jača od Nemačke, za Kinu je Nemačka tek šesti partner po trgovinskoj razmeni, a Kina je za Nemačku od 2016. najvažniji trgovinski partner. Cele branše nemačke privrede egzistencijalno zavise od poslova u Kini i s Kinom. Srce nemačke ekonomske moći, automobilska industrija, na primer. Najveći proizvođač automobila na svetu, nemački Folksvagen, više od četrdeset odsto automobila proda, i proizvede, u Kini!
I sve ovo vreme trajale su, i u samoj Nemačkoj (u tome su bili posebno glasni njeni zapadni konkurenti), rasprave o tome da li Berlin u odnosima s Kinom, zarad profita, ignoriše pitanje ljudskih prava i sloboda. I sve to vreme zvanična nemačka politika ponašala se pragmatično: prevagu je imao ekonomski interes. Lansirana je i prihvaćena formula: trgovinom do društvenih i političkih promena u Kini.

POHOD NA KINU Helmut Kol je, uprkos žučnim kritikama, bio prvi zapadni državnik koji je posle pokolja na Tjenanmenu (1989) posetio ne samo Peking nego i gardijsku jedinicu koja je u tome učestvovala. Gerhard Šreder je pod hitno, 1999, odleteo u Peking da se izvini zbog bombardovanja kineske ambasade u Beogradu u vreme NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Angela Merkel je bar jedanput godišnje bivala u Pekingu. Na kraju karijere „progurala“ je dugo odlagani sporazum Evropske unije i Kine o investicijama. Sporazum je u međuvremenu stavljen „na led“. Peking je uskratio vize jednom broju poslanika Evropskog parlamenta. Usledila je odmazda: Evropski parlament je odbio da ratifikuje sporazum.
Nemački mediji označavaju 2001. kao prekretnicu u snažnom nemačkom pohodu na Kinu. Te godine Kina je primljena u Svetsku trgovinsku organizaciju. Za modernizaciju privrede, ogromnoj zemlji bili su nasušno potrebni proizvodi tradicionalne industrije: mašine za opremu fabrika, elektrane, brzi vozovi, metroi, uopšte izgradnja infrastrukture, automobili, kako bi se zadovoljili statusni simboli srednje klase u nastajanju. Upravo ono što je Nemačka imala u ponudi. Za nešto više od dve decenije nemački izvoz u Kinu porastao je za gotovo pet hiljada procenata!
U sadašnjoj usijanoj propagandnoj atmosferi, rekosmo, počesto se prenebregavaju činjenice: Kina se pojavljivala u više kritičnih situacija kao nemački ekonomski spasilac. Najpre, odmah posle nemačkog ujedinjenja. Nemačka privreda se našla u dubokoj (strukturnoj) krizi. Označavali su je („Ekonomist“) „bolesnim čovekom Evrope“. Posle finansijske krize 2008. nemačka privreda je, opet, profitirala zahvaljujući kineskim konjunkturnim i infrastrukturnim programima teškim milijarde dolara. I brzi oporavak kineske privrede u vreme kovid pandemije bio je spasonosan za uzdrmanu nemačku ekonomiju.
Sve se to, medijski i politički, u velikom preispitivanju i „resetovanju“ nemačke politike sada ne samo prema Rusiji nego, otvorenije i direktnije, prema Kini stavlja sve više po strani. Toj reviziji podvrgnut je i aksiom o promenama kroz trgovinu. Konstatuje se da je to bila „velika zabluda“. I optužuju oni koji su u to verovali. Među njima se našao i Jirgen Hambreht, bivši prvi čovek hemijskog giganta BASF. I što je, za ovu priliku još važnije, jedan od najvažnijih savetnika Angele Merkel. Hambreht je procenio da se u Kini „kroz dijalog sa Zapadom mnogo toga promenilo“ i da se Kina veoma trudi da „ide u pravom smeru“. Pogrešna procena, ispravljaju ga nemački mediji. U njihovoj vizuri, sve ide u pogrešnom smeru. Kina se, u toj vizuri, kreće politički „ka autokratiji“, a ekonomski ka autarkiji. Njen „autarkični greh“ se vidi u činjenici da se Kina, korak po korak, oslobađa tehnološke zavisnosti, na štetu, eto, nemačke privrede. Spominju se i branše koje su to, među prvima, i najviše, osetile. Solarna industrija, na primer. Subvencioniranom proizvodnjom, kineski proizvođači „proteruju“ nemačke s tržišta. I u samoj Nemačkoj potražnja za jeftinijim kineskim solarnim ćelijama i panelima je velika. Slično se zbiva i s proizvodnjom brzih vozova.

UKLJUČIVANJE ALARMA Tim putem će, upozoravaju nemački mediji, „čitajući“ njen „strateški papir“ pod naslovom „Mejd in Čajna 2025“, nezaustavljivo ići. Od brodogradnje do biomedicine, „preotimajući“ zapadnim proizvođačima tržišta. Ili direktnim preuzimanjem, kupovinom, zapadnih tehnoloških koncerna. Prelazak nemačkog proizvođača robota Kuka, 2016. u kineske ruke (Midea koncern) uključio je alarm: vlada pokušava da zakonski spreči otuđivanje osetljivih tehnologija i firmi.
Pre potpisivanja konačnog sporazuma o novoj vladajućoj koaliciji u Berlinu, među strankama često posve različitih programskih i ideoloških opredeljenja (socijaldemokrate, liberali i zeleni) bilo je dosta varničenja oko toga „kako dalje s Kinom“. Obavezali su se, konačno, da će odnose s Kinom oblikovati u „dimenzijama partnerstva, konkurentnosti i rivalstva (društvenih i političkih) sistema“. Uz to je išla najava da će u dijalogu s Pekingom (glas zelenih) „jasno tematizovati pitanje ljudskih prava, posebno u Sinkjangu“. Nastaviće kooperaciju s Kinom, „na podlozi poštovanja međunarodnog prava“. Radikalniji u zahtevu da se Nemačka, pod hitno, oslobodi zavisnosti od Kine su „mlađi“ koalicioni partneri, zeleni (posebno) i liberali, socijaldemokrate s kancelarom Olafom Šolcem su uzdržani i realniji: to je nemoguća misija. Nije u pitanju samo za nemačku privredu životno važan izvoz u Kinu (automobili, mašine, hemija) nego isto tako egzistencijalno važan uvoz: gotovo sedamdeset odsto dragocenih sirovina i retkih metala Nemačka kupuje u Kini. Pokušaji da se na nekoj drugoj strani pronađe i obezbedi dovoljno, na primer, litijuma, bez čega nema električnih automobila (baterije) i kobalta, ostali su, do daljeg, bezuspešni.
U međusobnom uslovljavanju politika i biznis su se u ovom času našli u raskoraku. Poslovni ljudi upozoravaju: ne treba povlačiti poteze u korist sopstvene štete. Na zahtev poslanika iz redova zelenih u Evropskom parlamentu Rajnharta Bitikofera (bio je jedno vreme i lider ekološke stranke) traži se „neodložno i oštro smanjenje nemačkih ekonomskih interesa u Kini“. Ne samo zbog smanjenja zavisnosti od Kine nego, kaže, zbog „masovnog držanja ujgurske manjine u logorima“. Iz nemačke privrede na takve zahteve odgovaraju takođe oštro: posledice takvih mera bile bi dramatične – tvrdi Zigfrid Rusvurm iz Udruženja nemačkih industrijalaca. I opominje: ko lakomisleno zagovara „bojkot Kine“, mora da zna kako će, zbog toga, ljudi u Nemačkoj masovno ostajati bez posla.
Za nemačke privrednike situacija je ionako već dramatična: zastoj u šangajskoj luci, zbog pandemije i gotovo hermetičkog zatvaranja milionske metropole, izaziva već „kataklizmu“. Za nemačku privredu je već fatalna činjenica, konstatuje „Dojče vele“, da je zbog lokdauna zatvorena (i) luka u Šangaju. Dramatične posledice će se tek osetiti, upozorava Bertram Rosart iz Udruženja bavarske privrede u Minhenu. Sada tek stižu brodovi koji su luku napustili pre zatvaranja. A u luci čeka na utovar, zarobljeno, 260.000 kontejnera. Velike štete pretrpela je, zbog toga, i kineska privreda. Promet kineskih firmi opao je u aprilu za 8,5 procenata. U Šangaju lokdaun polako popušta. Ali ekonomske nedaće tek stižu. Kontejnerskom brodu od Kine do Nemačke treba oko četrdeset dana plovidbe. U praksi, to biva često znatno duže, zbog gužvi i velike potražnje to danas traje i više od sto dana!

[/restrict]