ДАНИЦА ОТАШЕВИЋ – Пупин, Тесла и амерички Срби у записима Радоја Јанковића

Бавећи се оставштином Радоја Јанковића, Даница Оташевић је, после његових успомена на Бољшевичку револуцију, којој је присуствовао, и сећања на Југославију и Србију уочи и за време Другог светског рата, објавила и збирку докумената „Пупин, Тесла и амерички Срби“, која је изашла у издању Гимназије у Чачку

Гимназија у Чачку, основана 1837. године, имала је многе значајне професоре и ђаке. Један од њих је и Радоје Јанковић, Дисов школски друг, стари сват на његовом венчању, српски официр, јунак ратова 1912–1918, црнорукац, робијаш због подршке Апису, генерални конзул Краљевине Југославије у Чикагу и Њујорку, дипломата у рангу министра у Краљевини Албанији, књижевник, друштвени и јавни делатник. Даница Оташевић, дипломирани филолог, била је угледни новинар листа „Чачански глас“, где је прешла пут од новинара-приправника до уредника рубрике и главног и одговорног уредника. Од 1998. до пензионисања била је директор Градске библиотеке у Чачку, која је на њену иницијативу понела име великог српског и завичајног песника Владислава Петковића Диса, а затим је установљена и Дисова награда. Залагањем Данице Оташевић 2005. године Градска библиотека добила је дигиталне копије „Никољског јеванђеља“ (рукопис, почетак 14. века), чији се оригинал налази у Библиотеци „Сер Частер Бити“ у Даблину, као и копије српских средњовековних књига „Српско четворојеванђеље“ (13. век) и „Празнични минеј“ (1536). Аутор је бројих литерарних, стручних и научних радова. Разговарали смо о Радоју Јанковићу и српској дијаспори у Америци.

О чему је реч у књизи „Пупин, Тесла и амерички Срби“ коју сте приредили на основу архиве Радоја Јанковића?
Између корица ове књиге сабрана је обимна и веома разуђена грађа о Србима у расејању који су почетком 20. века пошли преко океана у потрагу за бољим животом. Неки су досањали своје снове и досегли највише кругове америчког света, одомаћили се у новој земљи, други су и даље волели домовину „као орао клисуру, славили славу да потврде да су још оно што су некада били, дизали у туђини своје црквице да одбране своју душу“. За прву генерацију досељеника то је била туђа држава, своју су носили у души и тражили је у организованој православној цркви која ће снагом и љубављу успорити американизацију њихове деце. Како је изграђена „заједничка кућа Српства“ у Америци, а Либертивил постао „исељеничка престоница српског народа“, како су Срби разапети између колевке и гроба преболели растанак од прошлог живота и предака, даје одговоре ова хроника склопљена на основу артефаката из богате личне архиве генералног конзула Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Чикагу (1926–1929) и Краљевине Југославије у Њујорку (1929–1936) Радоја М. Јанковића.
Какав је значај те архиве?
Ова драгоцена заоставштина прилаже нове странице у обимне биографије великих светских научника српског порекла Николе Тесле и Михајла И. Пупина. Истовремено допуњава историју српских исељеника на америчком тлу и сведочи о организовању православно-просветног живота Срба у дијаспори. Јанковићева архивска грађа која се чува у Градској библиотеци Чачка, представља право археолошко налазиште за научнике, јер осветљава непознате догађаје из периода мукотрпног прилагођавања српских грађана новој домовини у коју су долазили трбухом за крухом. Са закашњењем од једног века ова књига реконструише тешке године оснивања прве америчко-канадске епархије и подизање манастира Свети Сава у Либертивилу код Чикага. С владиком Мардаријем Ускоковићем и исељеним народом, конзул Јанковић од 1927. до 1929. године води борбу за отплату дугова за имање и цркву у Либертивилу, који је требало да постане престоница светосавске вере и просвете у Америци. Покрет уједињења цркава, савеза и других српских органи­зација помаже речју и новцем научник Михајло Пупин, који за остварење интереса америчких Срба подноси велике жртве. Генерални конзул у Чикагу и Њујорку Радоје Јанковић осим с Пупином (1858–1935) сарађује и с владиком Мардаријем (1889–1935) и с Николом Теслом (1856–1943), многим исељеним Србима и званичном америчком администрацијом, о чему оставља драгоцене белешке и артефакта. Овом књигом Јанковићеве студије, есеји о животу емиграције, дипломатски извештаји и преписка постају део колективног памћења српског народа и важан извор информација.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.