DAN POBEDE I ČETVRTI RAJH

9. MAJ 77 GODINA POSLE

Iako je umanjivanje zasluga Sovjetskog Saveza i Rusije u pobedi nad nacizmom 1945. i predstavljanje te sile kao nove „Imperije zla“ na Zapadu počelo praktično i pre nego što se mastilo na nemačkoj kapitulaciji osušilo, ono je intenzivirano u poslednjih desetak godina da bi zenit dostiglo sada, u jeku ruske operacije u Ukrajini protiv istih onih snaga koje su poražene 9. maja 1945. u Berlinu

Naše ogromne žrtve za slobodu i nezavisnost naše zemlje, nesaglediva odricanja i patnje našeg naroda tokom rata, naš naporan rad u pozadini i na frontu položeni na oltar Otadžbine nisu bili uzaludni – krunisani su potpunom pobedom nad neprijateljem. Vekovna bitka slovenskih naroda za opstanak i nezavisnost okončana je pobedom nad nemačkim zavojevačima i njihovom tiranijom. Od sada će se nad Evropom vijoriti slavna zastava slobode i mira među narodima – rekao je Staljin u svom Pobedničkom govoru 9. maja 1945. godine.  [restrict]

Iako je pogrešio govoreći o „zastavi slobode i mira među narodima“, jer ne samo da su saveznici praktično odmah počeli da planiraju nastavak rata protiv Sovjetskog Saveza (Čerčilova operacija „Nezamislivo“, ili spasavanje raznoraznih nacista, prevashodno onih istočnoevropskih i njihov angažman u borbi protiv SSSR-a, na primer), u mnogim drugim stvarima bio je u pravu, ne toliko što je bio prorok koliko jer je naučio iz prošlosti. „Svesni krvožednih običaja germanskih vođa, koji sporazume i ugovore smatraju običnim papirima, nemamo razloga da im verujemo“, rekao je govoreći o potpisivanju kapitulacije. Kako se Staljin opekao verujući Hitleru 1939, tako se i rukovodstvo u Moskvi opeklo, jer je poverovalo zapadnjačkim garancijama da se NATO neće širiti na istok posle pada Berlinskog zida. Iako su te garancije bile usmene, o njima postoje pisani tragovi, a važno je imati na umu i da su tokom Hladnog rata usmeni dogovori bili uobičajena praksa i imali težinu. Uostalom, ne moramo mnogo ni objašnjavati ove „krvožedne običaje“ o kojima Staljin govori pošto smo ih u poslednjih 30 godina više nego jednom osetili i osećamo na svojoj koži.

NAJVEĆA LAŽ Nema gore laži od perverznog izvrtanja istine i predstavljanja crnog kao belo u skladu sa onim Orvelovim geslom iz 1984. „rat je mir, sloboda je ropstvo, neznanje je moć“, a danas smo više nego ikada svedoci te perverzije. Zastava koja se posle Staljinove smrti zavijorila nad Evropom, a pun svoj zamah dobila tek nakon raspada imperije koju je on bio izgradio, odavno je prestala biti „zastava slobode i mira među narodima“ i postala njena suprotnost – zastava pod kojom se sprovode agresija, porobljavanje i eksploatacija naroda. Rečenicu „nas više interesuje Evropa od bilo koje države, naš narod, naša kultura, naša ekonomija razvile su se i mogu da nastave sa razvojem samo u jednom širem evropskom kontekstu, i mi želimo evropsku porodicu naroda“, iako veoma liči, nije izrekao „otac“ moderne Evropske unije Robert Šuman nego „otac“ nacizma Adolf Hitler na partijskom sastanku 1937. u Nirnbergu. Ta izjava nije incident već integralni deo načina razmišljanja, ali i predviđanja, na šta ukazuje misao Hitlerovog ministra privrede Valtara Funka iz 1938: „Došlo je vreme za ekonomsku integraciju Evrope. Da, došao je i kraj nacionalnim valutama i rajhsmarka će biti valuta te integrisane Evrope.“ A šta je evro do rajhsmarka u drugačijem ruhu?

Kako je Hitlerova ujedinjena Evropa imala najvećeg neprijatelja na istoku, u Sovjetskom Savezu, tako i naslednica njegovog projekta najvećeg neprijatelja ima u naslednici SSSR-a – Rusiji. (Mada se mora priznati da je čak i u Hitlerovoj Nemačkoj, kao i u ovoj modernoj, bilo glasova za savezništvo s Moskvom, ali su ih talasokratske sile, koje i danas kontrolišu EU, brzo ućutkale.) Koliko su „Barbarosa“ i ideja osvajanja ruskog prostora bili „evropski“ najbolje pokazuju podaci o ratnim zarobljenicima u sovjetskim logorima na kraju Drugog svetskog rata: Nemci – 2.389.560, Mađari – 513.767, Rumuni – 187.370, Austrijanci – 156.682, Česi i Slovaci – 69.977, Poljaci – 60.280, Italijani – 48.957, Francuzi – 23.136, Hrvati – 21.822, Moldavci – 14.129, Holanđani – 4.729, Finci – 2.377, Belgijanci – 2.010, Luksemburžani – 1.652, Danci – 457, Španci – 452, Bugari – 287, Turci – 105, Norvežani – 101, Švajcarci – 93, Šveđani – 72, Amerikanci – 40, Grci – 22, Britanci – 15.

Najveći apsurd, a u stvari izvrtanje istine, jeste činjenica da zapadnjaci i njihovi saradnici koji i sada jurišaju na Rusiju, Putina i Ruse nazivaju nacistima i rusku pobedu nad nacizmom pokušavaju da predstave kao pobedu nacizma. To se, između ostalog, ogleda u pozivu predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog nemačkom kancelaru Olafu Šolcu da 9. maja, na Dan pobede, dođe u Kijev i pokaže solidarnost s ukrajinskim narodom koji se bori protiv „nacista“. Ako nemački kancelar tog dana treba da ide nekud, to je u Moskvu, i to na kolenima, svih 1.816 kilometara. Zelenski, istovremeno, povodom tog praznika, na društvenim mrežama kači slike ukrajinskih boraca među kojima je jedan ukrašen simbolom SS divizije „Totenkopf“ (mrtvačka glava), inače zaista posebne jer su njeno jezgro činili predratni čuvari iz koncentracionih logora a proslavila se teškim ratnim zločinima započetim još tokom invazije na Poljsku i zatim na Francusku. Zelenski je to, sigurno, uradio slučajno, baš kao što su i strane diplomate odajući ove godine počast žrtvama u Jasenovcu izražavale žaljenje ili ne imenujući žrtve i dželate, ili izražavajući solidarnost da „mučeničkim“ hrvatskim narodom.

U Evropi je vremenom Dan pobede (koji se zbog vremenske razlike slavio 8. maja) pao u senku politički korektnijeg i podobnijeg Dana Evrope, koji se od 1985. obeležava u znak sećanja na dan kada je Robert Šuman proglasio deklaraciju o Zajednici za ugalj i čelik iz koje je nastala Evropska unija, a vojne parade pobede (koje su održavane tu i tamo) masovno su pretvorene u parade „ponosa“.

DOMAĆI FRONT U Srbiji je ove godine situacija s Danom pobede nad nacizmom bila šizofrenija nego inače. S jedne strane, dok su ulicama Moskve odjekivali koraci 11.000 vojnika i brujale gusenice tenkova i drugih vojnih vozila, te povorke ljudi koji ne zaboravljaju žrtvu njihovih predaka za slobodu i život pre svega, i u Beogradu i drugim srpskim gradovima su se u kolonama „Besmrtnog puka“ okupili ljudi noseći fotografije svojih predaka, boraca protiv nacizma. S druge strane, valjda zbog nekakve političke korektnosti, „bezalternativnosti“ evropskog puta, odnosno „političke svrstanosti“ uz EU, ili nečeg drugog, vojna parada na Crvenom trgu prvi put posle mnogo godina nije prenošena na srpskom Javnom servisu nego je ulogu prenosioca na sebe preuzeo „luksemburški javni servis“ N1. Takođe, verovatno skrhan umorom od snažnih pritisaka zapadnih sila kojima je bio podvrgnut poslednjih dana i nedelja zarad uvođenja sankcija Rusiji, ni predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije govorio na svečanoj akademiji povodom Dana pobede. U stvari, nikakva svečana akademija ove godine nije ni organizovana. Verovatno je to razlog, jer što bi 77. godišnjica pobede bila manje važna od 76?

Takođe, brojni pripadnici drugosrbijanske „kvazielite“, kako ih predsednik Vučić s razlogom naziva, nisu propustili priliku da se iskažu, odnosno obrukaju idejama kako „danas čak i Nemačka ima više prava da slavi ’Dan pobede’, nego Rusija“. Tu se, po ko zna koji put, svojom briljantnošću istakao akademik Dušan Tiodorović graknuvši kako se „u ime svoja tri poginula ujaka, u ime strica i oca, nemačkih logoraša, u ime ukrajinskih žrtava, morala, empatije najviše što može protivi da se ruskoj ambasadi dozvoli organizovanje povorke ’Besmrtni puk’ ulicama Beograda“. Ovog heroja, koji je na sramotu tih svojih ujaka, strica i oca pobegao u Ameriku kada je počelo bombardovanje Srbije 1999. godine, trebalo bi upitati ko je to oslobodio logoraše iz njegove familije. Moguće je da su Amerikanci, ali teško da bi to izveli da crvenoarmejci nisu na Istočnom frontu pobili 80 odsto nacističke vojske.

Mimo „NATO četnika“, za kakvog se izdaje npr. Dragan Šormaz, koji veruje da bi „Draža streljao“ ljude koji su bili u povorci „Besmrtnog puka“, postoje mnogi srpski nacionalisti koji veruju da kao takvi ne treba da se smatraju „pobednicima“ 9. maja, nego „poraženima“. To je još jedna od sumanutih podela koje razjedaju srpski narod već skoro čitav vek, a koje su mnogi drugi uspeli da prevaziđu. Ne mogu shvatiti da se i Dragoljub Mihailović i njegova Jugoslovenska vojska u otadžbini borila protiv nacista i da slom nacista nema nikakve veze s njihovim porazom u građanskom ratu koji je istovremeno, nažalost, vođen na našim prostorima, i takvim razmišljanjem postaju istomišljenici sa „NATO zelenašima“ iz redova autošovinističkih organizacija poput „Ne davimo Beograd“, koji ističu transparente „Ustaše i četnici, zajedno ste bežali“, praveći nedopustivu paralelu. Proslava 9. maja danas i nema više istu simboliku kao što je imala pre 30 ili 40 godina, i ne treba je posmatrati kao pobedu komunista predvođenih Staljinom već kao trijumf ruskog i srpskog naroda u borbi za svoju slobodu, ali i golo preživljavanje spram „krvožednog“ Zapada. Ako je danas moguće da Crvenim trgom na Dan pobede ponovo marširaju kozaci, čiji su se preci mahom borili protiv komunizma i Crvene armije, zašto je Srbima nemoguće da se ujedine obeležavajući pobedu nad nesumnjivim zlom? Upravo zato što je Zapad prestao da slavi Dan pobede i proglasio ga za Dan Evrope, Srbi i Rusi treba da ga slave više nego ikada i jedinstveniji nego ranije.

„Pre nekoliko godina Hitler je svetu obznanio svoju nameru za komadanjem Sovjetskog Saveza i odvajanjem Kavkaza, Ukrajine, Belorusije, Baltika i drugih oblasti. Doslovno je izjavio: uništićemo Rusiju, tako da nikada više neće moći da se uspravi. To je bilo pre tri godine, ali Hitlerove ideje nikada nisu mogle da se ostvare, ratna dešavanja su ih razvejala u prah i umesto toga desilo se upravo suprotno – Nemačka je zgažena, nemačka vojska je kapitulirala, a Sovjetski Savez je trijumfovao“, rekao je Staljin u govoru s početka teksta. Zar ne vidite koliko se istorija ponavlja i koliko su namere Zapada ostale nepromenjene?

[/restrict]