БРАЋА

Да ли сте уверени да су нам сви Словени браћа? Пре ћу се сложити са Ф. М. Достојевским и К. Н. Леонтјевом који су још у 19. веку све схватили. Срби су нам браћа. Бугари су у оба светска рата ратовали на страни Немачке. Чеси, такође, нису наши људи, а Пољаци, заједно са Британцима, деле прво место у русофобији.

Наведеним оценама недавно је познати руски мислилац Андреј Фурсов одговорио публицисти Иљи Титову на његово питање о актуелном западњачком антируском расположењу и „непријатељству Англосаксонаца, потом Европљана, али и ’наше браће Словена’“.

Одговор да су Русима стварно браћа само Срби изненађује оштрином и искључивошћу, али је Фурсов у наставку детаљно појаснио своје убеђење. Између осталог и једном, за Србе невезаном, тврдњом вредном педантног понављања: „Пољаци су изгубили од нас у ’сукобу међу Словенима’, при томе не на поене већ нокаутом. Почетком 17. века ми смо их избацили из Москве, 1667. године смо вратили Украјину и Кијев, а крајем 18. века присајединили Пољску (средином 19. века то су само привислинске губерније Руског царства). И Пољаци са својом гордошћу не могу да опросте Русима што су, за разлику од њих, створили велику, централизовану власт (самодржавну Русију, СССР) и не мање велику – европску културу модерне, једнаку западној верзији европске културе, а Пољска је увек била, јесте и биће периферија, задње двориште – политичко и, главно, културно, исте те Европе.“

Како се догодило да је живот убрзо скоцкао и јавности испоставио „београдско“ објашњење да Фурсов добро зна због чега тако категорички просуђује? Одговорни су заправо наши социолози – истраживачи јавног мњења. Најновије истраживање Нове српске политичке мисли показало је да се већина грађана Србије категорички противи увођењу санкција Русији!

Констатујући да су „о питању стратешке оријентације земље, темељних питања и вредносних ставова који се тичу санкција Русији, сукоба на истоку Европе, Косова и Метохије, НАТО и ЕУ, грађани Србије недвосмислено показали да Србија није подељено друштво које негује илузије“, истраживачи су на представљању ових важних сазнања напоменули да је „одговор на најактуелније и најболније питање које се тиче руско-украјинског сукоба као и на уводно питање – да ли пратите догађаје у Украјини – дао очекиван и истовремено рекордан резултат: наиме, 82,1 одсто грађана не подржава увођење санкција Русији због рата у Украјини, 6,9 одсто подржава, а 11 одсто грађана нема став“. Поводом чињенице да чак четири петине грађана није за увођење санкција Русији, противи се уласку у НАТО и не би признали Косово у замену за пријем Србије у Европску унију, главни уредник НСПМ Ђорђе Вукадиновић каже: „Код грађана Србије постоји нека сагласност, нека фундаментална сагласност око ставова, па и вредности. То је основни налаз и закључак истраживања. Поделе око неких ствари и тема постоје, али око кључних, заправо, нема велике разлике и драматичне неизвесности.“

Ова српска „фундаментална сагласност“ око ставова и вредности уочена је, видимо, с руске стране, али и од оних за које је овакав ментални и вредносни склоп духа једне нације саблазан високог реда. Запад је стога протеклих месеци уложио огромну енергију и небивале облике претњи и притисака да ову ситуацију промени. Отуда нема дана да се Срби, посебно званични Београд, не подсете да је у њиховој опредељености за братство с руским народом и подршку Москви противљењем изрицању санкција руској држави, реч о неприхватљивој чињеници која се мора променити, тачније – недвосмислено уклонити.

Зато данас слушамо и то како известилац Европског парламента за Србију Владимир Билчик изјављује да „ЕУ очекује да се све земље које теже чланству у Унији придруже санкцијама против Русије“. Зато овај узорни дипломата, као разумљиву и „регуларну“, саопштава најнедипломатскију и политички апсолутно скандалозну констатацију: „И то је прилика за нову изабрану Скупштину и будућу Владу Србије. Разумемо да су били избори и да је потребно времена, али ово питање неће нестати са стола, него ће остати и већ је важан део у мом извештају о Србији о којем ће се расправљати у јуну и јулу. Наравно, зависно од тога шта ће Србија урадити, језик и закључци у извештају могу бити веома различити до јула.“

Истовремено с разбуктавањем на почетку цитиране директне, а још више преко поменуте посредне дискусије о „братским питањима“ и рођачким лојалностима међу Словенима, уочавамо да Англосаксонци, на начин својствен мисаоном бићу и вредностима такозваног колективног Запада, показују како би се нека слична тема, рецимо о „братској подршци“, решавала у њиховој широј заједници народа и држава.

Осим што је безмало депласирано, патетично, готово провинцијално размишљање о братству у универзуму у којем су интереси и профит вредносни апсолут, у овом делу света се о међудржавним односима најчешће одлучује усклађено с правилима познате Кисинџерове максиме: „Бити амерички непријатељ је опасно, али бити амерички пријатељ је погубно.“

Може ли се уз промишљања о братству и узајамним наклоностима народа, пре свега о оном јединственом доживљају историјске, религијске и културне блискости, међусобног разумевања и осећања заједништва у дељену ставова и вредности – што је темељ српско-руске повезаности – нешто слично покренути као питање и тема у односу Србије и колективног Запада? Или Америке као лидера овог света? Поменусмо да је појам „братства“ у овим релацијама неодговарајући (америчка нација, која верује у своју историјску јединственост и изузетност као богомдано својство, тешко да би друге народе „уздигла“ до признања братске и рођачке блискости), али како се одвијају и до којег степена могу да напредују оне форме узајамне сарадње које су у овом свету познате под омиљеним фразама – „партнерство“ и „пријатељство“?

Ево шта нам поводом оваквих упита откривају прошлонедељне изјаве и размишљања (интервју „Политици“) „нашег брата“ Кристофера Хила, амбасадора САД у Србији.

„Партнерство“ како се само пожелети може бива у српско-америчкој сарадњи запечаћено изјавама попут ове: „За разлику од прошлости кад се у Србији мислило да постоји трећи пут, да Србија није ни Исток ни Запад, да је некако посебна, да иде својим путем, сад већина Срба мисли да постоји прави пут и погрешан пут и жели да изабере прави пут. Срби да одлуче, а ја мислим да и јесу одлучили да им је будућност на Западу, а не на неком недефинисаном Истоку.“

Надмени саговорник изражава убеђење да „за Србију постоји само један пут и то је Запад и Европска унија (ЕУ)“. Поводом односа Србије с делом њене насилно отцепљене територије, Хил такође жели да буде јасно да су Украјина и Косово „веома различите ситуације“. Ево како: „Кад је реч о Косову и Србији, то су суседске земље. Срби живе на Косову и има много тога на Косову што је важно Србији. Добри суседи то морају да реше. Прави начин је дијалог који се одвија посредством ЕУ и преговори у Бриселу.“

Бруталну провокацију о „суседским земљама“ – Србији и Косову – званична Србија није коментарисала. Са сигурношћу, међутим, можемо овим поводом да закључимо у ком правцу и с каквим резултатима и процентима би се могла исказати нека будућа „фундаментална сагласност“ ставова и опредељености грађана Србије у неком будућем истраживању пулса и расположења јавног мњења.      

2 коментара

  1. unutrašnji dijalog, glas naroda

    Članak LJ. Bogdanović je odličan, vrlo objektivan i poučan. Ja bih se nadovezao na temu.
    Istraživanja su pokazala da je velika većina Srba protiv uvodjenja sankcija bratskom Ruskom narodu. To mora da ostane tako, večno, jer nas povezuje ista pravoslavna religija, vera i kultura. Na to ukazuje i stav-istraživanja glavnog urednika NSPM Djordja Vukadinoviča.

    I pored toga, “bratsko pravoslavno jedinstvo” remete ga zapadni politički faktori na čelu sa Nato Amerikom i domaćim nodgovornim srpskim faktorima-političarima (neki to namerno rade opijeni zapadnim vrednostima, neki su politički slepi, neki oportunisti, pasivisti, neke ne zanima – odrekli se vere i nacionalnog identiteta pod firmom “gradjanin a ne Srbin”).
    Iz navedenog kratkog obrazložemka – postavlja se pitanje, na primer, kako (predsednici) Slobodan Milošević i makedonski Kiro Gligorov nisu našli zajednički stav da se odbrane od agresivnog albanskog separatizma i šovinizma? Kada i Makedonija ima iste probleme sa istim-albanskim separatistima. Tom antisrpskom stavu se kasnije priključila i Crna Gora koja se sa Makedonijom odvojila kao nezavisne države, a 2008. godine “prve” prizbale “nezavisnost” samoproglašene albanske-šiptarske države KOSOVO (prvenstveo pod uticaj Zapada i SAD). Kako je moguće kada smo mi isti pravoslavni narod – tudje ne otimamo – svoje ne znamo da odbranimo!

    U kontekstu teme – “braća po pravoslavnoj veri” (nacionalno i versko jedinstvo) postavlja se takodje pitanje kakav uticaj će na to imati Vučićeva inicijativa Otvoreni Belkan (mini Šengen)? Inicijativa je predvidjena da se pored Srbije, Makedonije i Albanije priključe i Crna gora i BiH (prećutkuje se Kosovo koje je uključeno u Mini Šengen Vašingtonskim sporazumom (pregovarači SRB u KS su prihvatili, kao i priznanje nezavisnosti KS od strane Izraela). Pored toga, više puta su EU parlamentarci i forumi isticali da je za “Otvoreni Balkan predvidjeno šest država. ali se ne navodi koja je šesta država (naravno Kosovo) pored SRB, SMKD, AL. SG i BiH)? A i predsednik Vučić je više puta pozivao sve Balkance da se priključe “Otvorenom Balkanu. Zašto to i srpski zvaničnici i mediji prećutkuju.
    Opet nameću se pitanja: PRVO, zašto u Otvoreni Balkan (kao Otvorena Evropska Unija) nisu pozvane i Grčka, Bugarska, Rumunija, naše najbliske tradicioalno verne države? Evropska Unija je prvo startovala kao EVROPSKA EKONOMSKA ZAJEDNICA EEZ (Savez država sa granicama) bez ekonomskih granica, sa postojećim državnim granicama. KOSOVO nije nezavisna država učlanjena u SB UN-a – ali su sve političke aktivnosti usmerene da Srbije prizna “nezavisno” kosovo na spoljnom-medjunarodnom planu (sa učlanjenjem u UN). To je politička montaža da Kosovo postane šesta država uključena u OTVORENI BALKAN – za ekonomski prosperitet Balkana, a u suštini kao akcenat na “normalizacija odnosa” Srbije i Kosova i mira na Balkanu (za priključenje Kosova u UN i svim medjunarodnim organizacijama, U Titovo vreme JUGOSLAVIJA je bila prava DRŽAVA BEZ GRANICA (sa republičkim administrativnim linijama). Zbog čega se Kosovu daje carinska granica i traži priznanje? Nastavak… Hvala na pažnji!

    4
    1
  2. (nastavak)

    Slovenski-hrišćanski narodi, za očuvanje svog nacionalnog integriteta i identiteta, i da žive kao braća, nisu tako složni kako bi trebalo da budu. To govore i ratni sukobi u Ukrajini (preventivna intervencija RF u odbrani od Nato agresivne politike i stacioniranje na Ruske granice, otcepljenje SMKD i CG koje su prve priznale “nezavisnost” samoproglašene Šiptarske države “Kosova”).

    Da kompletiram prethodni komentar za “OTVORENI BALKAN”. To je inicijativa za ekonomsko povezivanje (predvidjenih 6 (šest) balkanskih država, koja je šesta… očigledno Kosovo, što se prećutkuje)). Kao što je bila ranije Evropska Ekonomska Zajednica EEZ promenjena u sadašnju Evropsku Uniju-EU koja nije imala političke principe. Očigledno je da se sada “Otvoreni Balkan” inicira kao “montaža” u sklopu normalizacije odnosa Beograda i Prištine (Srbije i Kosova) – da bi se proglasila kompromisna normalizacija odnosa da se “prizna” Kosovo i dobije punopravno članstvo u SB UN – pred finalizaciju Briselskog sporazuma.
    Ako se Srbiji, S. Makedoniji i Albaniji priključe Crna Gora, Makedonija… i Kosovo, postavlja se pitanje zašto Srbija nije postavila “principe pariteta i reciprociteta” sa Kosovom i Albanijom – za promet Ljudi i usluga (robe i kapitala): ako se na primer hiljadu albanaca sa Kosova zaposle na godinu dana u Srbiji – isti broj Srba iz SRB za istiperiod da se zaposli na Kosovu? ZAŠTO. Zato je se u Titovo vreme do 90-tih godina više stotina hiljada Šiptara-Albanaca sa Kosova naselilo da livi i radi u Srbiji, širom otvarali trgovinske radnje i lokale – a za isti period “nijedan” Srbin iz centralne Srbije nije otišao da živi i radi u šiptarsko okruženje na Kosovu i Metohiji – naprotiv više stotina hiljada Srba se isečljavalo sa Kosova pod pritiskom šiptarskog separatističkog šovinizma. KO GARANTUJE (ako nema zakonskih propisa) – da će biti ramnoteže u odnosima prometa ljudi i usluga? Ubedjen sam da će na duge staze da se stvori “tradisionalistički jednosmerni etnički princip na štetu Srba i Srbije” kao u prošlosti. Slično se dešava i od 2.ooo-te godine do danas, mnogo Albanaca kupuju kuće-imanja na jugu, Vranju, Leskovcu, Nišu… a nijedan Srbin nije kupio kuću-zemlju u okruženje albanaca na Kosovu i Metohiji (isto je i sa mešovitim brakovima: nijedna albanka-šiptarka sa Kosova ne meša brak sa srbinom zbog muslimanske vere, a oni naše na veliko koriste a ih dosta za trgovinu belim robljem). “OTVORENI BALKAN” za ekonomsko povezivanje sa Kosovom i Albanijom bi mogao da se uspostavi samo na principima prometa robe i kapitala, ili recipročnim principima za promet ljudi i usluga.
    Primera radi, zašto se uspstavlja “Otvoreni Balkan” Srbije sa Albanijom, a ne i sa pravoslavnom Bugarskom – pravoslavna braća, – kada albanski predsednik Edi Rama otvoreno javno govori da će Albanija podržati Kosovo ako raspiše referendum za ujedinjenje sa Albanijim (za Veliku Albaniju)? Ima mnogo važnih pitanja da se kažu, da ne dužim. Hvala na razumevanju.

    2
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *