SKRJABIN, UPRKOS (1872–1915)

Aleksandar Skrjabin je bio mistik. U nekom trenutku shvatio je da je muzika magična delotvorna energija koja može promeniti ljudsku svest, a samim tim i celi materijalni svet

Koncert povodom 150-godišnjice rođenja Aleksandra Skrjabina održala je zagrebačka pijanistkinja Sabrina Zelić 14. aprila u Svečanoj sali Matice srpske u Novom Sadu. Uprkos zagrebačkoj zabrani ruske muzike, ona se hrabro uhvatila ukoštac s predstavljanjem jednog od najinteresantnijih ruskih kompozitora. Školovana u pijanističkoj klasi izvrsne Pavice Gvozdić, usavršavala se u Moskvi na Konzervatorijumu Čajkovski kod Henrijete Mirviz i Nikolaja Petrova, pa je postala pravi predstavnik vrhunske i jedinstvene ruske škole pijanizma. Ima uspešnu međunarodnu karijeru. Profesorka Mirviz, kod koje je i vaša autorka bila na postdiplomskim studijama, na početku školske godine bi postrojila svoje inostrane studente i pregledala šta ko ima od zimske opreme (te godine Moskva je imala najnižu temperaturu u poslednjih nekoliko decenija, minus 37,2). Ko nije zadovoljavao kriterijume u kaputu (bunda), čizmama (krznenim), rukavicama (krznenim bez prstiju) i kapama (šubare) bio je upućen u tadašnju Berjosku, da se snabde.  Ko se nije snabdeo poslat je kući, jer Mirvizova nije želela da rizikuje da joj se neko od studenata razboli. Tako sam došla do svoje prekrasne šubare od lisice, koju posle nisam mogla nigde da nosim, jer takvih zima nije bilo. [restrict]

Skrjabin je bio mistik. U nekom trenutku shvatio je da je muzika magična delotvorna energija koja može promeniti ljudsku svest, a samim tim i celi materijalni svet. Verovao je da samo muzika može osloboditi svest. Skrjabin je takođe verovao u sinesteziju povezanosti muzike i boja, imao je teoriju po kojoj svakom tonalitetu odgovara određena boja: postoji sedam osnovnih zvukova u muzičkoj oktavi, isto toliko boja u spektru sunčeve svetlosti. On sam konstruiše poseban instrument, klavir boja, za potrebe svojih Simfonijskih poema (Prometej: Poema vatre) – svirao se kao klavir, ali je umesto zvuka projektovao svetlost različitih boja na platno u sali. Čuva se u njegovom muzeju u Moskvi.

Skrjabin je za svog kratkog veka napisao veliki klavirski opus zahtevnog pijanizma i komplikovanog dinamičkog spektra klavirskih boja. Ciklus od 24 Prelida op. 11 je komponovao po ugledu na Šopenove. Minijaturna remek-dela u kojima za minut ili nešto više treba prikazati različita raspoloženja, organizovana su u durske i paralelne molske tonalitete kvintnim krugom naviše. Sabrina Zelić je visokim lirskim senzibilitetom donela svaki od prelida, s prefinjenim rubatom u skoro slobodnom preludiranju kroz mnogobrojne dinamičke raspone. Preludirati, a ne ugroziti formu, veliko je umeće, čime je pijanistkinja vladala od početka, od Ce-dur prelida u kome kompozitor koristi klastere dijatonskih tonova u psihičkom pomaku i njegove paralele i meditativnog a-mol prelida. U sporom e-molu istakla se prelepa deonica leve ruke, jer u Skrjabinovom pijanizmu obe ruke imaju podjednak tretman u svakom pogledu. Jedan za drugim, odvojeni a opet deo jedinstvene slike, Prelidi su u Sabrini Zelić dobili vrhunskog interpretatora koji je držao tenziju od početka do kraja ove iscepkane kompozicije. Od pijaniste se kod Skrjabina očekuje ne samo vrhunska tehnika nego i mentalna organizacija i koncentracija vrhunskog sportiste.

U drugom delu koncerta izvedena je Sonata broj dva, nazvana Sonata–fantazija, koju je Skrjabin pisao skoro pet godina, jedna od njegovih najizvođenijih kompozicija. Po ugledu na Betovenovu Mesečevu sonatu, prvi stav asocira na mesečinu koja se ogleda u mirnom južnom moru, da bi drugi, Presto, predstavio ogromno prostranstvo okeana u uzburkanosti oluje. Šopenovski, ali i impresionistički, tehnički i muzički predstavlja izvođača na najbolji, istovremeno i najteži način. Sabrina Zelić se i u ovom pijanističkom izazovu pokazala kao zreo umetnik s izuzetnim dinamičkim potencijalom i virtuozitetom. Priredila je veče za pamćenje, za koje se nadamo da ćemo čuti i u Beogradu.

[/restrict]