Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Inkvizitorski antiruski udar koji tutnji Evropom nije mimoišao ni nemačkog kancelara: Šolca napadaju, u zemlji i izvan nje, zbog odbijanja da bezuslovno odustane od ruskih energenata, zbog odbijanja da Ukrajini isporuči tenkove i da bude „ratni kancelar“, provociranjem novog svetskog rata
Za opremanje Bundesvera odmah je pronađeno (astronomskih) sto milijardi evra, promptno odlučeno da izdaci za odbranu i NATO preskoče onih famoznih dva odsto bruto nacionalnog proizvoda (za najsnažniju privredu Starog kontinenta ogroman izdatak) čemu se vlada Angele Merkel, u kojoj je (četvrti mandat) Olaf Šolc bio vicekancelar i „čuvar kase“ (ministar finansija) uporno i energično protivila odbijajući pritiske i pretnje Vašingtona. Poslanici Bundestaga su kancelarovu inicijativu, i zahtev, da se Nemačka (ponovo i zastrašujuće) naoruža pozdravili zaglušujućim aplauzima. Za jednog od najboljih nemačkih novinara, Jakoba Augštajna, sina osnivača i vlasnika „Špigla“ Rudolfa Augštajna, bio je to „sraman čin“, s podsećanjem na ono (takođe zloslutno) frenetično pozdravljeno izglasavanje ratnih kredita 1914. godine u Rajhstagu koje je predstavljalo „ulaznicu“ u razarajući i pustošni Prvi svetski rat.
ISTORIJSKI ZAOKRET Breša je napravljena. Lako (i olako) je uklonjena tvrda zabrana isporuke nemačkog oružja zemljama u ratu i na kriznim žarištima. Ukrajini su (ne računajući tajne isporuke) poslat protivtenkovski raketni bacači, oklopna vozila, municija, gorivo. Nemačke ratne lađe su upućene u Baltičko i Sredozemno more, u više srednjoevropskih zemalja raspoređene su i postavljene protivavionske rakete „patriot“, u Slovačku je poslat bataljon Bundesvera, Rumunija je „ojačana“ lovačkim avionima „jurofajter“. To jeste zaista itorijski nemački zaokret, s (dugoročno) nepredvidivim posledicama. Za Nenačku. Za Evropu. Za svet. Posle stravičnih zločina koji su nacisti počinili, ratni pobednici i (činilo se) saveznici, SAD, Sovjetski Savez, Velika Britanija i Francuska, bili su, u tome saglasni: nikad više puška o nemačko rame.
Situacija se brzo promenila. Amerikancima su u strahu od sukoba sa „crvenom opasnošću“ sa istoka, Sovjetskim Savezom, najednom bili potrebni nemački vojnici. Tako je, njihovom inicijativom i blagoslovom stvoren (zapadnonemački) Bundesver, striktno (američki) ustrojen kao vojska NATO pod neprikosnovenom i neupitnom američkom komandom. Na tada zapadnonemačkom tlu instalirane su, i do danas ostale, američke vojne baze, s konvencionalnim ali i nuklearnim naoružanjem.
Bundesver je i, uz to, projektovan kao „parlamentarna armija“, pod izričitom i potpunom kontrolom Bundestaga, donjeg doma (nemačkog) parlamenta. To je trebalo da isključi, i isključuje, (uvek opasni) nemački militarizam i umirujuće deluje na nemačke susede, uključujući i (pobedničke) Francusku i Veliku Britaniju.
U odsustvu „vojne karte“, nemačka moć je rasla, i uvećavala se, s osloncem na (sve moćniju) ekonomiju, koja je, brzim nastankom „nemačkog privrednog čuda“, samo koju godinu posle rata, još u vreme vladavine prvog zapadnonemačkog kancelara Konrada Adenauera i posebno njegovog naslednika Ludviga Erharda, zahvaljujući najvećim delom američkom „Maršalovom planu“, „pretekla“ privrede (evropskih) pobednika, Francuske i Velike Britanije.
S padom Berlinskog zida i ponovnim ujedinjenjem, koje je, zahvaljujući najviše poslednjem (i maleroznom) lideru Sovjetskog Saveza Mihailu Gorbačovu došlo (iznenada) kao „dar s neba“, ujedinjena Nemačka je, naraslom moći, ambicijama i aspiracijama, brzo počela da izlazi iz sopstvene senke i vojne uzdržanosti. Brzo je nagovestila da će se ravnati i odlučivati prema sopstvenim interesima, a ne prema onome što će (u njeno ime i za nju) odlučivati njeni saveznici.
Drastičan proboj iz „sopstvene sputanosti“ i obzira, dogodio se 1999, pod NATO zastavom vlada (nekadašnjih) pacifista i levičara, predvođena socijaldemokratskim kancelarom Gerhardom Šrederom i „zelenim“ šefom diplomatije (i vicekancelarom) Joškom Fišerom uvela je zemlju, agresijom protiv SR Jugoslavije, u rat. I to baš tamo gde su još bili sveži krvavi tragovi nacističkih zločina iz vremena Drugog svetskog rata. Bez saglasnosti Saveta bezbednosti i prenebregavajući izričitu zabranu najvišeg državnog akta, Osnovnog zakona (ustava) koji je zabranjivao angažovanje vojnika Bundesvera izvan nacionalne teritorije i (eventualno) teritorija NATO članica.
REMETILAČKI FAKTOR Više nije bilo ograničenja i prepreka. Sledili su (2001) rat u Avganistanu (u Nemačkoj je angažovanje Bundesvera u ovoj zemlji benigno označavano kao „pomoć razvoju uz vojnu zaštitu“, sve dok kancelarka Angela Merkel nije, nevoljno, dočekujući sanduke sedmorice poginulih vojnika na aerodromskoj pisti u aprilu 2010. izustila potiskivanu reč „rat“!), pa (mirovnije) Bosna i Hercegovina, Gruzija, Uzbekistan, Somalija, Demokratska Republika Kongo, Džibuti, Irak, Sirija, Liban, Mali…
I sada (onaj) već spomenuti Šolcov „istorijski zaokret“, s enormnim izdacima za oružje. I izdašnim isporukama Ukrajini. Zvaničnicima u Kijevu, baltičkim državama, u Varšavi je to, međutim, malo. Previše malo. Kancelar je, najednom, postao „kočničar“. Velika prepreka još pogubnijeg „kažnjavanja Putina“. Remetilački faktor u „ratnoj solidarnosti“ sa Ukrajinom. Šolc se našao na inkvizicijskom antiruskom udaru koji tutnji Evropom. Kritike pljušte s raznih strana. Jednako nemilosrdne u samoj zemlji kao i one iz inostranstva. Medijske i političke. Do usijanja. Kancelaru se zamera što uporno odbija da se liši ruskih energenata. Uglja, nafte i gasa. Iako to čini iz egzistencijalnih nacionalnih interesa. Sve ekspertske analize kompetentnih instituta i institucija upućuju na isto – najsnažnija privreda Starog kontinenta bi doživela kolaps, ako bi isporuka nasušno potrebnih energenata najednom, preko noći presahla.
S tim problemima se suočavaju, manje ili više, gotovo sve članice Evropske unije. Prilikom odlučivanja, na ministarskim skupovima ili samitima lidera, o eventualnom, totalnom bojkotu ruskog gasa, svi se oni, međutim, zaklanjaju iza Nemačke. A Nemačka je, pod žestokim pritiscima da se „kazni Putin“, već prinela veliku žrtvu – stavila je „na led“ tek završeni Severni tok 2. U njegovu izgradnju uloženo je ne samo mnogo novca (više od deset milijardi evra) konzorcijuma koji je finansirao veliki energetski projekat. Zvanični Berlin je uložio mnogo diplomatske energije da ga odbrani od žestokih, i neposustalih napada koji su dolazili iz baltičkih zemalja, Poljske, Ukrajine i, posebno, Sjedinjenih Američkih Država.
Grozničavo se traga za novim, potencijalno mogućim snabdevačima. Bez mnogo uspeha. Velike nade se polažu u obnovljive izvore energije. U vetar, sunce i vodonik. Sve je to, međutim, o dugom štapu. Traži vreme i mnogo ulaganja. Ali i tu su, opet, neizbežni Rusi. Za nova tehnološka rešenja i postrojenja, kad je reč o vetru, suncu i vodoniku, potrebni su retki metali. Zbog ogromne potražnje njihove cene otišle su u nebo. I to ne bi morao da bude najveći problem. Nevolja je što se mogu dobiti, gotovo samo, iz Rusije!
Kancelar je, najčešće, i najžešće, zasut kritikama što odbija zahtev predsednika Ukrajine da Kijevu isporuči nemačke tenkove i protivavionske sisteme. Ministarka odbrane iz redova Socijaldemokratske partije Kristina Lambreht je to odbijanje objasnila činjenicom da bi time bili oslabljeni Bundesver i obaveze koje ima prema NATO. Sam Šolc ne bi, kažu, hteo da bude „ratni kancelar“. Da doliva ulje na vatru. I da provocira izbijanje novog, razarajućeg svetskog rata. Njegovi kritičari, ne samo iz Kijeva, tumače takvo držanje nemačkog kancelara kao – kukavičluk.
ISPROBAVANJE POBUNE Zbog takvog kancelarovog držanja varniči u „semafor koaliciji“. „Špigl“ piše o prvom isprobavanju „pobune proti kancelara“. Predsednik Evropskog odbora u Bundestagu, „zeleni“ Anton Hofrajter otvoreno govori o kancelaru kao „problemu“. Smeta mu njegova uzdržanost. I kad se radi o bojkotu ruskog gasa, i kad je reč o isporuci oružja Ukrajini. Gde god se nađe, u bilo kojoj od evropskih prestonica, suočavaju ga s pitanjem: šta je s Nemačkom, gde je ona u svemu ovome. Hofrajteru se pridružila Mari Agnes Štark Cimerman, predsednica parlamentarnog odbora za odbranu iz redova liberala.
To varničenje „u familiji“ dalo je „šlagvort“ novom lideru opozicione Hrišćansko demokratske unije (CDU) Fridrihu Mercu da politički „unovči“ tu, krajnje neobičnu situaciju za vladajuću koaliciju koja pravi tek prve korake. I to u krajnje dramatičnim međunarodnim okolnostima. Kritikuje Šolcovu „bespomoćnost“: „Ili kancelar sam ne zna šta hoće, ili ne zna da obrazloži strateške ciljeve, ako ih ima“. Naslednik Angele Merkel (iako ne neposredni) na kormilu doskora vladajuće stranke, Merc, nije daleko od ideje da stvar „istera načistac“ u parlamentu. Možda, čak, izdejstvuje glasanje o poverenju kancelaru. U tome ga ohrabruje poslednje istraživanje – 65 odsto nemačkih građana poriče Šolcu lidersku sposobnost…
U neviđenoj hajci protiv svega što, direktno ili indirektno, ima (makar daleki) ruski predznak, na udaru se našla najstarija (više od vek i po postojanja), trenutno vladajuća Socijaldemokratska partija (SPD). I njen „istočni greh“ – politika blagonaklonosti u odnosima s Moskvom. I to, jeretički, u kontinuitetu. Sve do Vilija Branta i njegove čuvene „istočne politike“, nastale u vreme oštre blokovske podeljenosti i isključivosti. Na spisku „grešnika“ i „ruskih zavisnika“, našle su se prve stranačke ličnosti koje su koračale Brantovom stazom: sadašnji šef države Frank Valter Štajnmajer, bivši kancelar Gerhard Šreder, nekadašnji šef stranke i savezni ministar Zigmar Gabrijel, do sadašnjeg kancelara Šolca. Tom društvu je pridodata i Angela Merkel, iz suparničkog, konzervativnog tabora.
Iz čitavog ovog „rusofilskog društva“ velikih „grešnika“, na posebnom udaru, i pre političke i medijske histerije koja prati usijanu ratnu atmosferu, je Gerhard Šreder. Zbog ličnog prijateljstva s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom (plodovi tog prijateljstva su sada sporni gasovodi, Severerni tok 1 i 2, koji „izbegavaju“ Ukrajinu i, provlačeći se dnom Baltičkog mora, baltičke zemlje i Poljsku). Još spornija činjenica, oko koje se odavno lome politička koplja, a sada bučnije – bivši nemački kancelar je, odlazeći u političku penziju, našao je unosno „uhljeblje“ u ruskim energetskim kompanijama. Predsednik je upravnog odbora „Rosnjefta“, a od juna bi trebalo da se, kao prvi stranac, nađe na čelu „Gazproma“. Previše i iritirajuće za njegove kritičare. A njih je sve više i među njegovim socijaldemokratama. Od „Putinovog lobiste“, u kontekstu rata u Ukrajini Šreder je „napredovao“: postao je „sramota za Nemačku“.
[/restrict]
