POHVALA DRAGIŠI BOJOVIĆU

NOVI ŽIVOT STARE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Svojim delom ovaj podvižnik nacionalne kulture „podseća i opominje da identitet podrazumeva svijest o temeljnim vrednostima jednog naroda u istoriji. To je naročito važno u današnjem vremenu zaborava i manipulacije identitetom, pa nije slučajno što je njegov uži naučni trud posvećen teologiji ljubavi i sofiologiji, kao što i njegovu životnu praksu karakterišu ljubav i briga prema svom rodu“

Da li je u doba kada je titoizam vladao Srbijom, i kada je izgledalo da će svako ko drukčije kaže (jer „kleveće i laže“) osetiti pesnicu totalitarizma, iko mogao da sluti da će u ovoj zemlji postojati Centar za crkvene studije koji je, baš ovih dana, osnovao i tri odeljenja: za svetosavske i za justinološke studije (bavi se izučavanjem dela oca Justina Popovića), kao i za hrišćansku nauku?

Naravno da nije. Ali istina ne može biti pobeđena, a trajne vrednosti duha i kulture precrtane. Uvek se nađu ljudi koji nastave tamo gde su kontinuiteti prekinuti, i svom narodu ponude put u budućnost ka krilima svetle prošlosti.

Jedan od njih je i profesor dr Dragiša Bojović, Kosovac i Nišlija.

[restrict]

Dragiša Bojović je grad Svetog cara Konstantina pretvorio u središte jedne dragocene kulturne misije – sa saradnicima iz Srbije i sveta 2001. osnovao je Centar za crkvene studije, a zatim Međunarodni centar za pravoslavne studije (2013) i Centar za vizantijsko-slovenske studije (2015). Pokrenuo je i časopis „Crkvene studije“. Bojović o tome kaže: „Vezu ova tri centra najbolje ilustruje slogan sa korice kataloga izdanja – Tri centra – jedna misija. Ujedinjuju ih jedna ideja i jedan zadatak: naučno istraživanje i afirmacija i kroz izdavaštvo pravoslavne duhovnosti. Ova zajednička ideja često rezultira i zajedničkim izdanjima.“ Tu je i izdavačka delatnost, sa preko sedamdeset knjiga, među kojima su i „Osam vekova SPC u Crnoj Gori“, „Misao i misija Svetog Justina Popovića“ i „Istočnici srpskog srednjeg veka“, nepoznato delo Grigorija Božovića „Sava Nemanjić – prvi arhiepiskop i prosvetitelj Srbije“, antologija srpske poezije o Majci Božjoj „Raduj se, jer Te srpska usta hvale“ samog Dragiše Bojovića.

ŠTA JE TRAŽIO VLADIMIR VUJIĆ? U svom čuvenom zahtevu za reviziju istorije naše književnosti, Vladimir Vujić je, uoči Drugog svetskog rata, tražio da stavimo prst na čelo i ne podražavamo zapadnoj istoriografiji književnih epoha: „Mi moramo imati i ’srednji vek’ i ’renesansu’ i ’humanizam’ i ’prosvećenje’ i ’romantizam’ i uopšte sve ’izme’ Zapada, koji tamo mogu i odgovarati stvarnom razvoju i nekom određenom gledištu, a za koje se i ne pita imaju li u nas smisla i primene: jer jednom slobodnijom podelom, koja bi odgovarala našem tlu i razvoju, mi bismo ’zaostali za srećnijim civilizovanim Zapadom’, a to je ’sramota’.“

Zašto bi, pita se Vladimir Vujić, naš srednji vek bio mračan, u skladu s ideologijom prosvetiteljstva, kad je to doba najvećeg poleta naše države i kulture? Vujić nastavlja: „Duh te prve epohe naše književnosti nosi sve odlike jednog religioznog shvatanja sveta i života koje je vladalo ljudima; ne možemo mi sada, iz perspektive ’novijeg’ vremena, govoriti o tom životu i shvatanju na jedan omalovažavajući način. Ako je spasenje duše bilo prva briga onih ljudi, a naša nije, to ne znači da se mi kao ’moderne’ sudije moramo odnositi prema onom duhu. Prema tome, ne može biti reči o ’mračnom srednjovekovlju’ nego jednu epohu treba sagledati u onom što je ona duhovno stvarno i bila.“

Reč je o svetlom veku, naravno.

KO JE IŠAO NAZNAČENIM TRAGOM? Tragom Vujićevog naloga posle rata išli su velikani srpske književnosti i kulture: između ostalih, Milan Kašanin, Dimitrije Bogdanović, Radmila Marinković, Đorđe Trifunović. U naše dane tim putem ide dr Dragiša Bojović, profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu. U jednoj polemici, čiji je začetnik iz „bošnjačkog“ Sarajeva pokušao da Savino Žitije Svetog Simeona pročita u onom ključu po kome je Njegoš „pozivar na genocid“, Dragiša Bojović je naglasio: „Na primeru Savinog Žitija potpuno se prepoznaje i suština srednjovekovne književnosti, koja se ogleda u predstavljanju junaka čiji život može poslužiti kao primer moralnog i duhovnog preobražaja i napredovanja u vrlinama. Anagoški smisao umetničkog dela nije karakteristika samo srednjovekovnog teksta, ali u tom tekstu posebno dolazi do izražaja. Srpska srednjovekovna književnost, i po poetici i po ostvarenim umetničkim dometima, pripada evropskoj književnosti tog vremena.“ Bojović je dodao: „Smisao vizantijske estetike, iz koje se rađa estetika srpskih žitija, u duhovnoj je nasladi, u estetici nevidljivog, koja se prikazuje i preko vidljivih stvari.“

Tajno (i trajno) jezgro naše kulture.

Trudeći se da svoje studente upozna sa suštinom srpske „prve književnosti“, Bojović im nudi da obrade i ovakve teme: „Biblijski fenomen bogonadahnuća i stvaralaštva; Bogonadahnuće u starim srpskim tekstovima. Ideja ’Novog Izrailja’. Motiv dobrog pastira. Simbolika krsta. Simbolika pobedničkog boja. Jevanđeljski obrazac i srpski junak. Stari tekst i oblikovanje nove ideje. Tipologija ljubavi. Ljubav u Svetom pismu. Sveti Oci o ljubavi. Bogoljublje i bratoljublje. Ljubav u hagiografskoj književnosti. Sveti Sava i ljubav. Slovo ljubve Despota Stefana Lazarevića. Ljubav prema otačastvu. Plač i ljubav. Čudo kao projavljenje ljubavi Božje. Ljubav i svetlost.“ Na tom tragu su master i doktorski radovi kojima je on mentor.

Samo je spisak ovih tema dovoljan da se vidi da je Dragiša Bojović dostojan naslednik Dimitrija Bogdanovića, koji je o nastavi stare srpske književnosti rekao: „Glavni cilj nastave stare srpske književnosti morao bi da bude, bar po našem shvatanju, uspostavljanje istorijske veze – a to znači, pre sve ga, istorijske svesti – mladih generacija sa srednjovekovnom kulturom srpskog naroda kao specifičnim ostvarenjem vizantijsko-evropske i uopšte evropske civilizacije. To znači da je ova nastava dvostruko u službi humanističkog obrazovanja: kao sredstvo za upoznavanje i otkrivanje svoga civilizacijskog, evropskog identiteta, na prvom mestu, a potom kao spoznaja svoga nacionalnog identiteta, radi formiranja i negovanja pune nacionalne svesti u njenom humanističkom, evropskom i, u krajnjem rezultatu nadnacionalnom vidu. Nacionalna svest, kako se meni čini, ne počiva na onome što razdvaja, ne sastoji se u samodovoljnoj, solističkoj samosvesti; ona je, suprotno tome, svest o svome zrelom i ravnopravnom učešću u životu i kulturi jedne civilizacije i jedne zajednice naroda kakva je u našem slučaju evropska, a u novija vremena i svetska zajednica.“

Istinski kosmopolitizam je u samosvojnosti koja se otvara ka drugima. Tim putem kao pedagog korača profesor dr Dragiša Bojović.

NEUMORNO DALJE  U jednom intervjuu profesor Bojović je jasno stavio do znanja šta ga, kao hrišćanskog intelektualca, motiviše: „Često smo skloni da se izjašnjavamo o Crkvi imajući u vidu samo ono što nam se pokazuje kao javno i vidljivo. Pri tome često uzimamo najgore primere, koji nas najčešće i dovode do iskušenja. Dometi jerarhije nisu uvek isti, niti je samo jerarhija Crkva. Pored kritičkog odnosa koji je bio imanentan i samome Svetome Savi, moramo gajiti i duh eshatološkog optimizma. Zagledani u slabosti drugih, često nismo u stanju da vidimo svoje. Duboko verujem da nije potrebno mnoštvo da se sačuva Savina crkva, sabornost svakako uključujem. Potrebno je nešto drugo, pomalo zaboravljeno, a to je podvig. Gde može biti podviga? Najpre u našim manastirima, ako ga nema u dvorovima. Siguran sam da upravo tamo živi crkva Svetog Save. Često citiram jednu Savinu misao iz njegove prve arhijerejske besede. Ona i danas može biti kriterijum doslednosti svetosavskom duhu. Ta misao briljantno razgraničava odgovornost od neodgovornosti, reč od mucanja, stav od pritvornosti. Ona se potpuno obračunava sa kompromisom i farisejstvom. Ta misao jasno određuje ulogu pastira i jasno diferencira pastira i najamnika. Iznad svega ističe brigu arhijereja za narod, a ne za političku elitu. Ta misao glasi: ’Od sada mi nije lepo ćutati, niti da gledajući mi svoje stvari budem najamnik a ne istiniti pastir.’ Sveti Sava se jasno odredio. Znao je da najamnik ne može sačuvati stado. Ni danas najamnici ne mogu sačuvati narod.“

U studiji „Jedina svetlost koja se nije srela sa tamom: Bogoslovski doprinos profesora Dragiše Bojovića“ Ivice Živkovića data je temeljena slika ovog podvižnika naše kulture. Pišući o knjizi, dr Bogoljub Šijaković ističe: „Profesor Bojović nas svojim djelom podsjeća i opominje da identitet podrazumijeva svijest o temeljnim vrijednostima jednog naroda u istoriji. To je naročito važno u današnjem vremenu zaborava i manipulacije identitetom, pa nije slučajno što je njegov uži naučni trud posvećen teologiji ljubavi i sofiologiji, kao što i njegovu životnu praksu karakteriše ljubav i briga prema svom rodu. Identitet je integritet, a integritet Dragiše Bojovića vidljiv je i u njegovom javnom djelanju koje karakteriše sloboda i odgovornost.“

Nije to mala pohvala.

[/restrict]