Операција “Z” кроз идеје Владимира Соловјова

 

Сплетом околности, док се одвија војна операција Москве, у ауторовом распореду читања на ред је дошла књига руског филозофа Владимира Соловјова под називом „Три разговора о рату, напретку и крају свјетске историје“. Превод на енглески језик, настао у другој деценији претходнога вијека, носи наслов „Рат и хришћанство из руске перспективе“. „Три разговора“ је филозофски рад Владимира Соловјева у оквиру којега се он осврће на више битних питања, путем излагања својих идеја у форми расправе међу пет ликова.

Из Српског Сарајева за Печат: политиколог и аналитичар Љубиша Маленица

 

Соловјов, од самога почетка,  привлачи читаоца универзалношћу своје мисли и пластичним приказом учесника расправе. Башта виле, смјештене на обронцима Алпа испод које се пружају воде Медитерана, служи као мјесто састанка пет главних ликова расправе. Сви су Руси и сви припадају имућнијем слоју. Прво се спомиње искусни војсковођа, којег Соловјов једноставно назива Генералом. Поред Генерала, присутни су Политичар, Дама, Принц и мистериозни Господин З који је описан као човјек „упитних година и социјалног положаја“.

ПРАТИТЕ “ПЕЧАТ” НА ТЕЛЕГРАМУ 

Њихове разговоре нам преноси шеста, потпуно непозната особа која се затиче у близини групе привучена темама о којима се расправља. Први разговор, посвећен рату и његовој исправности, започиње Генераловом критиком покрета за мир и демилитаризацију те питањем да ли заиста и даље постоји руска војска као „Христољубива милитантност“. Већ на самоме почетку можемо уочити успостављање односа између Бога и армије на једној позитивној основи, која је у судару са распрострањеним схватањем рата као мањег или већег зла. Ова позитивна основа полази од претпоставке да војник као учесник сукоба, те војна служба као један од аспеката људског дјеловања, нису мрски Богу нити да пак стоје ван људскога друштва какво је оно у материјалном свијету.

Генерал образлаже своју критику не путем напада на саме покрете за мир и разоружавање колико кроз осврт на идеолошку позадину феномена који, почевши да се шири друштвом, захтијева од војника да прихвати свој позив као нешто „зло и штетно, супротно Божијим заповиједима и људској интелигенцији, најстрашнију невољу и несрећу“. Политичар, који војску посматра као само још један елеменат државног механизма одговара да се од војника и официра „захтијева само, сада као и раније, да испуне наредбе надређених без постављања питања“. Управо овдје долазимо до значаја везе коју између Христа и војске формулише Генерал својом синтагмом христољубива милитантност. Нема сумње да је њемачка армија из периода Трећег Рајха оправдано словила као једна од најбољих војски, не само свога времена: по питањима обучености, опремљености, мобилности и преданости не може бити сумње у квалитет нацистичких трупа, но нико, сем у наступу најдубљег лудила, не би никада могао тврдити да су трупе Рајха биле христољубиве.

ПРАТИТЕ НАС НА ВИБЕРУ

Соловјовом Политичару би се Вермахт несумњиво допао. Од њих је тражено само да извршавају постављена наређења, и њемачке трупе су то чиниле, без обзира да ли говорили о извођењу борбених дејстава или пак о геноцидним кампањама истребљења усмјереним против свих оних који су, по параметрима нове нацистичке идеолошке мисли, били дефинисани као „untermensch“, односно подљуди. Захтијевати од војске да извршава наређења врховних власти без поговора води ка уклањању морала као фактора који утиче на понашање армије, почевши од појединачног војника у рову па све до главнокомандујућег официрског кадра.

 

Владимир Соловјов

 

Једну од кључних замисли коју Соловјов покушава да пренесе својим радом, идеју да је рат мање добро а не мање зло, изражава Генерал када се осврће на саму природу војне професије. Одговарајући Политичару високи официр истиче: „До јуче сам знао да морам обучити и у нашим трупама утврдити ништа друго до управо овај војних дух – спремност свакога војника да убије свога непријатеља и да буде, ако је то потребно, убијен – но за то је апсолутно неопходно бити потпуно сигуран да је рат нешто свето“.

 

Соловјовљев Генерал види војника и војнички позив као нешто више од пукога извршавања наредби. Соловјовљев војник, у складу са Генераловим аргументима, се својом службом уздиже ка вјечноме идеалу, Богочовјеку. Пишчеви аргументи, представљени путем Генерала, заправо истичу да се рат може разумијети, а самим тиме и оправдати, једино кроз Бога. Из овога разлога Генерал и самоувјерено наводи да се у редовима светаца Руске православне цркве налазе само двије врсте особа – монаси и кнежеви, при чему је улога кнеза подразумијевала звање ратника.

Овај феномен није стран нити православљу нити хришћанству уопште, иако је у првом случају значајније изражен због присуства како универзалних светаца-ратника као што су Св. Ђорђе, Св. Теодор, Св. Андреј, Св. Димитрије[1] и бројни други, тако и путем специфичних националних светаца ратника као што су Св. Кнез Лазар код Срба или пак Св. Александар Невски код Руса. Штавише, унутар архиепископске капеле у Равени, саграђене крајем петога вијека, налази се мозаик Христа Побједитеља на којем је сам Исус приказан у оклопу византијског стила са крстом сличним мачу.[2]

У Соловјовљевом раду, идеју да је рат мање добро, не мање зло заступају Генерал и Господин З. Ништа споменуто у самој расправи не иде у прилог тезе да је рат крајње зло или да је пак искључиво зло. С обзиром да Соловјовљеви ликови посматрају рат, у значајној мјери, кроз оптику религије није згорега овде обратити пажњу на двије Христове поуке које се широм свијета користе како би се ратна дејства просто описала као зло. Наиме, у Јеванђељу по Матеју, када Јуда издаје Исуса један од Христових пратилаца посеже за мачем и напада слугу првосвештеника. Исус му тада говори; „Врати нож на мјесто његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути“.[3] Друга поука је универзалније позната од прве и проналази се у Јеванђељу по Луки, у шестој глави гдје Христос учи да „како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“.[4]

Значај ових поука лежи  у чињеници да се у оба случаја Христ не обраћа само једној особи или пак неколицини њих, већ читавоме човјечанству. Сваки човјек је позван да на себе преузме дјеловање у складу са овим поукама, но оне обје не служе само као позив на племенитије и хуманије понашање већ и као упозорење. С обзиром да се Христос обраћа свим људима, поука да од ножа гину они који га се прихвате јасно ставља до знање да је живот особе која својевољно посегне за насиљем у потпуности подложан крају путем насиља, те да Бог у томе не уочава ништа зло у смислу моралног схватања зла. Друго учење може и промијенити своју формулацију без промјене суштине своје поруке, односно, очекујте од других оно што другима чините. Свако од нас је позван да се понаша у складу са наведеним учењима, те свако од нас мора бити свјестан да постоје посљедице за понашање које одступа од ових поука.

У оба случаја, опомена за употребу насиља је сасвим јасна те, штавише, легитимише насиље испољено у сврху очувања самога себе. Из овога, несумњиво произилази да и рат, укључујући сво уништење и смрт, може бити праведан, односно морално добар. Из перспективе Русије, и свакако Руске православне цркве, такав је несумњиво био Велики отаџбински рат. Такав је и тренутни сукоб у Украјини, те је стога разумљива подршка коју војна операција ужива од свих црквених слојева.[5] Приликом службе за руске војнике, патријарх Кирил је истакао: „Русија уопште не тежи ка рату или да нашкоди другима, но ми смо кроз своју историју били подизани да волимо отаџбину, и ми смо спремни да је заштитимо, како само Руси умију да заштите своју државу“.[6] Сукоб у Украјини за руску државу и цркву је питање одбране сопственога постојања, с  обзиром да је Руска православна црква веома активан фактор унутар рускога друштва, испреплетен са самим тим друштвом и политичким структурама, у складу са византијском формулом државно-црквене симфоније.

Holy men How Russian Orthodox priests helped annex Crimea — Meduza

Православна црква у Русији је и раније дјеловала у симбиози са војском и администрацијом Русије, на корист опшет националног интереса а од посебног значаја се истиче очување руског нуклеарног арсенала непосредно након распада Совјетског Савеза. У своме раду „Руско нуклеарно православље“ Дмитри Адамски детаљно описује напоре које је РПЦ преузела како би очувала и промовисала руске нуклеарне снаге у периоду када је то било веома непопуларно.[7][8] Данас, три деценије након нестанка СССР-а, мудрост руског свештенства по питању очувања нуклераних капацитета Руске Федерације је сасвим очигледна. Врхунац узајамног прожимања руске војске и цркве види се у изградњи и освећењу Храма Христова Васкрсења, у близини Москве, који се званично води као Главни храм Оружаних снага Русије.[9] Завршен на дан побједе над фашизмом, храм је испуњен мотивима из ратничке историје Русије и слави војне подвиге који су очували руску нацију и државу.

Основна порука храма, а самим тиме и Руске православне цркве, је очигледна: руског војника његова професија не чини зликовцем. Напротив, он је позван да, опонашајући узоре својих претходника из ранијих вијекова, постане херој, те у складу са својим позивом ступи у одбрану народа, државе и цркве. На основу свега истакнутог, са овим позивом би се Соловјов у потпуности сложио.

Вратимо се сада расправи и сљедећој битној Соловљовој идеји. У току читавога првог разговора, Политичар и Принц се јављају као главни противници Генералове представе рата. У неколико наврата обојица истичу да се став саме цркве и народа, по питању схватања рата, промијенио, што се може уочити како у званичним црквеним издањима тако и у мишљењу народних маса. Иако се та промјена одиграва, Политичар увјерава Генерала да нема потребе за негодовањем, на крају крајева, увијек ће постојати потреба за војницима и од њих ће се увијек очекивати исти војни квалитети који су красили трупе и раније.

Након што Политичар изнесе своју опаску о непромијењеним очекивањима, Генерал сликовито објашњава да његов саговорник тражи „млијеко од мртве краве“ те пита: „Ко ће вам осигурати војне квалитет када примарна инспирација ових војних квалитета – вјера у светост позива – буде уклоњена?…Једном када војна служба постане обавезна за све а истовремено негативни став према војној вјештини постане прихваћен широм друштва, почевши са представницима Државе као што сте ви, онда несумњиво овај негативни став мора бити асимилован и од стране самих официра и војника…сви они који буду обавезани да носе оружије, носити ће га са истим духом са којим робијаши носе своје окове“.

Директна повезаност између ефикасности, представљене путем војних квалитета, и вјере у исправност сопственог позива, представљене путем Генералове примарне инспирације, је друга кључна идеја Владимира Соловјова. Соловјов, путем свога Генерала, од Политичара који представља проевропске тенденција одређеног слоја руске елите, у суштини захтијева поштовање за војника и његову улогу те допринос унутар друштва. Чак ни овај минимални захтјев не може бити остварен ако се рат схвати у смислу искључивог зла с обзиром да су сами војници и официри интимно повезани са ратом управо кроз своју службу и дјеловање. Соловјовљева порука је сасвим јасна – војник није злочинац нити је његова вјештина злочиначка, из чега произилази прост закључак да ни сам рат не може бити схваћен као искључиво зло.

Ово бива потврђено у самоме разговору када активинијег учешћа узме Господин З. Принц Господина З пита да ли он заиста сумња да је војна служба ништа друго до неупитно и екстремно зло од којега се човјечанство мора у потпуности ослободити. Господин З одговара да је у „потпуности увјерен у супротно“ односно да „рат није безусловно зло нити је мир безусловно добро, односно једноставније, могуће је имати добар рат, такође је могуће имати лош мир“. За Господина З очигледна је непомирљива супротност између добра и зла, но чак и тада, сасвим је јасно да се мир и рат не могу посматрати на такав начин.

Питање ефикасности која произлази из исправности свога дјеловања се такође појављује у оквиру политичко-идеолошког оправдања руске војне операције у Украјини. Из перспективе трупа Луганске и Доњецке републике не постоји нити један разлог за довођење у питање оправданости борбених операција с обзиром на дешавања током претходних осам година. За Доњецк и Луганск ово је питање опстанка на територијама које обје републике оправдано виде као своје. Садашња борба је кулминација замало деценије сукоба и несумњиво између војних јединица народних милиција те самога становништва ових република постоји јасно исказан, органски настао, осјећај узајамне подршке и залагања за коначну побједу.

С друге стране, питање морала руских трупа из саме Руске Федерације је већ дуго времена предмет психолошких операција западних медија у спони са њиховим обавјештајним агенцијама. Упркос више пута изнесеним изјавама највиших руских званичника да у борбеним операцијама учествују искључиво професионални војници, те да су сви наративи о „регрутима које Москва шаље у смрт“ ништа друго до глупости, западни медији инсистирају, у добро познатом маниру, на ширењу лажних информација. Превасходни циљ оваквих текстова није западна публика, у својој ботовској улози она само служи као амплификатор поруке, већ руско становништво унутар саме Русије које би на овај начин требало бити подстакнуто на побуну против тренутних власти и стварање дубоке политичке кризе унутар Руске Федерације.

Ако је судити по истраживањима популарности руског предсједника међу сопственим грађанима, онда је покушај стварања диоба унутар руског друштва за сада осујећен. Према анкети Левада центра, организација коју руска држава дефинише као страног агента,[10] подршка свим институцијама власти се повећала након почетка војне операције у Украјини. Више од 80% Руса подржава поступке предсједника Путина, 71% подржава став премијера Дмитрија Медведева, 70% Руса има повјерења у руску владу док је најзанимљивије опажање везано уз чињеницу да скоро 70% испитаника вјерује да се држава креће у исправном смјеру. Један од могућих закључака јесте да руски народ и становници Русије схватају значај овога сукоба, не само у смислу борбених дејстава већ и у погледу прекомпоновања геополитичких, економских и идеолошких односа на глобалном плану.[11]

У оквиру истог истраживања, утврђен је изузетно висок степен подршке, више од 80% испитаних, руског становништва самој војној операцији и трупама Руске Федерације.[12] Широм Русије одржавају се манифестације подршке војсци, грађани Русије у областима на граници са Украјином дарују војнике са храном и водом, те и поред приговора на рачун војног руководства за одређене аспекте војне операције, сам руски војник је хваљен и подржан од стране обичног грађанина Русије. То несумњиво мора подстицати раст морала. Ова подршка грађана, када се узму у обзир видео-записи како украјинске трупе поступају са руским заробљеницима, може само порасти.

ПРАТИТЕ “ПЕЧАТ” НА ФЕЈСБУКУ  

Истовремено, проблематика нацизма у Украјини те ширење ове огавне идеологије међу украјинском популацијом, није искључиво питање филозофске расправе већ питање практичног дјеловања на терену. Само празне главе западних „новинара“ још увијек могу тврдити да унутар Украјине не постоји нацизам, односно да је то периферни феномен који се појављује само у неким војним јединицама. Према расположивим подацима, украјинске државне структуре, посебно војне и сигурносне су прожете елементима који подржавају нацистичку идеологију у лику и дјелу Степана Бандере. Стварне разлике нема – између Бандере и нацизма стоји знак једнакости. Управо у овој околности, овој стварности, провијава она светост на коју се позива Соловјовљев Генерал. Из перспективе свакога словенског народа, а посебно Руса, нацизам је ништа друго до зло и сасвим је логично схватити узнемиреност рускога човјека када уочи бујање те исте идеологије на простору који је до јуче био руски и међу људима који су се до недавно сматрали, ако не Русима, онда њима сасвим блиским.

Simon Kruse on Twitter: "Fake or real? In any case, the Azov batalion is  doing nothing good for Ukraine's image. Via @Novorussia_ru  http://t.co/hDK9x5A19z" / Twitter

Ово схватање, узето заједно са чињеницом да западне земље већ скоро два мјесеца без икаквог суздржавања отворено испољавају своју русофобију те наоружавају Украјину до исцрпљења сопствених залиха, у потпуности је промијенило став самих Руса према главним стубовима Запада, Сједињеним Државама и Европској Унији. Према споменутој анкети 73% руског становништва гаји негативан став према Америци док исти став према Европској Унији испољава 67% Руса.[13]

По свим показатељима, јасно је да руска војска ужива подршку свога народа, без обзира на активности одређеног броја руских либерала и прозападних коментатора, као и петоколонашких елемената унутар рускога друштва. Ако прихватимо да морал војника зависи од оправданости његових поступака, што се чини логичним, онда је сасвим јасно да оправданост својих акција руски војник може уочити не само у погледу државног и националног интереса, већ и у подршци руског становништва, но и значајног броја становника саме Украјине. Мариупољ је можда најбољи примјер овога.

Сада долазимо до треће и финалне идеје у првом разговору. У оквиру расправе између ликова, срж пажње се помјера на питање моралности убиства и проблематика насиља од својеврсне апстракције рата прелази у поље конкретног, односно злочина убиства, приликом чега Принц заговара став да је свако убиство лоше, чему се Господин З супротставља наводећи примјер оца који, како би заштитио кћер од силовања, убија њенога нападача. Као и у случају рата, проблем који се овдје обрађује лежи у питању крајње моралне дефиниције убиства, као крајњега зла или пак добра. Господин З у разговору са Принцом заузима свој ранији став, исказан по питању рата, те се према убиству не односи као према искључивом злу већ као феномену који се креће између двије крајности моралнога спектра.

Штавише, у даљем току разговора Господин З, што је сасвим логично, успоставља природну повезаност два феномена, убиства и рата, те их заједно подређује питању добра које је, по њему, несумњиво изузетно блиско повезано са Богом. Оспоравајући Принчево гледиште којим свако убиство посматра као крајње зло, Господин З истиче да, пратећи логику датога агрумента, долазимо у ситуацију у којој је Бог индиферентан према добру и злу. „Ако је Богу свеједно хоће ли дивљак, вођен бруталним страстима, уништити слабо и крхко створење, онда тај исти Бог засигурно не проналази ништа спорно у поступцима човјека који, из самилости, уништи дивљака,“ објашњава Господин З.

Сви учесници разговора се слажу да проблем није у недостатку разума и савјести, који су заједнички свим људима, већ у чињеници да постоје особе које својевољно одлуче занемарити императиве разума и савјести. Овде се успоставља тријада од значаја за читав разговор, односно постојање насилника, жртве и посматрача. Онај ко се пронађе у улози посматрача не може остати равнодушан према чину насиља. Штавише, став да је сваки човјек обдарен разумом и савјешћу по аутоматизму ствари намеће дјеловање у корист жртве као исправну опцију. Господин З окупљенима ставља до знања да је воља Божија спасити жртву, и поштедити насилника, ако је то могуће. Пружити помоћ која се пружити може је обавеза – прекор, ако је то довољно, ако не, физичка сила, и једино у крајњем случају, искористити ултимативну санкцију.

Овдје се сусрећемо са трећом идејом коју Соловјов провлачи кроз разговор посвећен рату, а то је позваност на дјеловање у име жртве. Као што сам Господин З истиче, он је позван, Божијим мандатом чак, да дјелује против насилника. Рат и убиство, иако не једине алатке које се могу искористити у датој ситуацији, свакако спадају у скуп средстава на располагању ономе који ступа у заштиту жртве.

Надовезујући се на опаске Господина З, Генерал истиче да је у своме животу потпуно морално задовољство искусио само једном, при чему је тај један моменат проистекао из чина убиства, и то убиства више од хиљаду људи за мање од петнаест минута. Наиме, токо Руског-турског рата, Генерал је командовао артиљеријском јединицом коју је пратила коњица. Током маневрисања кавкаским планинама, његова групација улази у јерменско село из кога су сви одступили пред Турцима. Недалеко од села Руси сусрећу и саме Јермене, мучене и убијене од стране османлијских нерегуларних трупа, башибозука. Све жртве су биле цивили, што је значило и висок број жена и дјеце. Сустигавши турске јединице, Генерал их разбија са три плотуна те остатак оставља на милост своје коњице, која за милост није била расположена.

С обзиром да је и међу руским војницима било жртава организује се сахрана погинулих, коју обавља један од старовјераца. Упркос разликама између Руске православне цркве и старовјераца, Генерал истиче да у томе тренутку није било потребе за дозволом од стране неког вишег црквеног ауторитета, дозвола је била садржана у Христовој поруци о „онима који положе животе за своје пријатеље“.

TRI RAZGOVORA Vladimir Solovjov - Kupindo.com (65307245)

 

Разговор се завршава опаском Господина З о природи самога Христа. Наиме, Принц, супротстављајући се идеји рата као мањег добра износи своје мишљење по коме је особа испуњена стварним духом Јеванђеља способна да у свакој ситуацији пронађе начин којим ће досећи добро скривено у сваком људском бићу, па чак и најгорим преступницима. Господин З користи прилику те одговарајући Принцу поставља питање зашто није сам Христ „након што је опростио својим непријатељима, избавио њихове душе из ужаснога мрака у којем су обитавале?..Он то или није могао или није хтио учинити“, онда даље наводи: „У оба случаја се испоставља, судећи по вама, да Он није био довољно прожет истинским духом Јеванђеља, а с обзиром да говоримо, ако се не варам, о Христовом Јеванђељу а не неком другом, стиче се утисак да Христ није био у довољној мјери прожет  истинским духом Христа“.

Поента Господина З је овде сасвим јасна. Ако свемогући Бог није, иако засигурно способан, дјеловао у складу са Принчевим претпоставкама, како се онда то може очекивати од пале људске природе. Као што је Господин З истакао, с обзиром да говори о Богу, постоје двије опције, или Свевишњи није могао да дјелује на природу својих непријатеља, таквих какви су били, или је пак одлучио да не дјелује тако. Свезнајући по самој дефиницији, Бог својевољно доноси одлуку  засигурно свјестан свих посљедица проистеклих из такве одлуке, чиме их у исти мах и одобрава. Посљедица ове одлуке је убиство, такође и рат, но истовремено и слободна воља. Способност да се изабере свој пут, без обзира водио он ка добру или злу – способност на располагању сваком од елемената раније споменуте тријаде, насилнику, жртви и посматрачу.

Није тешко уочити да се свака од истакнутих идеја заправо и појављује у различитим изјавама руских званичника, почевши од самога предсједника, те руских циљевима тренутне операције.

У своме недавном обраћању са космодрома Восточни, Путин је истакао да упркос чињеници о заједничком националном бићу Руса, Бјелоруса и Украјинаца, Русија није имала другога избора већ започети војну операцију на територији Украјине.[14] Шта је приморало Москву да војном силом дјелује против режима у Кијеву? Исти онај порив који у Соловјовљевом раду води Господина З, односно нагон да се помогне жртви, чак и по цијену рата и убиства. Приликом свога говора одржаног 23. фебруара предсједник Русије је истакао: „Није могуће гледати шта се тамо дешава (у Донбасу) без саосјећања. Било је просто немогуће издржати све то. Било је неопходно одмах зауставити овај кошмар – геноцид над милионима људи који тамо живе, који се уздају само у Русију, који своје наде полажу само у нас. Ова надања, емоције, људска патња су нама представљали основни мотив за одлуку да признамо народне републике Донбаса“.[15] Саставни дио ове одлуке јесте потпуно ослобађање територија обију република у њиховим оригиналним гранцама, у којима их је Москва и признала.[16] Штавише, сам руски предсједник се током овога говора, испред више од 200 000 људи, позвао на Свето Писмо, те индиректно и самога Соловјова, када је истакао Христово учење „од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“.

Сасвим оправдано би неко могао истаћи да су Путинове ријечи чиста реторика, искориштене како би се оправдали поступци Москве, но чињенице на терену иду у прилог онога што је речено. Двије донбаске републике јесу осам година биле изложене нападима украјинских снага. Према различитим изворима, између десет и четрнаест[17] хиљада људи је погинуло у току ових осам година, претежно цивила. Догађаји из Краматорска су показали спремност украјинских трупа на жртвовање, наводно, сопствених грађана за потребе политичких циљева. Према руским изворима, Кијев је спремао опсежан напад на сам Донбас у току ове године чији циљ је било потпуно уништење двају република. Присуство биолошких лабораторија је потврђено чак и од званичника самих Сједињених Држава а документација заробљена од стране руских трупа упућује на пројекат стварања патогена за биолошки напад на Руску Федерацију.

Аргументација која се заснива на пружању помоћи угроженима чини смисленом Путинову опаску о историјској, односно националној, заједници Руса и Украјинаца, која би иначе била парадоксална с обзиром да између Руса, Украјинаца и Бјелоруса истиче блиске братске везе.[18][19] Ипак, у сврху одбране слабијег од насиља, занемарују се и братски односи. Нешто слично образлаже и Соловјов Генерал приликом свога одговора Принцу, који инсистира на постојању доброте у сваком човјеку те универзалном братству међу људима. Одговарајући Принцу стари Генерал примјећује да су „сви људи браћа. Одлично! Одушевљен сам! Но, шта након тога? Браћа се у многоме разликују. Зашто не бити заинтересован који од моје браће је Каин, а који Авељ? И ако пред мојим очима мој брат Каин насрне на мога брата Авеља, те ја у том тренутку, обузет емоцијама, дисциплинујем брата Каина таквим ударцем иза уха да му никада слична замисао не падне на памет – изненада ми пребацујете да сам заборавио своју браћу“.

Став руског руководства одговара Генераловој представи братске обавезе. Украјинци и Руси чине једно национално биће, но исти је случај са Русима и становницима донбаских република. Из перспективе Москве и Донбаса, Кијев се према републикама на истоку односио као Каин према Авељу, што је, на крају, и довело до реакције Русије.

Три разговора“ Владимир Соловјова су објављена у години пишчеве смрти, 1900. С обзиром на значај Соловјова у развоју руске филозофије занимљиво је уочити подударање између његових идеја те политичко-идеолошке аргументације руског политичког врха садашњице, упркос јазу од 120 година. Чињеница да подударања постоје само говори у прилог тези великог броја аналитичара и мислилаца, како са Истока тако и са Запада, да тренутни сукоб у Украјини представља трансформативни моменат за Русију у више погледа, од којих се, по дугорочном утицају, истиче онај идеолошки с обзиром да је његова носећа претпоставка значајан отклон од западних идеја о уређењу друштва и људскога живота. Ту савременога Руса, заједно са Достојевским и другим руским мислиоцима, чека Соловјов и његова филозофија, много пространија од размишљања о рату и његовој праведности.   

  

              

[1] https://iconreader.wordpress.com/2012/05/07/the-warrior-saints/

[2] https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/7/71/Cappella_arcivescovile_Ravenna_7.JPG/1280px-Cappella_arcivescovile_Ravenna_7.JPG

[3] https://svetosavlje.org/bogosluzbeni/sveto-pismo-7/#mt_26

[4] https://svetosavlje.org/bogosluzbeni/sveto-pismo-7/3/#lk_6

[5] https://time.com/6167332/putin-russian-orthodox-church-war-ukraine/

[6] https://www.economist.com/europe/2022/03/21/russias-orthodox-church-paints-the-conflict-in-ukraine-as-a-holy-war

[7] https://www.sup.org/books/title/?id=30653

[8] https://nuclearnetwork.csis.org/weapons-in-the-hand-of-god-the-russian-orthodox-church-and-russias-nuclear-weapons-establishment/

[9]https://en.wikipedia.org/wiki/Main_Cathedral_of_the_Russian_Armed_Forces#:~:text=The%20Main%20Cathedral%20of%20the,Victory%20in%20the%20Great%20Patriotic

[10] https://www.levada.ru/en/about-us/

[11] https://www.levada.ru/en/2022/04/11/approval-of-institutions-ratings-of-parties-and-politicians/

[12] https://www.levada.ru/en/2022/04/11/the-conflict-with-ukraine/

[13] https://www.levada.ru/en/ratings/

[14] https://www.aljazeera.com/news/2022/4/12/putin-flies-into-russian-east-for-ukraine-talks-with-belarusia

[15] https://www.euractiv.com/section/global-europe/news/in-putins-words-why-russia-invaded-ukraine/

[16] https://www.euractiv.com/section/global-europe/news/putins-world-selected-quotes-from-a-disturbing-speech/

[17]https://tass.com/world/1289095?utm_source=google.com&utm_medium=organic&utm_campaign=google.com&utm_referrer=google.com

[18] https://ria.ru/20210712/ukraina-1741008144.html

[19] https://ria.ru/20210712/putin-1740960128.html


2 коментара

  1. Pre svega pohvala za tekst. Da, to je sustina pogleda jedne strane na sukob u Ukrajini. Kao prvo, sve velike svetske religije – judaizam, hriscanstvo, islam, hinduizam i budizam – proklamuju mir, ali su koristile svoje svete spise da legitimisu rat – pod uslovom da je u pitanju rat protiv zla.
    Teorija pravednog rata je, po nekim autorima, hriscanskog porekla..Medjutim istu ideju slavno su pronosili i filozofi. Platon i Aristotel su jasno rekli da rat nije radi rata; bori se zarad mira. Mir znaci dobro uredjeno drustvo i legitimno je braniti to uredjeno drustvo.
    Sa te, filozofske strane u centar problema postavlja se pitanje dvosmislenosti nacela pravde. Tesko je postici koncenzus o značenju pravde, tj.pravde kao uzroka rata s obzirom na pogresno predstavljanje opravdanosti odredjenih vlada.
    Pravda, u slucaju ovog primera, je jasno na strani Rusije, ali ne za Zapad, koji se vec standardno lazno krije iza “ moralnih “ principa ( o cemu je rec u zadnjem delu teksta o zlocinu u ratu). Iz tog razloga Zapad odbija pricu u Azovu i nacizmu, mada je taj isti Zapad pre izbijanja sukoba izbacio dosta kritičkih tekstova o ovog vojnoj grupaciji. U ovom momentu mu istina kvari adut moralnosti, sta vise da bi ojačao svoju argumentaciju on izmišlja genocid od strane Rusa. ( pod firmom neopravdanog nasilja koje je univerzalno osudjeno kao zlocin kome nema opravdanja ).
    Ima jedna vrlo interesantna stvar u vezi bogocoveka.
    Mnogobrojni ugladjeni spiritualisti nanose ogromnu stetu po svetu kroz samoproglasenje bogocovekom ( razni gurui) pozivajuci svoje sledbenike da ih slede bez trunke sumnje i bojazni. Slicno je i sa idolima koji na slican nacin dostizu oblik kulta. Zelenski je primer hipnotickog delovanja koga Zapad moramo priznati uspesno koristi u svojoj propagandi stvarajući od njega kultnu figuru.
    Narod je neverovatno lakoveran. Ta vrsta fatalne kombinacija podloznosti i ranjivosti iznedrila je sve vrste religija, kultova, bogova, pa i bogocoveka, i idole . Dakle imamo sa jedne strane vojsku koja se bori za pravednu, svetu stvar, sa druge odavno stvoren antirusovski kult koji je poprimio sva obelezja poznatog fasizma/nacizma kome je cilj istrebljenje jednog naroda svim raspoloživim sredstvima za radi osvajanja teritorija ( resursa ).

  2. Зар није код Соловјова на руском лик назван Кнез (Князь), а не Принц? Није га ваљда неко на српски превео као Принца? Или је аутор текста, можда, користио енглеско издање књиге?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.