OD UMETNIKA SE OČEKUJE TREĆI PAR OČIJU

ĐORĐE SIBINOVIĆ

Umetnici, uz svu skrupuloznost, moraju biti oduševljeni prilikom da žive u dobu oštrih ekstrema jer to jeste nemerljiva uporedna prednost u odnosu na stabilna ili uravnotežena doba u kojima je umetnik osuđen na izmišljanje. Doba ekstrema je samo središte jedinstvene prilike za one koji zaista jesu umetnici

Proces formiranja identiteta prošao je kroz veoma bolne periode odbacivanja ustaljenih oblika samoprepoznavanja i prihvatanja nepoznatih pojmova zasnivanja novog sveta. Položili smo revolucionarnu žrtvu i pustili potoke progresivne krvi radi sticanja profesionalnih, ličnih, nacionalnih, rodnih i svih mogućih identiteta. Pre svega, naivno verujući da promenama istinski legitimišemo razliku i različitost kao univerzalnu zamenu za sve istorijski i kulturološki stabilizovane tropove postojanja. Pravo na razliku i različitost zamenilo je bogove, nacije, običaje, postojeće društvene konsenzuse i stigli smo na cilj. Svi imamo svoga boga, ime mu je identitet. A onda, pravo niotkuda, javljeno nam je da pravo na razliku i različitost nemamo baš svi nego samo neki od nas.

Ova razmatranja problema identiteta u savremenom svetu, u razgovoru za Pečat, predočava Đorđe Sibinović, književnik, scenarista i muzički umetnik.

[restrict]

Čini se da je položaj umetnika, stvaraoca u našem vremenu ekstrema izuzetno problematičan i onespokojavajući? Koji su to izazovi kojima hteo – ne hteo mora da odgovori i u kojoj meri je umetnik današnjice kadar da odbrani i umetnost, vrednosti, sebe samog?

Položaj čoveka u zajednici, u društvu, nužno je podeljen između njegovog intimnog i javnog bića. Što je ta podela dublja i intenzivnija, lakše se pretvara u ekstremne oblike izgleda kolektivnih prilika i lične slike pojedinca. Brojni različiti i raznovrsni faktori utiču na kreiranje te podele, kao i na njeno ekstremizovanje. Od individualnih karakteristika, preko nasleđa, pa sve do vrste društvenih uticaja, pritisaka, prilika i prostora po kojima tragamo do svesti o srednjoj meri situacije u kojoj se nalazimo. Tako je i s umetnicima u dobu aktivnog stvaralaštva, kao i u dobu koje nastupa posle i koje presudno određuje mesto dela u baštini. Sasvim je jasno da je doba u kojem živimo – doba ekstrema. Ne samo zbog toga što su ga mnogobrojni misleći savremenici tako označili već pre svega zbog toga što su se ekstremi nametnuli kao potpuno otuđene zone društvenih i ličnih preobražaja koje su nadirućom bujnošću prevazišle poznate mehanizme predviđanja, upravljanja i uticaja na društvenu stvarnost i okolnosti u kojima se ona javlja kao aktuelna zbilja, s jedne strane, ali, što je mnogo bolnije, sasvim ispred ličnih mogućnosti pojedinca da sabere rasute oblike učešća u nejasnim formatima međuljudskih odnosa i unutrašnjeg vrednovanja pređenog puta. Od umetnika se očekuje treći par očiju. On posle ličnog pogleda i prilagođene društvene dioptrije, predmete tematizacija sagledava trećim okom, koje se nezaustavljivo otiskuje preko granica stvarnosti pokušavajući da umetničko sagledavanje usmeri na nedostupne uglove odraza stvari, te da ih vrati kao dodatu vrednost i neponovljivost koja jasnom ljudskošću pokazuje više od onoga što je moguće videti i doživeti standardnim iskustvenim i intuitivnim pogledom. Dakle, umetnici, uz svu skrupuloznost, moraju biti oduševljeni prilikom da žive u dobu oštrih ekstrema jer to jeste nemerljiva uporedna prednost u odnosu na stabilna ili uravnotežena doba u kojima je umetnik osuđen na izmišljanje. Doba ekstrema je samo središte jedinstvene prilike za one koji zaista jesu umetnici.

Nažalost, gledamo gotovo svakodnevne reprize nasilja, nadasve nad ženama. Vaš roman Roditelji fokusira tu temu. Kako vidite ovaj veliki društveni problem? 

Rat Rouzovih i dalje traje. Ekstremizacija o kojoj smo govorili možda ni u jednom polju ljudskosti nije danas toliko izražena kao u odnosima između polova. Dočim, oblik postojanja te napetosti jednak je bezgraničnoj udaljenosti umetničkih formi prikaza svetova, od antičkog doba iz kojeg Ilijadu pamtimo kao jedinstven total, do našeg doba iz kojeg brzinu nepredvidljivosti promena prikazuje Matriks kao svojevrstan posttotalni portret bez papilarnih linija ili bilo koje druge forenzičke baze dokazivosti pobednika. Krivca vidim u opojnim moćima koje su zagospodarile umovima savremenih dizajnera dominantnih društvenih oblika. Oni pogrešno veruju da je oblik u kojem se život neposredno odvija ujedno i njegov osnovni gradivni element. To je fatalna epohalna greška. Možemo pažljivo pregledati veoma sadržajnu retrospektivu različitih i nespojivih oblika u kojima je život postojao i trajao a koji danas nisu zamislivi, dok život i dalje traje. Kao što će trajati i kada aktuelni oblici, u koje se život veoma nasilno uteruje kao u jedinu i u obaveznu formu, sami sebe ne unište. Život će opet trajati u nekim novim oblicima. Dakle, oblik u kojem realno traje ne čini život mogućim! Naprotiv, najčešće ga siluje, usporava i bitno remeti. Mi to shvatamo gledajući unazad i kao malodobna deca upadamo u istu klopku. O tome najbolje svedoči izostanak efekata emancipacije koja je prvo najavljena, a zatim proglašena kao najveće dostignuće doba naših ekstrema, i darivana mestom animističko-paganskog totema: ljudskim pravima. Dakle, dosadašnji oblici satrveni su i prevaziđeni a nasilje i dalje dominira, žena je i dalje žrtva, sreće i dalje nema. Naime, oživljavanje atavističkog nasleđa nasilja pokazuje se kao intenzivniji faktor artikulacije savremenih karaktera od svih socijalnih atributa, stratifikata, odnosa moći i inteligencije, asertivnosti i snalažljivosti, od čitave agende ljudskih prava (kakva eufemistička blasfemija!). Ljudska prava žena i muškaraca nisu smanjila interferenciju, kao ni broj žrtava iz rodnih odnosa. Oblici života koji su u različitim metamorfozama trajali bar dva stoleća kroz porodicu i njene akcesorijume razoreni su a da se polovi osvojenom slobodom i fleksibilnošću novih socijalnih formata nisu približili. Usamljenost je zamenila zajedništvo, politička korektnost i tolerancija su neupitna zamena za etiku suprotstavljanja i odgovornost za druga ljudska bića a mnoštvo tehnoloških raspolaganja oduzelo je draži realnog protoka vremena u postupnom ostvarenju ličnog i zajedničkog napretka. Nisam konzervativan, da je bilo dobro – ne bi propalo! Ali nisam ni slep da ne vidim ludilo sunovrata pristanka na slavodobitničko uzdizanje egoističnog konformizma nasuprot stilskim vežbama ljudskosti, zajedništva i topline u nepokolebljivim ponavljanjima neodoljivog sjedinjenja.

Živimo u vremenu deoba, podela, raskola. Od globalnog pa do porodičnog, ličnog. Podele su pocepale naše živote, odaljile nas jedne od drugih. Nema sfere u kojoj se podele nisu desile. Nije pošteđen ni svet umetničkog stvaralaštva. Lobiranje, prestrojavanje i postrojavanje u podeljene grupice je i tu naša stvarnost. Za jedne podoban, za druge nepodoban, za jedne povlašćen, za druge skrajnut, umetnik je u prilično nezavidnom položaju danas. Kako gledate na sve to?

Podele nisu same po sebi ništa loše i zastrašujuće. Bolje je da postoje dve kuće nego jedna! Međutim, problem nastaje kada se zaustavimo pred nemogućnošću da otkrijemo sledstveni oblik postojanja, pa postojeći silujemo nezadovoljstvom, nerazumevanjem i nervoznim istrajavanjem na nerealnim i nemogućim postignućima. Tada se podele javljaju kao vid uništenja bez preobražajnog potencijala koji posle potresa nije u stanju da začne novi početak. U tom smislu, podela se javlja kao gore rešenje od totalnog uništenja. Iz takvih podela izlazimo s ideologijom pobednika da bismo na zgarištu neupotrebljivih otpadaka podeljenog shvatili da dalje nema kud. Bezumnost podele pretvara se tada u potragu za krivcima koji su uvek i po pravilu oni drugi. Čini se suvišnim nabrajati primere za opisanu fenomenologiju. Živimo tragizam takvih podela. Svi fenomeni koje ste pobrojali i koji najbolje uspevaju na bunjištima podela, pretvaraju naše živote prvo u karikature a zatim u beznadežne regresije na čijim prestolima stoluju lažni carevi, isti takvi proroci, oslobodioci i fariseji. Umetnik koji stvara u takvim vremenima često je, kao dirigovana raketa, navođen da zauzima busije u podeljenim atarima i da iz njih ispaljuje kitnjaste proizvode upakovane u raznobojna umetnička pakovanja. Industrija je kapacitete uposlila ka viškovima iz kojih stvara nusproizvode tzv. reciklaže, i umetnost, kao neprofitabilnu delatnost, potiskuje u tešku defanzivu locirajući je na pozadinsku marginu negde između trećepozivačke kantine i smeštaja za lake ranjenike. Dakle, proizvodi su zamenili umetnička dela, pa nije čudno što je laskavu titulu velikog maestra umetnosti zamenio umetnički preduzetnik koji u torbi vazda ima spremno nekoliko genijalnih projekata namenjenih producentima koji su zamenili mecene. Na sve to gledam s mazohističkom ironijom umetničkog preduzetnika bez projektnog finansiranja.

Vaše poimanje  netolerancije?

Tolerancija kakvu danas trpimo kao imperativnu normu ideološka je poluga kontrole elementarne samosvesti ako je ona danas uopšte moguća. Ponovo se zenica oka, bratstvo i jedinstvo u liku tolerancije javljaju kao evropske vrednosti. Postoji jedna norma čija dispozicija je omogućila materijalni pojam civilizacije. Ona postoji hiljadama godina pre tolerancije i nije uvek poštovana, ali je njena unutrašnja snaga probijala i najmračnije epohe nasilja i totalitarizma (možda i većih od onoga što danas živimo)Ta norma vrlo jednostavno glasi: „Ne uznemiravaj druge ljude“; ona teži ka ostvarenju lične i zajedničke slobode, čije granice su jasno određene u pravu svakoga čoveka da živi isto kao ti. Dokazivost njene genijalnosti leži u stalnoj, aktivnoj samoregulaciji kroz ličnu i kolektivnu odgovornost održivosti modela. Dakle, nema nikakve slobode bez dvostruke odgovornosti koja joj čini osnovu i pokriće. Ambijent ravnopravnih razlika smišljen je u bazenima najmoćnijih i na posedima poslovođa zaštićene akumulacije. Kako to izgleda kada na taj proces pogledamo kao na istorijski dokumentarac? Čitav vek unazad sugerisan je generalni i globalni odustanak od etnogeneze i usmeravan je u pravcu usvajanja pojma identiteta kako u društvenom, tako i u ličnom otkriću samosvesti. Naravno, kao i svaki novum, identitet je imao jasno konstitutivno jezgro izraženo u širokoj proklamaciji razlike i različitosti kao poreklu najšireg spektra ljudskih prava i najefikasnijem mehanizmu uravnoteženja odnosa. Naravno, ako svako bude imao pravo da se razvija u pravcu svoje različitosti, formiraće svest tolerantnosti za sve i svakoga i sve će biti u redu. Proces formiranja identiteta prošao je kroz veoma bolne periode odbacivanja ustaljenih oblika samoprepoznavanja i prihvatanja nepoznatih pojmova zasnivanja novog sveta. Položili smo revolucionarnu žrtvu i pustili potoke progresivne krvi radi sticanja profesionalnih, ličnih, nacionalnih, rodnih i svih mogućih identiteta. Pre svega, naivno verujući da promenama istinski legitimišemo razliku i različitost kao univerzalnu zamenu za sve istorijski i kulturološki stabilizovane tropove postojanja. Pravo na razliku i različitost zamenilo je bogove, nacije, običaje, postojeće društvene konsenzuse i stigli smo na cilj. Svi imamo svoga boga, ime mu je identitet. A onda, pravo niotkuda, javljeno nam je da pravo na razliku i različitost nemamo baš svi nego samo neki od nas.

Dokle ste stigli s radom na filmu Roditelji? Ima li vrednih planova u oblasti muzičkog stvaralaštva?

Spremni čekamo raspisivanje konkursa Filmskog centra Srbije za sufinansiranje debitantskih igranih filmova. Scenario je napisan po motivima romana Roditelji i više puta dramaturški prilagođen filmskom formatu. Napravljen je storibord, sve eksplikacije, formirana autorska ekipa i glumačka podela, izabrane lokacije, započeto istraživanje scenografije i kostima. Postavljene su teme za filmsku muziku i predstoji nam studijski rad na razvijanju orkestracija i raspisivanju. Snimili smo pesmu koja će biti izvedena u filmu iz čije melodije proizlazi glavna muzička tema. Sve što je u ovoj fazi bilo moguće uraditi, urađeno je. Među saradnicima vlada veliki entuzijazam i fantastična pozitivna energija. U ovoj godini očekujem objavljivanje romana Uzaludno i epa Esencija i egzistencija.   

[/restrict]