ОД УМЕТНИКА СЕ ОЧЕКУЈЕ ТРЕЋИ ПАР ОЧИЈУ

ЂОРЂЕ СИБИНОВИЋ

Уметници, уз сву скрупулозност, морају бити одушевљени приликом да живе у добу оштрих екстрема јер то јесте немерљива упоредна предност у односу на стабилна или уравнотежена доба у којима је уметник осуђен на измишљање. Доба екстрема је само средиште јединствене прилике за оне који заиста јесу уметници

Процес формирања идентитета прошао је кроз веома болне периоде одбацивања устаљених облика самопрепознавања и прихватања непознатих појмова заснивања новог света. Положили смо револуционарну жртву и пустили потоке прогресивне крви ради стицања професионалних, личних, националних, родних и свих могућих идентитета. Пре свега, наивно верујући да променама истински легитимишемо разлику и различитост као универзалну замену за све историјски и културолошки стабилизоване тропове постојања. Право на разлику и различитост заменило је богове, нације, обичаје, постојеће друштвене консензусе и стигли смо на циљ. Сви имамо свога бога, име му је идентитет. А онда, право ниоткуда, јављено нам је да право на разлику и различитост немамо баш сви него само неки од нас.

Ова разматрања проблема идентитета у савременом свету, у разговору за Печат, предочава Ђорђе Сибиновић, књижевник, сценариста и музички уметник.

[restrict]

Чини се да је положај уметника, ствараоца у нашем времену екстрема изузетно проблематичан и онеспокојавајући? Који су то изазови којима хтео – не хтео мора да одговори и у којој мери је уметник данашњице кадар да одбрани и уметност, вредности, себе самог?

Положај човека у заједници, у друштву, нужно је подељен између његовог интимног и јавног бића. Што је та подела дубља и интензивнија, лакше се претвара у екстремне облике изгледа колективних прилика и личне слике појединца. Бројни различити и разноврсни фактори утичу на креирање те поделе, као и на њено екстремизовање. Од индивидуалних карактеристика, преко наслеђа, па све до врсте друштвених утицаја, притисака, прилика и простора по којима трагамо до свести о средњој мери ситуације у којој се налазимо. Тако је и с уметницима у добу активног стваралаштва, као и у добу које наступа после и које пресудно одређује место дела у баштини. Сасвим је јасно да је доба у којем живимо – доба екстрема. Не само због тога што су га многобројни мислећи савременици тако означили већ пре свега због тога што су се екстреми наметнули као потпуно отуђене зоне друштвених и личних преображаја које су надирућом бујношћу превазишле познате механизме предвиђања, управљања и утицаја на друштвену стварност и околности у којима се она јавља као актуелна збиља, с једне стране, али, што је много болније, сасвим испред личних могућности појединца да сабере расуте облике учешћа у нејасним форматима међуљудских односа и унутрашњег вредновања пређеног пута. Од уметника се очекује трећи пар очију. Он после личног погледа и прилагођене друштвене диоптрије, предмете тематизација сагледава трећим оком, које се незаустављиво отискује преко граница стварности покушавајући да уметничко сагледавање усмери на недоступне углове одраза ствари, те да их врати као додату вредност и непоновљивост која јасном људскошћу показује више од онога што је могуће видети и доживети стандардним искуственим и интуитивним погледом. Дакле, уметници, уз сву скрупулозност, морају бити одушевљени приликом да живе у добу оштрих екстрема јер то јесте немерљива упоредна предност у односу на стабилна или уравнотежена доба у којима је уметник осуђен на измишљање. Доба екстрема је само средиште јединствене прилике за оне који заиста јесу уметници.

Нажалост, гледамо готово свакодневне репризе насиља, надасве над женама. Ваш роман Родитељи фокусира ту тему. Како видите овај велики друштвени проблем? 

Рат Роузових и даље траје. Екстремизација о којој смо говорили можда ни у једном пољу људскости није данас толико изражена као у односима између полова. Дочим, облик постојања те напетости једнак је безграничној удаљености уметничких форми приказа светова, од античког доба из којег Илијаду памтимо као јединствен тотал, до нашег доба из којег брзину непредвидљивости промена приказује Матрикс као својеврстан посттотални портрет без папиларних линија или било које друге форензичке базе доказивости победника. Кривца видим у опојним моћима које су загосподариле умовима савремених дизајнера доминантних друштвених облика. Они погрешно верују да је облик у којем се живот непосредно одвија уједно и његов основни градивни елемент. То је фатална епохална грешка. Можемо пажљиво прегледати веома садржајну ретроспективу различитих и неспојивих облика у којима је живот постојао и трајао а који данас нису замисливи, док живот и даље траје. Као што ће трајати и када актуелни облици, у које се живот веома насилно утерује као у једину и у обавезну форму, сами себе не униште. Живот ће опет трајати у неким новим облицима. Дакле, облик у којем реално траје не чини живот могућим! Напротив, најчешће га силује, успорава и битно ремети. Ми то схватамо гледајући уназад и као малодобна деца упадамо у исту клопку. О томе најбоље сведочи изостанак ефеката еманципације која је прво најављена, а затим проглашена као највеће достигнуће доба наших екстрема, и даривана местом анимистичко-паганског тотема: људским правима. Дакле, досадашњи облици сатрвени су и превазиђени а насиље и даље доминира, жена је и даље жртва, среће и даље нема. Наиме, оживљавање атавистичког наслеђа насиља показује се као интензивнији фактор артикулације савремених карактера од свих социјалних атрибута, стратификата, односа моћи и интелигенције, асертивности и сналажљивости, од читаве агенде људских права (каква еуфемистичка бласфемија!). Људска права жена и мушкараца нису смањила интерференцију, као ни број жртава из родних односа. Облици живота који су у различитим метаморфозама трајали бар два столећа кроз породицу и њене акцесоријуме разорени су а да се полови освојеном слободом и флексибилношћу нових социјалних формата нису приближили. Усамљеност је заменила заједништво, политичка коректност и толеранција су неупитна замена за етику супротстављања и одговорност за друга људска бића а мноштво технолошких располагања одузело је дражи реалног протока времена у поступном остварењу личног и заједничког напретка. Нисам конзервативан, да је било добро – не би пропало! Али нисам ни слеп да не видим лудило суноврата пристанка на славодобитничко уздизање егоистичног конформизма насупрот стилским вежбама људскости, заједништва и топлине у непоколебљивим понављањима неодољивог сједињења.

Живимо у времену деоба, подела, раскола. Од глобалног па до породичног, личног. Поделе су поцепале наше животе, одаљиле нас једне од других. Нема сфере у којој се поделе нису десиле. Није поштеђен ни свет уметничког стваралаштва. Лобирање, престројавање и постројавање у подељене групице је и ту наша стварност. За једне подобан, за друге неподобан, за једне повлашћен, за друге скрајнут, уметник је у прилично незавидном положају данас. Како гледате на све то?

Поделе нису саме по себи ништа лоше и застрашујуће. Боље је да постоје две куће него једна! Међутим, проблем настаје када се зауставимо пред немогућношћу да откријемо следствени облик постојања, па постојећи силујемо незадовољством, неразумевањем и нервозним истрајавањем на нереалним и немогућим постигнућима. Тада се поделе јављају као вид уништења без преображајног потенцијала који после потреса није у стању да зачне нови почетак. У том смислу, подела се јавља као горе решење од тоталног уништења. Из таквих подела излазимо с идеологијом победника да бисмо на згаришту неупотребљивих отпадака подељеног схватили да даље нема куд. Безумност поделе претвара се тада у потрагу за кривцима који су увек и по правилу они други. Чини се сувишним набрајати примере за описану феноменологију. Живимо трагизам таквих подела. Сви феномени које сте побројали и који најбоље успевају на буњиштима подела, претварају наше животе прво у карикатуре а затим у безнадежне регресије на чијим престолима столују лажни цареви, исти такви пророци, ослободиоци и фарисеји. Уметник који ствара у таквим временима често је, као диригована ракета, навођен да заузима бусије у подељеним атарима и да из њих испаљује китњасте производе упаковане у разнобојна уметничка паковања. Индустрија је капацитете упослила ка вишковима из којих ствара нуспроизводе тзв. рециклаже, и уметност, као непрофитабилну делатност, потискује у тешку дефанзиву лоцирајући је на позадинску маргину негде између трећепозивачке кантине и смештаја за лаке рањенике. Дакле, производи су заменили уметничка дела, па није чудно што је ласкаву титулу великог маестра уметности заменио уметнички предузетник који у торби вазда има спремно неколико генијалних пројеката намењених продуцентима који су заменили мецене. На све то гледам с мазохистичком иронијом уметничког предузетника без пројектног финансирања.

Ваше поимање  нетолеранције?

Толеранција какву данас трпимо као императивну норму идеолошка је полуга контроле елементарне самосвести ако је она данас уопште могућа. Поново се зеница ока, братство и јединство у лику толеранције јављају као европске вредности. Постоји једна норма чија диспозиција је омогућила материјални појам цивилизације. Она постоји хиљадама година пре толеранције и није увек поштована, али је њена унутрашња снага пробијала и најмрачније епохе насиља и тоталитаризма (можда и већих од онога што данас живимо)Та норма врло једноставно гласи: „Не узнемиравај друге људе“; она тежи ка остварењу личне и заједничке слободе, чије границе су јасно одређене у праву свакога човека да живи исто као ти. Доказивост њене генијалности лежи у сталној, активној саморегулацији кроз личну и колективну одговорност одрживости модела. Дакле, нема никакве слободе без двоструке одговорности која јој чини основу и покриће. Амбијент равноправних разлика смишљен је у базенима најмоћнијих и на поседима пословођа заштићене акумулације. Како то изгледа када на тај процес погледамо као на историјски документарац? Читав век уназад сугерисан је генерални и глобални одустанак од етногенезе и усмераван је у правцу усвајања појма идентитета како у друштвеном, тако и у личном открићу самосвести. Наравно, као и сваки новум, идентитет је имао јасно конститутивно језгро изражено у широкој прокламацији разлике и различитости као пореклу најширег спектра људских права и најефикаснијем механизму уравнотежења односа. Наравно, ако свако буде имао право да се развија у правцу своје различитости, формираће свест толерантности за све и свакога и све ће бити у реду. Процес формирања идентитета прошао је кроз веома болне периоде одбацивања устаљених облика самопрепознавања и прихватања непознатих појмова заснивања новог света. Положили смо револуционарну жртву и пустили потоке прогресивне крви ради стицања професионалних, личних, националних, родних и свих могућих идентитета. Пре свега, наивно верујући да променама истински легитимишемо разлику и различитост као универзалну замену за све историјски и културолошки стабилизоване тропове постојања. Право на разлику и различитост заменило је богове, нације, обичаје, постојеће друштвене консензусе и стигли смо на циљ. Сви имамо свога бога, име му је идентитет. А онда, право ниоткуда, јављено нам је да право на разлику и различитост немамо баш сви него само неки од нас.

Докле сте стигли с радом на филму Родитељи? Има ли вредних планова у области музичког стваралаштва?

Спремни чекамо расписивање конкурса Филмског центра Србије за суфинансирање дебитантских играних филмова. Сценарио је написан по мотивима романа Родитељи и више пута драматуршки прилагођен филмском формату. Направљен је сториборд, све експликације, формирана ауторска екипа и глумачка подела, изабране локације, започето истраживање сценографије и костима. Постављене су теме за филмску музику и предстоји нам студијски рад на развијању оркестрација и расписивању. Снимили смо песму која ће бити изведена у филму из чије мелодије произлази главна музичка тема. Све што је у овој фази било могуће урадити, урађено је. Међу сарадницима влада велики ентузијазам и фантастична позитивна енергија. У овој години очекујем објављивање романа Узалудно и епа Есенција и егзистенција.   

[/restrict]