OBMANA

OBZORJE NOVOG SVETA

Kako se rast očekivane podrške Rusiji kod nacionalnih Srba suzbija upotrebom uobičajenih negativnih stereotipa iz registra klasične anglosaksonske rusofobije?

Usvajanje percepcije koju, putem medija, nameću globalistički centri moći kod tumačenja događaja u Ukrajini – onemogućava da se vidi i ono što bi našim bliskim precima bez školskog obrazovanja bilo belodano. Posledice koje po svest ljudi ostavlja takva iskonstruisana percepcija jednaka je posledicama koje za čovekovo duhovno zdravlje i spasenje proizvodi greh. I jedno i drugo, budući delo „oca laži“, stvaraju kod čoveka iluziju, a buđenje iz iluzije uvek je dugotrajno, teško i bolno. [restrict]

GREŠKA ILI ZABLUDA Slovenskom rečju „greh“ prevodi se grčka reč amartija (ἁμαρτία), a amartija je ne samo prekršaj već greška ili obmana. Crkva tumači greh kao dobrovoljno odstupanje od cilja koji je Bog naznačio čoveku, pošto je čovek stvoren po liku i podobiju Božjem. Prema dvomilenijumskom učenju i iskustvu hrišćanske crkve čovek koji prebiva u grehu, budući odvojen od Boga kao jedinog istinskog izvora života i saznanja, prebiva u zabludi ne videći svoj greh. Ogrehovljeni čovek je slep kod očiju, pošto je „sva evanđelska gnoseologija“ u tome da se, kako veli Sv. Justin Ćelijski (Dogmatika), „znanje o Bogu dobija životom u Bogu“. „Iz pobožnosti – poznanje. Kakva i kolika pobožnost – takvo i toliko bogopoznanje“, kaže ćelijski i svesrpski bogovidac.

Rečima „neko može biti rob, a opet je slobodan; kao što neko može biti slobodan, a u stvari je rob“, Sv. Jovan Zlatousti je izrazio suštinu hrišćanskog pogleda na antičku ustanovu ropstva. Takav pogled na ustanovu ropstva temelji se na stavu hrišćanske crkve da „nije robovanje ono što nas vređa“, već da je „pravo robovanje robovanje grehu“.

Onako kako po učenju Crkve neprijatelj od iskoni porobljava čoveka grehom, tako isto biva u istoriji i s porobljavanjem jednog naroda od strane njegovih neprijatelja. Pravo i trajno ropstvo nije fizičko robovanje već duhovno porobljavanje, koje se sastoji u gubljenju sopstvenog nasleđenog identiteta uz istovremeno preuzimanje identiteta porobljivača. Barem Srbima i Rusima ne nedostaju dokazi za to, rasejani su od Galicije do Zapadne Hercegovine.

 

BLAGODATI PROJEKTNIH GRANTOVA U uslovima postmodernističke dekonstrukcije organskih istorijskih zajednica, identitetska konverzija se ostvaruje dobrovoljnim preuzimanjem globalističkog stanovišta, koje se u zavisnosti od potrebe dirigovano ispunjava različitim sadržajima i pseudovrednostima.

Ovih dana, dok prebiram po srpskim razumevanjima i nerazumevanjima rata koji se u Ukrajini vodi između Rusije i kolektivnog Zapada, stalno mi u sećanje dolazi razgovor s jednim starijim kolegom od pre nekih šest-sedam godina. Na moje pominjanje Rusije i ruske društvene nauke, preneo mi je kako je bio zaprepašćen „zatucanošću“ ruskih pravnika, koji su već tada na sastanke Haške konvencije za unifikaciju međunarodnog privatnog prava dolazili sa bedževima, koji su svojim sloganima afirmisali suprematiju nacionalnog prava nad međunarodnim pravom. Valjda se podrazumeva da onaj ko se bavi međunarodnim pravom, a u okviru njega uživa blagodati projektnih grantova i naučnog turizma, treba „po difoltu“ da protežira interese zapadnih centara moći, a ne sopstvene države. A pri tome se takvi interesi skrivaju iza, s jedne strane, ispraznih ideoloških fraza o globalnoj povezanosti, sveopštem nezaustavljivom progresu i svečovečanskim interesima (?), a s druge strane iza teza o nekakvom globalnom objektivnom zakonomernom razvitku pravne nauke.

 

IDEOLOGIZOVANA SVEST Svest osoba koje su, pod dejstvom različitih instrumenata i iz različitih unutrašnjih motiva, interiorizovale globalističko gledište pretvarajući ga u sopstveni pogled na svet, postaje u jednom momentu zatvorena za ono što se do samo pre neku deceniju smatralo samorazumljivim. Ako je, primera radi, suverenost države nalik pravu privatne svojine fizičkog lica, ima li pravo vlasnik da godinama drži uperenu pušku u komšiju i da istovremeno očekuje od njega da ovaj neće ništa preduzeti u cilju svoje zaštite.

Ako ne mogu da prihvate ovu očiglednost, kako tek onda mogu u ideologizovanoj svesti da se izbore s brojnim vrednosnim nedoslednostima kolektivnog Zapada. Iako je Zapad „slobodu trgovine“ uvrstio u red svetih liberalnih dogmata, od 1974. godine (izmena tzv. Džekson–Venikovog zakona) daje se mogućnost izvršnoj vlasti (?) SAD da po osnovu političkih kriterijuma lišava pojedince i organizacije iz drugih država prava na slobodu trgovine. Prema nedavnom pisanju „Monda“, spisak ljudi i organizacija iz različitih država sveta koji su se našli na udaru sankcija SAD posle donošenja 2017. godine tzv. Globalnog zakona Magnitski sadrži 1.623 stranice i više od 37.000 pribeleženih podataka. Dobar poznavalac američke pravne i političke istorije primetiće kako se arbitrarnost i selektivnost kod primene ljudskih prava nalazi u temelju američkog političkog sistema. Jer ako „smatramo očiglednim istinama da se svi ljudi rađaju jednaki“ i „da ih je njihov Tvorac obdario neotuđivim pravima“, a da među ova spada „sloboda“, kako se navodi u poznatoj američkoj Deklaraciji nezavisnosti od 1776, kako to da je iz završne verzije ovog dokumenta izbačena osuda ropstva.

 

PROPAGANDNA INDOKTRINACIJA U hibridnom ratu koji kolektivni Zapad vodi protiv Rusije i na srpskom prostoru, specifičnom tipu propagandne indoktrinacije podvrgnuti su rusofili i srpske patriote. Pošto kod ove publike ne prolaze teze o „dobrim Ukrajincima“ i „zlim Rusima“ koje su namenjene poklonicima globalizma, rast očekivane podrške Rusiji kod nacionalnih Srba suzbija se upotrebom uobičajenih negativnih stereotipa iz registra klasične anglosaksonske rusofobije kojima se diskvalifikuje najviše civilno i vojno rukovodstvo Rusije, kao tobože nekompetentno, neodlučno, neinventivno i tehnički zaostalo.

S tim u vezi se u kontrolisanom medijskom prostoru Srbije neprestano manipuliše tezom da zvanični Kremlj vodi politiku stani-kreni, jer je prinuđen da vodi rat za koji se navodno nije spremao i u kome ne zna šta je pobeda a šta poraz. Činjenica je da je zvanična Moskva izašla s jednim dosta široko postavljenim ratnim ciljem – demilitarizacija i denacifikacija Ukrajine, ali je isto tako činjenica da druga strana u ratu, koji kako primećuje direktor „Rossotrudničestva“ J. A. Primakov, shodno broju učesnika i upotrebljenim sredstvima, već ima karakter svetskog rata, nije još uvek otkrila svoje ratne ciljeve. Ne zna se pod kojim uslovima će kolektivni Zapad ukinuti sankcije Rusiji, niti kada će prestati da vojno pomaže kijevski režim. Posmatran iz tog ugla široko formulisani ratni cilj Kremlja pre deluje kao diplomatska mudrost nego kao odsustvo bilo kakvog ratnog plana.

Mediji u Srbiji manipulišu i tezom o navodno neuspešnim i presporim ruskim vojnim operacijama, kao dokazu da je Rusija ušla u rat tehnički i kadrovski nespremna. Pri tome se zanemaruje činjenica da 200.000 ruskih profesionalaca nasuprot sebe ima pola miliona vojnika, uz sveobuhvatnu pozadinsku logističku podršku NATO-a. Uz to vojska kijevskog režima izbegava frontalni rat, pa otpor pruža iz utvrđenih gradova, služeći se, po uzoru na ISIL, civilima kao „živim štitom“. Ako već ruska vojska nije upala u zamku ishitrenog frontalnog vojnog upada u urbanu aglomeraciju privremeno okupiranog Donbasa, onda je valjda preostalo da se javno mnjenje propagandno uvuče u istu klopku.

 

NE ENTITET VEĆ CIVILIZACIJA Očigledno je da Zapad ima nameru da Rusiji Ukrajina postane novi Avganistan, ali je i te kako moguće da na kraju Ukrajina postane Avganistan ako ne celom Zapadu, a ono EU. Jer ne treba zaboraviti da je Putin sve dosadašnje političke i vojne pobede izveo uz minimalne žrtve, po čemu se razlikuje od svih drugih velikih ruskih vođa. Valjda i stoga što kao iskusni džudista koristi protivnikovu snagu za svoju pobedu.

I najzad, patriotskom i rusofilskom delu srpskog javnog mnjenja namenjena je teza o već sada očiglednom krahu ruske moći i prestiža, čiji će jedini beneficijar biti „totalitarna“ Kina. Pošto su okcidentalistički stereotipi, prema kojima će svako odvajanje Rusije od EU-ropskog „raja“ neminovno prouzrokovati tehnološki, ekonomski i kulturni zaostanak Rusije, izgubili svoje uporište i među dojučerašnjim vodećim ruskim zapadnjacima, ostalo je da se rusko-kineskim partnerstvom plaše srpske patriote. Čak i bivši direktor „Karnegi centra“ u Moskvi Dmitrij Trenin ovih dana smireno zaključuje da posle 24. februara „faktički teče proces odbacivanja dela nasleđa Petra Velikog – trovekovne tradicije pozicioniranja Rusije ne samo kao velike evropske države, neodvojivog dela ravnoteže snaga na kontinentu već i sastavnog dela zajedničke evropske civilizacije“. Rusija postaje u odnosu na Evropu nezavisni politički entitet, ali „pre svega samostalna civilizacija“.   

[/restrict]