KO STOJI IZA POKOLJA U UKRAJINI?

KO STOJI IZA POKOLJA U UKRAJINI?

Da li su priče o pokolju mirnih stanovnika ukrajinskog gradića Buča tragično svedočenje o ruskoj neljudskosti, ili još jedna propagandna bomba iz svima već dobro poznatog arsenala zapadnjačkih laži i podmetanja?

Bila je hladna januarska noć kada su u 3 časa izjutra specijalne snage srpske policije pod komandom Gorana Radosavljevića Gurija krenule u operaciju eliminacije oko stotinu boraca 161. brigade takozvane Oslobodilačke vojske Kosova u kosovsko-metohijskom selu Račak. Selo je potpuno opkoljeno u 7 časova 15. januara, uz nadzor tri grupe Kosovske verifikacione misije OEBS-a pod vođstvom američkog obaveštajca u odelu diplomate Vilijema Vokera, a oko 10 časova pridružila im se i četvrta grupa. Do 15 časova operacija je okončana i policija je obavestila SUP Uroševac da je teren očišćen, da više nema borbi, osim sporadičnog pucanja i da se može započeti s uviđajem pod vođstvom istražnog sudije Danice Marinković. Pola sata kasnije, zbog pucnjave, uviđaj je prekinut i srpska policija se povlači iz Račka, nakon čega ostaju verifikatori OEBS-a koji u izveštaju ne navode ništa sumnjivo. Uveče policija obaveštava novinare o dešavanjima tokom dana i upućuje ih u Račak u kojem se i dalje nalaze verifikatori. [restrict]

Sutradan, 16. januara, situacija se, međutim, dramatično menja. Vilijem Voker oko 13 časova stiže u Račak nad kojim su tokom noći kontrolu preuzeli pripadnici OVK, dok Danica Marinković i njen tim (kojima je bila onemogućena naoružana pratnja) paljbom bivaju oterani s lokacije. Voker tada s grupom novinara prolazi jarkom na obodu sela u kojem su nađena tela „streljanih civila“. Oko 17 časova Voker drži konferenciju za novinare na kojoj javnost obaveštava da je u Račku i okolnim selima nađeno 45 tela. „Iz onoga što sam video, ne ustručavam se da izjavim da je u pitanju masakr, očigledno, izrazito protiv čovečnosti“, rekao je tada on.

Danici Marinković i njenim kolegama ni narednog dana, 17. januara, nije omogućeno da obave uviđaj u Račku, a zanimljivo je da novinar francuskog „Monda“ Kristof Šatlo, koji je bio u Račku tog dana oko 15.30 nije video „ništa neobično“. Srpska policija i istražitelji (u pratnji tri pripadnika Verifikacione misije – dva Amerikanca i jednog Italijana) u Račak uspevaju da uđu tek 18. januara, u džamiji pronalaze 40 tela i „grubim pregledom“ konstatuju da nije bilo masakra i prebacuju ih u Prištinu.

 

ČUDNE SLIČNOSTI To je otprilike hronologija dešavanja u Račku i interesantno je koliko je ona slična s hronologijom dešavanja u aktuelnom poprištu pokolja u ukrajinskom gradiću Buča. Ruske snage koje su se nalazile u tom mestu nadomak Kijeva povukle su se 30. marta. Sutradan, 31. marta, gradonačelnik Buče Anatolij Fedoruk vidno raspoložen u video-poruci proglašava da je Buča „oslobođena“, te da će taj dan „ostati zapisan u istoriji Buče kao Dan oslobođenja“. „Dan kada su nas naše oružane snage Ukrajine oslobodile od ruskih orka, ruskih okupatora. Danas izjavljujem da je ovo dan radosti, radosti i velike pobede u regionu Kijeva“, naveo je on, a prenela je nacionalna ukrajinska agencija Ukrinform. Zanimljivo je da se ni u gradonačelnikovoj izjavi, niti u ostatku izveštaja zvanične agencije Kijeva ni na jednom mestu ne pominju nikakva tela, pokolj, ili bilo šta slično, samo da su „napuštajući Buču, ruske snage minirale civilne zgrade i infrastrukturu“.

Ukrajinske jedinice „Safari“, „Kord“ i „Tor“ (po pisanju Informativne agencije „Unian“ pod kontrolom oligarha Igora Kolomojskog, inače i finansijera ekstremističkih ukrajinskih paravojnih snaga poput „Azova“, ili „Ajdara“), kao i 1. četa 2. bataljona puka „Azov“ (po pisanju „Njujork tajmsa“) 1. aprila ulaze u Buču. „Unian“ u izveštaju od 2. aprila još ne pominje nikakve zločine, ali izveštava o deminiranju i, što je veoma interesantno, „čišćenju terena od diverzanata i ruskih saučesnika“. Tek 3. aprila, četiri dana od povlačenja ruskih snaga iz Buče, ukrajinsko ministarstvo odbrane objavljuje informacije o „pokolju“.

Još čudnije je da su u roku od nekoliko minuta od objavljivanja „udarnih vesti“ o pokolju u Buči zapadni lideri istrčali s osudama „ruskog varvarstva“ samo na osnovu kratkih (i veoma spornih) video-snimaka i fotografija. Nisu traženi nikakvo stručno mišljenje, nikakva forenzička ispitivanja, nije pružena nikakva presumpcija nevinosti.

Dok je u slučaju Račak jedna noć bila dovoljna da se pripremi scena za lažni masakr, u Buči su za to bila potrebna skoro četiri dana, ali matrica deluje istovetno – prvi dan ništa, a onda odjednom epohalno morbidno otkriće koje je bilo tu sve vreme, ali ga isprva niko nije primetio. Isto je i sa spremnošću da se na prvu loptu prihvati narativ o „pokolju“. Voker je odmah na konferenciji za novinare bio siguran da je u pitanju težak ratni zločin, a na isto su sada bili spremni i Makron, Šolc, Bajden i ostali, iako još nema baš nikakvih dokaza. S druge strane (i to ukazuje da su informacije o pokolju zaista sporne), Pentagon, kako 4. aprila izveštava Rojters, nije u „mogućnosti da objektivno potvrdi ukrajinske navode o zločinima ruskih snaga u Buči“. Ako Pentagon, koji pod svojim krovom ima i Odbrambenu obaveštajnu agenciju i Agenciju za nacionalnu bezbednost, ne može da potvrdi tvrdnje Kijeva, ko onda može?

 

CUI BONO? Još od Ciceronovog vremena jedno od glavnih pitanja za otkrivanje odgovornog za neki zločin je „kome u korist“. U slučaju Račka, jasno je da je kolektivnom Zapadu bilo potrebno opravdanje za pokretanje agresije na SR Jugoslaviju. Račak nije jedini takav slučaj ni iz našeg neposrednog iskustva (Markale 1 i 2, Tuzlanska kapija, pa čak i Srebrenica), a ni iz svetskog (od Tonkinškog zaliva, pa do „napada hemijskim oružjem“ u Siriji).

Pre svega da vidimo kakav bi interes Rusija mogla da ima da izvede ovakav zločin. U situaciji kada je omraza na račun svega ruskog već odavno prešla svaku granicu normalnog, treba li Rusiji da bezrazložno još više pogorša svoju sliku u (zapadnom) svetu? Priča o ruskom pokolju je još neuverljivija ako se uzme u obzir da je od početka operacije Rusija bila vrlo pažljiva da u što je moguće manjoj meri (iako je to u ovakvom ratu zaista teško) ugrozi civilno stanovništvo, čime je svesno dovodila u opasnost sopstvene vojnike rizikujući njihov život više nego što bi to bilo neophodno sa čisto vojnog aspekta. Spremni su da žrtvuju svoju vojsku zbog civila, a onda ih bez razloga pobiju i to tako da ceo svet vidi? Onda nisu samo užasno zli, nego i nedopustivo glupi. Isti je slučaj bio i s pričama o tome kako Rusi ne dozvoljavaju evakuaciju Mariupolja, ili nekih drugih gradova koje su namerili da osvoje. Pa njima civili smetaju u obračunu s neonacističkim zločincima, a ukrajinskim snagama su neophodni da bi usporili i otežali rusko napredovanje.

S druge strane, neonacističke ukrajinske jedinice su se već dovoljno proslavile svojim zločinima i beskrupuloznošću i pre ruske specijalne operacije. U tom svetlu treba posmatrati i gorepomenutu informaciju „Uniana“ o „čišćenju terena“ od „ruskih saučesnika“. Kako osobe optužene za saradnju s Rusima prolaze u današnjoj Ukrajini, mogli smo videti i iz slučaja kijevskog pregovarača Denisa Kirejeva ubijenog prilikom „pokušaja hapšenja“.

A kome bi, dakle, ovo bilo u interesu? Dva su pravca kojima treba ići u potrazi za odgovorom na ovo pitanje. Prvi se odnosi na vojnu situaciju na terenu, a drugi na diplomatsko polje. Da se zaključiti da su ruske snage počele da se povlače iz regiona Kijeva pošto je tokom pregovora u Turskoj s ukrajinskom stranom dogovoreno smanjivanje vojnih operacija u tom i u regionu Černigova. To je lep gest, ali se uklapa i u ono što deluje kao ruska taktika u ovom trenutku – na Kijev je vršen pritisak do trenutka kada je zatvoren kotao kod Donbasa u kojem se nalazi između 60.000 i 80.000 najboljih ukrajinskih vojnika. Sada, kada su opkoljeni poput nemačke Šeste armije kod Staljingrada, da se pretpostaviti da će višak snaga oko Kijeva biti prebačen na taj deo fronta kako bi kotao bio eliminisan. Verovatno ovo i zvanični Kijev i njihovi zapadni mentori predosećaju, pa žele da pojačaju pritisak na Moskvu pred njenu ofanzivu.

Na drugom, diplomatskom polju, kolektivni Zapad (pre svega Vašington), ali i krug oko Zelenskog, nisu baš zainteresovani za diplomatsko rešenje sukoba i ovim postupkom žele da sabotiraju pregovarački proces i produže konflikt na štetu Rusije, uz žrtvovanje ne samo ukrajinskog naroda nego i evropske privrede mogućim zaoštravanjem već samoubilačkih sankcija.

Kao što se oko „slučaja Račak“ digla velika prašina, da naposletku ne bi bio uvršćen u hašku optužnicu protiv „kosovske šestorke“ (Milan Milutinović, Nikola Šainović, Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević i Sreten Lukić), iako je bio povod za rat, moglo bi se očekivati da se i priča oko „slučaja Buča“, kada joj prođe upotrebna vrednost, polako i tiho ugasi.

[/restrict]