КО СТОЈИ ИЗА ПОКОЉА У УКРАЈИНИ?

КО СТОЈИ ИЗА ПОКОЉА У УКРАЈИНИ?

Да ли су приче о покољу мирних становника украјинског градића Буча трагично сведочење о руској нељудскости, или још једна пропагандна бомба из свима већ добро познатог арсенала западњачких лажи и подметања?

Била је хладна јануарска ноћ када су у 3 часа изјутра специјалне снаге српске полиције под командом Горана Радосављевића Гурија кренуле у операцију елиминације око стотину бораца 161. бригаде такозване Ослободилачке војске Косова у косовско-метохијском селу Рачак. Село је потпуно опкољено у 7 часова 15. јануара, уз надзор три групе Косовске верификационе мисије ОЕБС-а под вођством америчког обавештајца у оделу дипломате Вилијема Вокера, а око 10 часова придружила им се и четврта група. До 15 часова операција је окончана и полиција је обавестила СУП Урошевац да је терен очишћен, да више нема борби, осим спорадичног пуцања и да се може започети с увиђајем под вођством истражног судије Данице Маринковић. Пола сата касније, због пуцњаве, увиђај је прекинут и српска полиција се повлачи из Рачка, након чега остају верификатори ОЕБС-а који у извештају не наводе ништа сумњиво. Увече полиција обавештава новинаре о дешавањима током дана и упућује их у Рачак у којем се и даље налазе верификатори.

[restrict]

Сутрадан, 16. јануара, ситуација се, међутим, драматично мења. Вилијем Вокер око 13 часова стиже у Рачак над којим су током ноћи контролу преузели припадници ОВК, док Даница Маринковић и њен тим (којима је била онемогућена наоружана пратња) паљбом бивају отерани с локације. Вокер тада с групом новинара пролази јарком на ободу села у којем су нађена тела „стрељаних цивила“. Око 17 часова Вокер држи конференцију за новинаре на којој јавност обавештава да је у Рачку и околним селима нађено 45 тела. „Из онога што сам видео, не устручавам се да изјавим да је у питању масакр, очигледно, изразито против човечности“, рекао је тада он.

Даници Маринковић и њеним колегама ни наредног дана, 17. јануара, није омогућено да обаве увиђај у Рачку, а занимљиво је да новинар француског „Монда“ Кристоф Шатло, који је био у Рачку тог дана око 15.30 није видео „ништа необично“. Српска полиција и истражитељи (у пратњи три припадника Верификационе мисије – два Американца и једног Италијана) у Рачак успевају да уђу тек 18. јануара, у џамији проналазе 40 тела и „грубим прегледом“ констатују да није било масакра и пребацују их у Приштину.

 

ЧУДНЕ СЛИЧНОСТИ То је отприлике хронологија дешавања у Рачку и интересантно је колико је она слична с хронологијом дешавања у актуелном попришту покоља у украјинском градићу Буча. Руске снаге које су се налазиле у том месту надомак Кијева повукле су се 30. марта. Сутрадан, 31. марта, градоначелник Буче Анатолиј Федорук видно расположен у видео-поруци проглашава да је Буча „ослобођена“, те да ће тај дан „остати записан у историји Буче као Дан ослобођења“. „Дан када су нас наше оружане снаге Украјине ослободиле од руских орка, руских окупатора. Данас изјављујем да је ово дан радости, радости и велике победе у региону Кијева“, навео је он, а пренела је национална украјинска агенција Укринформ. Занимљиво је да се ни у градоначелниковој изјави, нити у остатку извештаја званичне агенције Кијева ни на једном месту не помињу никаква тела, покољ, или било шта слично, само да су „напуштајући Бучу, руске снаге минирале цивилне зграде и инфраструктуру“.

Украјинске јединице „Сафари“, „Корд“ и „Тор“ (по писању Информативне агенције „Униан“ под контролом олигарха Игора Коломојског, иначе и финансијера екстремистичких украјинских паравојних снага попут „Азова“, или „Ајдара“), као и 1. чета 2. батаљона пука „Азов“ (по писању „Њујорк тајмса“) 1. априла улазе у Бучу. „Униан“ у извештају од 2. априла још не помиње никакве злочине, али извештава о деминирању и, што је веома интересантно, „чишћењу терена од диверзаната и руских саучесника“. Тек 3. априла, четири дана од повлачења руских снага из Буче, украјинско министарство одбране објављује информације о „покољу“.

Још чудније је да су у року од неколико минута од објављивања „ударних вести“ о покољу у Бучи западни лидери истрчали с осудама „руског варварства“ само на основу кратких (и веома спорних) видео-снимака и фотографија. Нису тражени никакво стручно мишљење, никаква форензичка испитивања, није пружена никаква пресумпција невиности.

Док је у случају Рачак једна ноћ била довољна да се припреми сцена за лажни масакр, у Бучи су за то била потребна скоро четири дана, али матрица делује истоветно – први дан ништа, а онда одједном епохално морбидно откриће које је било ту све време, али га испрва нико није приметио. Исто је и са спремношћу да се на прву лопту прихвати наратив о „покољу“. Вокер је одмах на конференцији за новинаре био сигуран да је у питању тежак ратни злочин, а на исто су сада били спремни и Макрон, Шолц, Бајден и остали, иако још нема баш никаквих доказа. С друге стране (и то указује да су информације о покољу заиста спорне), Пентагон, како 4. априла извештава Ројтерс, није у „могућности да објективно потврди украјинске наводе о злочинима руских снага у Бучи“. Ако Пентагон, који под својим кровом има и Одбрамбену обавештајну агенцију и Агенцију за националну безбедност, не може да потврди тврдње Кијева, ко онда може?

 

CUI BONO? Још од Цицероновог времена једно од главних питања за откривање одговорног за неки злочин је „коме у корист“. У случају Рачка, јасно је да је колективном Западу било потребно оправдање за покретање агресије на СР Југославију. Рачак није једини такав случај ни из нашег непосредног искуства (Маркале 1 и 2, Тузланска капија, па чак и Сребреница), а ни из светског (од Тонкиншког залива, па до „напада хемијским оружјем“ у Сирији).

Пре свега да видимо какав би интерес Русија могла да има да изведе овакав злочин. У ситуацији када је омраза на рачун свега руског већ одавно прешла сваку границу нормалног, треба ли Русији да безразложно још више погорша своју слику у (западном) свету? Прича о руском покољу је још неуверљивија ако се узме у обзир да је од почетка операције Русија била врло пажљива да у што је могуће мањој мери (иако је то у оваквом рату заиста тешко) угрози цивилно становништво, чиме је свесно доводила у опасност сопствене војнике ризикујући њихов живот више него што би то било неопходно са чисто војног аспекта. Спремни су да жртвују своју војску због цивила, а онда их без разлога побију и то тако да цео свет види? Онда нису само ужасно зли, него и недопустиво глупи. Исти је случај био и с причама о томе како Руси не дозвољавају евакуацију Мариупоља, или неких других градова које су намерили да освоје. Па њима цивили сметају у обрачуну с неонацистичким злочинцима, а украјинским снагама су неопходни да би успорили и отежали руско напредовање.

С друге стране, неонацистичке украјинске јединице су се већ довољно прославиле својим злочинима и бескрупулозношћу и пре руске специјалне операције. У том светлу треба посматрати и горепоменуту информацију „Униана“ о „чишћењу терена“ од „руских саучесника“. Како особе оптужене за сарадњу с Русима пролазе у данашњој Украјини, могли смо видети и из случаја кијевског преговарача Дениса Кирејева убијеног приликом „покушаја хапшења“.

А коме би, дакле, ово било у интересу? Два су правца којима треба ићи у потрази за одговором на ово питање. Први се односи на војну ситуацију на терену, а други на дипломатско поље. Да се закључити да су руске снаге почеле да се повлаче из региона Кијева пошто је током преговора у Турској с украјинском страном договорено смањивање војних операција у том и у региону Чернигова. То је леп гест, али се уклапа и у оно што делује као руска тактика у овом тренутку – на Кијев је вршен притисак до тренутка када је затворен котао код Донбаса у којем се налази између 60.000 и 80.000 најбољих украјинских војника. Сада, када су опкољени попут немачке Шесте армије код Стаљинграда, да се претпоставити да ће вишак снага око Кијева бити пребачен на тај део фронта како би котао био елиминисан. Вероватно ово и званични Кијев и њихови западни ментори предосећају, па желе да појачају притисак на Москву пред њену офанзиву.

На другом, дипломатском пољу, колективни Запад (пре свега Вашингтон), али и круг око Зеленског, нису баш заинтересовани за дипломатско решење сукоба и овим поступком желе да саботирају преговарачки процес и продуже конфликт на штету Русије, уз жртвовање не само украјинског народа него и европске привреде могућим заоштравањем већ самоубилачких санкција.

Као што се око „случаја Рачак“ дигла велика прашина, да напослетку не би био увршћен у хашку оптужницу против „косовске шесторке“ (Милан Милутиновић, Никола Шаиновић, Драгољуб Ојданић, Небојша Павковић, Владимир Лазаревић и Сретен Лукић), иако је био повод за рат, могло би се очекивати да се и прича око „случаја Буча“, када јој прође употребна вредност, полако и тихо угаси.

[/restrict]