KAKO JE ZAPAD ČUVAO I SAČUVAO UKRAJINSKI NACIZAM

Složene okolnosti su odlučile da se nacistička Waffen SS divizija „Galicija“ ne razoruža prilikom predaje u Judenburgu i Klagentfurtu 10. maja 1945 (kao druge neprijateljske jedinice iz Istočne Evrope) nego da se dodatno naoruža i u nemačkim uniformama, pod pratnjom saveznika, uputi na jug, u Danteov i Felinijev Rimini, na peščane plaže Jadrana, gde se izležavala naredne dve godine čekajući dalju sudbinu. A dobra kob je bila kakva se samo poželeti može: ukrajinski esesovci, sa svojim komandantom generalom Pavlom Šandrukom na čelu, proglašeni su na kraju „slobodnim građanima“, štaviše „borcima za slobodu“ i upućeni prvo u Englesku, a zatim širom Komonvelta (najviše u Kanadu), gde su započeli novi život pod okriljem vlade Njegovog veličanstva!

Ratni put 14. grenadirske Waffen SS divizije „Galicija“ bio je sasvim neobičan i razlikovao se od ostalih poraženih nacističkih jedinica Trećeg rajha. U filmu Olivera Stouna i Igora Lopatonoka Ukraine on Fire (2016) vidi se da je tek formirana CIA (ranije OSS, zatim Kontraobaveštajni korpus vojske Sjedinjenih Američkih Država), konkretno njen direktor Alan V. Dals, činila sve da ovu zloglasnu borbenu grupu sačuva za neki budući rat i čak prikazuje dokumente potpisane njegovom rukom, kojima se ukrajinskim nacistima briše njihova ratna prošlost, naročito učešće u likvidaciji 120–200.000 Jevreja, Rusa, Poljaka i antifašista, a diviziji opraštaju („granted indulgences“) svi njeni zločini zbog potreba Hladnog rata („in the name of cold war neccessity“). Tako se dogodilo da se ova nacistička divizija ne razoruža prilikom predaje u Judenburgu i Klagentfurtu 10. maja 1945 (kao druge neprijateljske jedinice iz Istočne Evrope) nego da se dodatno naoruža i u nemačkim uniformama, pod pratnjom saveznika, uputi na jug, u Danteov i Felinijev Rimini, na peščane plaže Jadrana, gde se izležavala naredne dve godine čekajući dalju sudbinu. [restrict]

A dobra kob je bila kakva se samo poželeti može: ukrajinski esesovci, sa svojim komandantom generalom Pavlom Šandrukom na čelu, proglašeni su na kraju „slobodnim građanima“, štaviše „borcima za slobodu“ i upućeni prvo u Englesku, a zatim širom Komonvelta (najviše u Kanadu), gde su započeli novi život pod okriljem vlade Njegovog veličanstva! Sve se to potanko opisuje u temeljno dokumentovanim knjigama „Pacovski kanali“, „Nacisti u Australiji“, „Nečastivo trojstvo“ i „Dobro došli, nacisti“ Marka Aronsa i Džona Loftusa. Potonji je bio američki oficir, vojni istražitelj ratnih zločina u Armiji SAD i samostalni tužilac u nekoliko američkih administracija, koji je gotovo ceo život posvetio borbi protiv prikrivanja holokausta. Ali pođimo redom u rasvetljavanju svih ovih okolnosti, neobično aktuelnih u svemu što je usledilo posle Majdana 2014. i današnjeg rata u Ukrajini.

RUSIJA, PRETNJA ZAPADNOJ CIVILIZACIJI Između predaje SS divizije „Haličina“ (britanski dokumenti čak i izbegavaju reč „predaja“ već radije navode „priključenje“) i naredbe da se cela „ukrajinska katolička armija“ pod oružjem uputi u Italiju i tamo čeka dalja naređenja, dogodilo se nešto važno, što nije znao ni britanski brigadir koji je u opštem krkljancu na bivšoj granici Austrije i Jugoslavije „primio“ Ukrajince, dok je četnike, neke ustaše i pripadnike Vlasovljeve ruske armije u službi Nemaca nemilosrdno vratio komunističkim vlastima. U Londonu se kuvalo nešto veliko i sudbonosno. U prošlom broju „Pečata“ pročitali smo šokantan dokument koji je nedavno objavio vojni istoričar i bivši ruski ministar kulture Vladimir Medinski (sadašnji pregovarač u rusko-ukrajinskim pregovorima), a koji je potpisao britanski premijer Vinston Čerčil 22. maja 1945. godine: „Strogo poverljivo. Tema: Rusija, pretnja zapadnoj civilizaciji. Operacija: Nezamaislivo… Datum objave: 1. jul 1945… Suštinski. jedini način da dođemo do brzog (ratnog) uspeha jeste kopnena kampanja, koja bi omogućila da se u punoj meri iskoristi naša dominacija u vazduhu. Planira se angažovanje 20 oklopnih divizija, 50 pešadijskih divizija, pet vazduhoplovnih divizija, oklopno-tenkovskih i pešadijskih brigada, ekvivalent za osam divizija. A prema procenama, u ranim etapama (vojne kampanje) bilo bi moguće prekomponovati, ponovo opremiti i naoružati 10 nemačkih divizija.“ Plus još jednu, ukrajinsku SS diviziju, sastavljenu od nacističkih fanatika, mržnjom zadojenih prema svemu što je rusko, koja je u međuvremenu preimenovana u „Prvu ukrajinsku nacionalnu diviziju“, u skladu s tajnim Čerčilovim planom za produžetak Drugog, odnosno – već Trećeg svetskog rata! Kao da se, u časovima pada Berlina, obistinio Hitlerov san o ratu Zapada protiv Rusa.

„Čerčil je kasnije priznao da je izdao naređenje lordu Montgomeriju da pažljivo prikuplja nemačko oružje i da ga slaže tako da može lako ponovo da bude podeljeno nemačkim vojnicima. Montgomeri je priznao da je poslušao naređenje. Bila je istina da se Engleska pripremala za rat protiv Rusije koristeći poraženu nemačku vojsku kao saveznika iako je rat još trajao“, napisao je Kejv Braun.

Istoričari su malo rekli o ovoj suludoj Čerčilovoj ideji iako je ona bila logičan nastavak njegovih ubeđenja i skrivenih želja. U najmanju ruku, ona je bila ne nezamisliva nego i nemoguća. Ne samo što je svet bio potpuno iscrpen sedmogodišnjim svetskim ratom i srećan što je on upravo okončan, nego se SSSR nalazio na vrhuncu svoje vojne moći, a Truman, koji je iznenada nasledio preminulog Ruzvelta u Beloj kući, tek je trebalo da primi kapitulaciju Japana, dok je sovjetska armija pobedonosno napredovala kroz Mandžuriju. U pripremi je bila Potsdamska konferencija kojom bi se konačno završio Drugi svetski rat, a čovečanstvo dočekalo dugo očekivani mir i kakvu-takvu obnovu. Uskoro i sam Čerčil je oteran s vlasti, a vojne poslove preuzela je laburistička vlada. Ali ima nešto drugo, možda još važnije iz sadašnje perspektive. Rat Zapada protiv Rusije planiran je još dok prethodni nije ni završen i to u samom vrhu talasokratske imperije. Sve između toga jeste bio rat, ali Hladni, koji se danas pretvorio u jezivu, surovu realnost. Čerčilove fiks-ideje pale su na zahvalno tlo i živele u nekoj vrsti anabioze sve dok se upravo u Ukrajini nisu stvorili uslovi da se povampire, postanu neki faktor i povuku ceo Zapad u budalasti krstaški rat protiv ljudskog uma, upravo onako kako je pre dve decenije pisala Dajana Džonston (The Fools Crusade, 2002).

POSLEDNJA MISIJA FICROJA MEKLEJNA Svojim čuvenim govorom u Fultonu, Misuri, 5. marta 1946, Čerčil je proklamovao termin Gvozdena zavesa: svet je zaista srljao u 45-godišnji košmar Hladnog rata. Već gotovo zaboravljena ukrajinska SS divizija, kojoj je u međuvremenu oduzeto oružje, izgubila je svoju „borbenu“, ali je dobila neku novu ulogu. Brigu o njoj preuzela je britanska MI6, za koju je Stepan Bandera radio još od pre rata, ali je logor u Riminiju trebalo likvidirati jer se u Italiji uspostavljala nova, civilna vlast, a najbrojnija partija, KP Italije, pretila da će sama pohvatati ukrajinske naciste i predati ih sovjetskoj misiji u Rimu, koja je već tražila njihovo izručenje na osnovu sporazuma iz Jalte. Štaviše, savezničkoj komandi u Italiji dostavila je dosijee 124 ukrajinska SS oficira ratna zločinca divizije „Galicija“ s dokazima o stravičnim masakrima kojima su komandovali. Tome su doprineli i sami Ukrajinci, koji su se osilili i za vreme pijanki po lučkim krčmama Riminija, po kome su se kretali potpuno slobodno i pokazivali tetovirane esesovske znake pod pazuhom. Bilo je krajnje vreme i London je odlučio. Forme radi, bio je u Rimini poslat naš stari poznanik, autor operacije „Nedelja pacova“, tj. savezničkih bombardovanja srpskih gradova 1944, brigadir Ficroj Meklejn, Čerčilov prijatelj i bivši šef savezničke misije kod Tita, gotovo idealna ličnost za fabrikovanje izveštaja koji su odgovarali vladi u posebno delikatnim slučajevima, kakav je bio i ovaj. Meklejn je izvršio „istragu“, koja je dala „očekivan“ rezultat i sve je bilo ubrzo završeno.

SIMPATIJE „DOBROG BRIGADIRA“ „Provera je bila površna“, pišu Arons i Lotfus. „Ispitano je samo 200 od 8.272 ljudi… Ekipa brigadira Meklejna vedro je priznala da su sami Ukrajinci ispričali celokupnu kratku istoriju divizije, a mi sami nismo raspolagali nikakvim informacijama na osnovu kojih bismo proveravali njihove iskaze“ (kao da uopšte nisu uzimali u obzir dostavljene detaljne dokaze sovjetske misije u Rimu! – B. Z.). „Ukrajinski oficiri su namerno izneli pogrešan redosled borbi koje su vodili i tvrdili su da je njihova jedinica Prva ukrajinska divizija Vermahta, koja je imala dobru reputaciju (!). Neki od istinskih zločinaca, ako ih ovde uopšte ima, možda se skrivaju u ovim naizgled bezopasnim jedinicama, ali taj rizik moramo da prihvatimo.

Istraga kasni već mesecima. Ako želimo da ovaj posao završimo, moramo, a po mom mišljenju i možemo, da pretpostavimo da su ljudi zaista onakvi kakvi tvrde da su i da su radili ono što kažu da su radili. Imam nameru da istragu okončam sredinom marta“, napisao je Londonu Meklejn. „Na sreću nijedan zarobljenik nije bio toliko glup da prizna ratne zločine, tako da nije otkriven nijedan ratni zločinac“, dodaju Arons i Lotfus. „Bila je to dobra vest za Forin ofis, koji se nadao da će izbeći neprijatnosti koje prirodno prate svaku temeljitu istragu. Ukrajinci koji su uživali pod britanskim starateljstvom nisu imali nameru da ga napuste. Brigadir Meklejn, koji je gajio iskrene simpatije prema ovim momcima, pitao je Forin ofis kako da zaštiti Ukrajince i kako da spreči da oni padnu u ruke Sovjetima u trenutku kada italijanska vlada bude preuzela logor.“ Iz Londona su mu odgovorili da celu diviziju odmah pošalje u Ujedinjeno Kraljevstvo. „Već je bilo dogovoreno sa britanskom vladom da ukrajinski SS veterani smešteni u Riminiju dobiju status ’slobodnih doseljenika’ i da im britanska vlada pomogne da se nastane u Kanadi, Australiji i drugim zemljama Komonvelta“, piše Simpson Blaubek.

NE MOŽEŠ PROBUDITI ONOG KO-JI SE PRAVI DA SPAVA „Pacovski kanali“ Vatikana, biskupa Hudala i ustaškog fratra Draganovića, kao i operacija ODESSA bile su supertajne aktivnosti, ali je transfer ukrajinskih esesovaca u Ujedinjeno Kraljevstvo bio – sasvim javan! Bez obzira što se digla velika prašina oko dovođenja SS divizije „Galicija“ u „slobodni svet“, britanski Forin ofis imao je svoju tvrdoglavu mantru o „spasavanju nedužnih izbeglica od zlih Rusa“. Državni ministar Hektor Meknil tvrdio je čak da je sovjetska komisija učestvovala u proveravanju ovih 8.000 ljudi iz Zapadne Ukrajine i da među njima nisu otkriveni ratni zločinci… Nikakvi sovjetski predstavnici nisu učestvovali u proveri tih 8.000 ljudi jer su britanske vojne vlasti uvek davale negativan odgovor kad god su im se sovjetski predstavnici obraćali u vezi sa tim predmetom. Postoji jedna indijanska poslovica koja kaže „Ne možeš probuditi onoga koji se pravi da spava“. Tako je vlada Njegovog veličanstva prikrila užasnu ulogu koju su Ukrajinci kao verne i aktivne sluge Nemaca imali u pokolju u Lavovu (o kom smo pisali u prošlom broju) i drugim gradovima tog dela sveta, kao i u fabrikama smrti širom Istočne Evrope. Ozloglašena ukrajinska SS divizija „Galizien“ i druge ukrajinske formacije snose punu odgovornost za većinu monstruoznih zločina koji su se tamo odigrali, pisao je Forin ofisu Feliks Vert iz Asocijacije stranih novinara u Britaniji.

KASTROVO PROROČANSTVO Tek četrdeset godina kasnije, 1988, Britanski svepartijski parlamentarni komitet utvrdio je da galicijski esesovci nisu prošli ni kroz minimalnu proveru koja je obavezna pri useljavanju u Britaniju, a kamoli rigoroznu proveru, obećanu 1947. godine. „Istraga“ dobrog brigadira Meklejna bila je samo bacanje prašine u oči svetskoj javnosti, kao i njegova „humanitarna misija“ u Hrvatskoj 1991, za koju ga je Tuđman nagradio ordenom „Branimirovog reda“. U međuvremenu su za rat stasali unuci SS grenadira divizije „Galizien“, koji su svojim herojskim dedovima podigli spomenike širom države Ontario u Kanadi. Neposredno pre rata u Ukrajini ovi već zreli ljudi dobrovoljno su se, kao i njihovi preci u „Haličinu“, prijavili u bataljone „Azov“ i „Ajdar“, koji ponovo ostavljaju krvave tragove u novom ratu protiv Rusije.

Efraim Zurof, direktor Centra „Simon Vizental“ u Izraelu, osudio je kanadsku vojsku zbog obuke ovih neonacističkih boraca u Ukrajini, rekavši da je odgovornost Otave da osigura da se takve stvari ne dešavaju. „Kanadska vojska je, međutim, negirala bilo kakvu obavezu da proverava polaznike obuke. Kanadska vlada nije obratila dužnu pažnju“, rekao je Zurof za „Ottawa Citizen“. Kanadska vlada primenila je formulu dobrog brigadira iz 1947. Štaviše, kako navodi pomenuti medij, kanadska vojska je 2017. napisala izveštaj u kojem se navodi da je „više pripadnika ’Azova’ sebe opisalo kao naciste“. Izveštaj Radio Kanade obelodanio je da su još u novembru 2020. godine kanadske trupe fotografisane kako obučavaju pripadnike puka „Azov“, među kojima i jednog vojnika s obeležjima SS divizije „Galicija“ (fotografiju donosimo u prilogu).

Sumnje više nema. Izgleda da je u pravu bio Fidel Kastro koji je pre trideset godina prorekao: „Sledeći rat u Evropi biće između Rusije i fašizma, samo će se tada fašizam zvati demokratija.“

[/restrict]