JOŠ JEDNA TAJNA SE OTKRIVA

ZAŠTO JEVREJIN ZELENSKI PODRŽAVA UKRAJINSKE NACISTE

Zar je moguće da je predsednik Ukrajine, Jevrejin Volodimir Zelenski, čovek koji podržava, u političkom životu i vojsci ove zemlje, neonacističke ludake i zločince? To nije moguće, rekli bi mnogi

Čak i u vrijeme Drugog svjetskog rata, kad su Jevreji za naciste bili egzistencijalni neprijatelji, dok su trajali užasi Holokausta, među Jevrejima je bilo izdajnika svog naroda koji su služili u oružanim snagama Trećeg rajha (kao feldmaršal Milh, general Vilberg i drugi), radili za Gestapo (kao članovi organizacije Zagiew) i učestvovali u mučenjima svojih saplemenika u konclogorima (kao rukovodilac jevrejske „službe bezbednosti“ u logoru Vesterbork). Ponavljam: čak i u vrijeme Holokausta bilo je Jevreja koji su služili nacistima – opominje Želidrag Nikčević.

Nacisti su ljude mešovitog, jevrejsko-arijevskog porekla, zvali „Mischlinge“, pa je na desetine ljudi u čijim venama je, između ostalog, tekla i jevrejska krv, komandovalo nacističkim trupama i služilo Hitleru. A o general-feldmaršalu vazduhoplovnih snaga Erhardu Milhu, čiji je otac bio Jevrejin, Herman Gering je rekao: „Ovde ja odlučujem ko je Jevrejin, a ko nije.“

[restrict]

Evo još jednog slučaja, vezanog za Rusiju – general-major Vermahta Boris Holjmston-Smislovski bio je aristokratskog jevrejskog porekla, i među „belima“ za vreme građanskog rata u Rusiji. U periodu od 1928. do 1932. postao je obaveštajac pri Vojnoj upravi Rajhsvera (Nacionalne odbrane). Za vreme Hitlera zauzimao je najviša mesta u vojnoj obaveštajnoj službi Abver, a lično ga je Kanaris branio 1943, kad je sumnjičen za izdaju. Tokom Drugog svetskog rata Boris Holjmston-Smislovski je organizovao i sprovodio obaveštajno-diverzantske operacije u sovjetskoj pozadini i borio se protiv ruskih partizanskih jedinica. Pod svojim nadzorom imao je diviziju „Rusland“, sa oko 10.000 pripadnika. Posle rata mu je utočište pružio Lihtenštajn, koji je odbio da ga, kao ratnog zločinca, izruči Sovjetskom Savezu radi suđenja. Nastavio je da sarađuje s Amerikancima, pomagao vojnim strukturama Zapadne Nemačke, bio savetnik predsednika Argentine Huana Perona. Umro je u Lihtenštajnu 1988, u 90. godini života. Ali ima i mračnijih priča nego što je ona o „mišlinzima“.

PRIČA O HAIMU VAJCMANU Haim Vajcman se rodio 1874. i odrastao u Rusiji, zatim prešao u Nemačku, 1903. godine nastanio se u Velikoj Britaniji, a od 1920. do 1946. bio vođa Svetske cionističke organizacije i Jevrejske agencije za Palestinu. Od 1948. do smrti 1952. bio je prvi predsednik države Izrael.      

Iako ga većina sunarodnika i drugih smatraju besprekornom ličnošću istorije modernog jevrejstva, ima i drugačijih stavova: recimo, u knjizi američkog rabina Šonfelda „Žrtve Holokausta optužuju: Dokumenti i svedočanstva o jevrejskim ratnim zločincima“, objavljenoj u Njujorku 1977, o njemu se piše kao o nemilosrdnom tipu čoveka, spremnom da žrtvuje svoj narod radi stvaranja države Izrael. Pojedini jevrejski istoričari tvrde da bogati američki Jevreji i Vajcman nisu želeli (a navodno su mogli) da iz Istočne Evrope u Južnu Ameriku i drugde brodovima prebace svoje sunarodnike, i tako im spasu život od Hitlerovog „konačnog rešenja“. Činjenica je da je Vajcman 1937. otvoreno izjavio: „Pitam se možete li vi da preselite šest miliona Jevreja u Palestinu? I odgovaram – ne. Iz tragične provalije ja hoću da izbavim dva miliona mladih… A stari neka iščeznu… Oni su – prah, ekonomska i duhovna prašina u surovom svetu… Samo će mlada grana nastaviti život.“

Prva masovna ubistva Jevreja u Nemačkoj – po „rasnom kriterijumu“, onom koji će dovesti do „konačnog rešenja“ – desila su se u tzv. Kristalnoj noći, 9. novembra 1938. godine (ubijeno je oko 90 ljudi). A samouvereni Vajcman, umesto da spasava što se spasti može, predskazuje masovno uništenje Jevreja, više od godinu dana pre „Kristalne noći“. Jevreji u Nemačkoj do 1938. godine, iako gonjeni i ponižavani, još nisu masovno ubijani. Vajcman je, međutim, mislio da će stradanje starijih Jevreja koji su se, avaj, trajno asimilovali pomoći da u Izrael stignu samo „mladi i zdravi“. Video je šta se sprema, ali je odabrao strateško-taktički pristup koji je više odgovarao njegovoj viziji jevrejske budućnosti.

Za razliku od Vajcmana, bilo je i cionista, poput Vladimira (Zeeva) Žabotinskog (umro 1940), koji su takva razmišljanja smatrali monstruoznim. On je bio protiv prebacivanja samo „mladih i zdravih“ u Palestinu, jer povratak u „zemlju obećanu“ ne može biti „objavljivanje jevrejskog naroda kao knjige sa izabranim odlomcima“. Ko se usuđuje da žrtvuje ostale, pitao se Žabotinski. Svi Jevreji zaslužuju svoju državu, a ne samo biološki izabrani, mladi i jaki. Biograf Žabotinskog Oren piše: „Uoči Drugog svetskog rata on će predosetiti katastrofu, koja se nadvija nad istočnoevropsko jevrejstvo, i istaći parolu pune evakuacije Jevreja iz Poljske u Izrael. On je bio spreman da stane na čelo nelegalne flote, da preveze stotine hiljada poljskih Jevreja. Taj plan nije naišao na razumevanje.“

Vajcmanov „selekcionizam“ je, očito, bio prihvaćeniji. Po svemu sudeći, imao je više sledbenika. Na primer, mađarski rabin Šejc, kao da razvija Vajcmanovu misao, pisao je 1939. godine: „Rasistički zakoni, koji se sada primenjuju protiv Jevreja, mogu se pokazati i mučnim i pogibeljnim za hiljade i hiljade Jevreja, no sve jevrejstvo u celini ti zakoni će očistiti, razbuditi i podmladiti.“

JEVREJI OPTUŽUJU VAJCMANA Sledbenici Žabotinskog su, 25. maja 1964, u svojim novinama „Herut“ digli optužnicu protiv Vajcmana: „Kako objasniti tu činjenicu, da su rukovodioci Jevrejske agencije, vođi cionističkog pokreta, ćutali? Zašto nisu digli svoj glas, zašto nisu kriknuli da čuje ceo svet?… Istorija tek ima da kaže da li je i samo postojanje izdajničke Jevrejske agencije bilo pomoć za naciste. Istorija, taj pravedni i nepodmitljivi sudija, izreći će presudu i rukovodiocima Jevrejske agencije, i vođama cionističkog pokreta. Potresna je činjenica da te vođe i delatnici nastavljaju kao i pre da budu na čelu jevrejskih, cionističkih i izraelskih institucija.“

A 24. aprila 1966. izraelske novine „Mariv“ objavile su polemiku tokom koje je jedan od bivših komandira Hagane (cionistička vojna organizacija), poslanik Kneseta Haim Landau izjavio: „Činjenica je da je 1942. godine Jevrejska agencija znala za uništavanje Jevreja… Cela je istina da ne samo da su oni o tome ćutali nego su primoravali i druge koji su znali – da ćute.“ Neki su smatrali da je formiranje Izraela važnije od sprečavanja Holokausta. I prisetio se Landau kako mu je jedan od vodećih cionističkih aktivista Isak Grinbaum priznao: „Kada su me pitali, hoćeš li dati pare da se spasavaju Jevreji u zemljama gde ih progone, rekao sam ne. Smatram da se treba suprotstaviti talasu izbeglištva, on nas može zapljusnuti i potisnuti našu cionističku delatnost u drugi plan.“ U istoj polemici izvesni Elezar Livne potvrdio je: „Da je naš glavni cilj bio da sprečimo likvidaciju Jevreja, spasli bismo mnoge.“ Ali glavni cilj je bio stvaranje države, a ne „humanizam i renesansa“.

SARADNJA S TREĆIM RAJHOM Istoričar cionizma Lionel Dadiani, inače protivnik svakog antisemitizma, pisao je u knjizi „Kritika ideologije i politike socijal-cionizma“, da je ubrzo posle dolaska Hitlera na vlast cionistički pokret „zaključio s hitlerovcima dogovor o prenosu iz Nemačke u Palestinu, u obliku raznih vrsta robe, kapitala nemačkih Jevreja. Taj dogovor skršio je ekonomski bojkot usmeren protiv nacističke Nemačke i obezbedio joj veoma krupnu sumu u konvertibilnoj valuti“.

Ali stvar nije samo u ekonomskoj saradnji cionizma i nacista u prvim danima Hitlerove vlasti. Dadiani iznosi, na osnovu neospornih dokumentovanih podataka, i sledeću priču: „Jedan od rukovodilaca Hagane Fejfel Polkes u februaru-martu 1937. stupio je u kontakt s oficirima Gestapoa i nacističke obaveštajne službe, boraveći po njihovom pozivu u Berlinu. Polkes, predavši nacističkim emisarima niz bitnih podataka koji su ih zanimali, dao je i nekoliko važnih izjava. Nacionalni jevrejski krugovi – podvukao je on – izrazili su veliku radost povodom radikalne politike prema Jevrejima, jer je kao njen rezultat jevrejsko stanovništvo Palestine toliko poraslo, da se u doglednoj budućnosti može računati na to da će Jevreji, a ne Arapi, postati većina u Palestini. I stvarno, od 1933. do 1937. godine jevrejsko stanovništvo Palestine poraslo je više no dvaput, dostigavši skoro 400 hiljada ljudi. Desilo se i nešto nezamislivo. U dokumentu koji je o pregovorima s Polkesom sastavila nacistička služba bezbednosti (taj dokument bio je objavljen u trećem broju nemačkog časopisa Horizont za 1970. godinu) navedeno je da je Adolf Ajhman izaslaniku cionista Fejfelu Polkesu obećao da će na Jevreje biti izvršen pritisak, da se oni koji emigriraju obavežu da će otići isključivo u Palestinu.“ Saradnjom Ajhmana s Polkesom neposredno je rukovodio Hajdrih. Ko je bio nadređeni Hajdrihu, ne treba ni govoriti.

„VAJCMANOVCI“ SE NISU POKAJALI Oni koji su, među cionistima, stvorili ovaj plan nisu se naročito kajali. Žrtve su, za razliku od Žabotinskog i njegovih sledbenika, smatrali neophodnim. Vajcmanov naslednik na dužnosti predsednika Svetske cionističke organizacije Naum Goldman bez okolišenja zapisao je u svojoj „Autobiografiji“ (1971) da je za pobedu cionizma bila neophodna jevrejska „solidarnost“, i da je baš „užasno istrebljenje miliona Jevreja od strane nacista imalo kao svoj blagotvorni efekat buđenje upravo takve solidarnosti, jer su mnogi do tada bili sasvim ravnodušni“. Taj isti Goldman je, 1975, u knjizi „Kuda ide Izrael“, napisao i ovo: „Sumnjam da bi bez uništenja šest miliona Jevreja većina u Ujedinjenim nacijama digla ruke u korist stvaranja jevrejske države.“

„Selekcionizam“ je, smatraju neki, uspeo. Od nacista su uglavnom stradali obični Jevreji, a značajne ličnosti su, opet uglavnom, izbegle stradanje. Recimo, čelnik Socijalističke partije Francuske i predsednik vlade Narodnog fronta 1936–1938. Leon Blum bio je 1940. uhapšen i deportovan u Nemačku. Vratio se, živ i zdrav, i nastavio da se bavi politikom. I Frojd je sklonjen s „opasnog terena“ Austrije u London, gde je umro 1939. godine.

Ruski istoričar Vadim Kožinov (u prevodu pokojnog dr Dragomira M. Davidovića) pisao je: „Sasvim je moguće da neki ljudi smatraju ’žrtvovanje’ miliona Jevreja radi stvaranja države Izrael herojskim (i, naravno, duboko tragičnim) činom. Uostalom, stvaranje mnogih država bilo je praćeno ogromnim žrtvama. Može se razumeti i takvo gledište. Ali se iz onoga što se desilo takođe mogu – i moraju – izvesti i neki drugi zaključci.“

Kad sve ovo znamo, biva nam jasno kako je moguće da Jevrejin Zelenski podržava ukrajinske naciste. To je, jednostavno, makijavelizam, iza koga stoji NATO imperija. Što više Ukrajinaca izgine u ratu s Rusima, to će Ukrajina više biti „Antirusija“. A ukrajinski nacisti su spremni i da ubijaju i da ginu.

Ovo je tajna velikog zločina, o kojoj Želidrag Nikčević piše: „Tokom 2014–2015. ukrajinski oligarh Kolomojski, Jevrejin, potrošio je desetine miliona dolara na formiranje i podržavanje neonacističkih odreda ’Azov’ i ’Ajdar’. U jesen 2014. ti neonacisti su postali poslanici u Vrhovnoj radi Ukrajine, i tamo formirali međufrakcijsku grupu koju je kontrolisao Kolomojski. Jedan od članova te grupe bio je šef ’Azova’, neonacista Bilecki. Jevrejinu-oligarhu to nimalo nije smetalo. Uzgred, baš Kolomojski je bio jedan od onih koji su na vlast doveli Zelenskog. Kad je došao na vlast, Jevrejin Zelenski nije raspustio ’Azov’. Naprotiv, nedavno je komandiru ’Azova’, neonacisti Prokopenku dodijelio zvanje heroja Ukrajine.“

Jer, kako veli Nikčević, „savremenom ukrajinskom neonacizmu – za razliku od hitlerovskog nacizma – Jevreji ne predstavljaju glavne, egzistencijalne neprijatelje. Da, antisemitizam ukrajinskih neonacista postoji, ali su njihov prioritetni, smrtni neprijatelj ipak ’horde sa Istoka’, to jest Rusi. Istovremeno, to ukrajinskim neonacistima pruža priliku da prikriju svoju suštinu – ’ako naš glavni neprijatelj nisu Jevreji, onda mi nismo nacisti’.“ U šta, naravno, niko normalan ne veruje. Jeste, oni su nacisti, iako im je predsednik Zelenski.

[/restrict]