GDE SE STVARA ISTINSKI NOVI SVETSKI POREDAK?

SUKOB ISTOKA I ZAPADA

Rat u Ukrajini zapravo je još samo jedan segment mnogo šireg sukoba, koji možemo nazvati i globalnim hibridnim ratom, jer se vodi na svim poljima, sa za sada nepoznatim brojem učesnika. Drugim rečima, Zapad je pokrenuo nešto što daleko prevazilazi njegove spoznajne moći

Sankcije, koje je Zapad proglasio protiv Rusije, ne funkcionišu. To je, na koncu, priznao i poljski premijer Mateuš Moravjecki: „Dokaz za to je kurs rublje koji se vraća na nivo od pre ruske agresije u Ukrajini. To znači da naše akcije nisu donele efekat koji su priželjkivali evropski čelnici.“ Odnosno, one funkcionišu, ali u suprotnom smeru, o čemu Moravjecki radije ne govori: „Evropa je na rubu teške ekonomske krize, koja će se vrlo ozbiljno manifestovati početkom jeseni“, konstatuje hrvatski analitičar Nebojša Babić. „Ako su sada ljudi jednostavno ogorčeni rastom cena hrane i energenata, porastom nezaposlenosti i padom životnog standarda, za nekoliko meseci će, ako se situacija ne preokrene, većina zemalja EU preći tačku s koje nema povratka, nakon čega će početi potpuni haos.“ Zašto onda Evropska unija – i Zapad u celini, predvođen Amerikom – srlja u (ekonomsko) samoubistvo? [restrict]

Pravi efekat „ukrajinskog pitanja“ na Zapadu je njegovo pretvaranje u „manihejsku noćnu moru“, primećuje britanski analitičar Alister Kruk. Anglosaksonski svet, sudeći prema naslovima iz medija, ide u rat na sve ili ništa. Ako Putin ne bude poražen na bojnom polju, to Zapad jednostavno ne može preživeti. Otuda i veoma glupa izjava evropskog komesara Žozepa Borelja, zaduženog u EU za inostrane poslove, da će ovaj „rat biti dobijen na bojnom polju“. Ali šta ako Zapad izgubi ovaj rat? „Problem sa Zapadom, koji stvari dovodi do ovakve ’sve ili ništa’ kulminacije“, uočava Kruk, „zapravo je to što rizikuje da rezultat ovih napora bude ’ništa’.“ Pod „ništa“ se ovde podrazumeva „manje od ništa“, jer bi gubitak ovog rata mogao imati katastrofalne posledice po Zapad. Ovaj rat je, zapravo, još samo jedan segment mnogo šireg sukoba, koji možemo nazvati i globalnim hibridnim ratom, jer se vodi na svim poljima, sa za sada nepoznatim brojem učesnika. Drugim rečima, Zapad je pokrenuo nešto što daleko prevazilazi njegove spoznajne moći.

Novi svetski monetarni poredak Jedna od očiglednih posledica ove konfrontacije u binarnim terminima dobra i zla je i to što je ovde „ostatak sveta“ podvrgnut „velikom inkvizitorskom mehanizmu da podrži Ukrajinu protiv Rusije, pod pretnjom da će biti spaljen na lomači“. I zaista, „inkvizitori (iz Vašingtona) se šire po celom svetu: evrorecidivisti su prvi (Orbanovi); slede Pakistan, Indija, Turska, Zalivske države itd.“. Samo što ni to ne funkcioniše. Saudijska Arabija je povodom Ukrajine odbila da se solidariše sa SAD. Kao što se nijedna afrička zemlja, na primer, nije pridružila antiruskim sankcijama. Zašto? „Nezapadne zemlje osećaju u vazduhu imperiju koja slabi, koja se koleba, poput Herkula koji silazi u Had, naoružan svojim mačem, da dovede troglavog psa Kerbera, čija jedna od glava širi ljudski strah od onoga što nas čeka iza sledećeg ugla. (I strah zaista raste.)“

Zapravo, ako zanemarimo Zapad, „svet pažljivo posmatra“: „Oni mogu da vide kako se pejzaž menja.“ Rusiju očigledno, kako je to primetio ruski predsednik Putin, nije moguće izolovati. Njen udeo u svetskoj trgovini iznosi blizu jedne četvrtine (22 odsto). Ona, nažalost ili na sreću, nije „džinovska benzinska stanica, naoružana atomskim bombama“, koja glumi državu. Ovde nisu u pitanju samo energenti, već čitav niz proizvoda, poput hrane (žita) ili veštačkih đubriva, od kojih zavise globalni lanci snabdevanja, pa i sama budućnost Evrope. „Kada je ’kolektivni Zapad’ zaplenio sve devizne rezerve Centralne banke Rusije, ova banka je donela odluku da ruske suverene rezerve u evrima, dolarima i američkim trezorskim zapisima više nisu ’dobar novac’. Oni su postali bezvredni kao valuta za plaćanje dugova stranim poveriocima.“

I to je ono što pokreće globalni strah i neravnotežu: „suštinska promena koju nagoveštava insistiranje Rusije da bude plaćana u rubljama (za sada samo za isporuke gasa), koja se sada ponovo javlja vezana za zlato i robu“.

Rusija sada igra na obe strane: na povezivanje rublje sa zlatom, kao i na povezivanje plaćanja energije rubljom. Na ovaj način „Kremlj suštinski menja sve operativne pretpostavke svetskog trgovinskog sistema“, istovremeno pokrećući „zlato kao (budući) stup monetarnog sistema“. A ako većina (ili barem značajan deo) međunarodnog trgovinskog sistema počne da prihvata rublje u snabdevanju sirovinama, to bi moglo da „započne ono što guru Volstrita Zoltan Pozar predviđa kao ’smrt petrodolara’: kao početak ’Breton–Vudsa III’, odnosno novog monetarnog poretka“.

Zapad ovo oseća kao „egzistencijalnu opasnost“. Ova opasnost je sasvim realna. I to se, zaključuje Kruk, upravo dešava. Ironija je u tome što je Zapad, a ne Putin, sam sebe doveo u ovu situaciju. „Putin to nije uradio. To su oni uradili. Učinili su to kada su ’jastrebovi’, koji su osećali fobiju prema Rusiji, u Vašingtonu glupo započeli rat s jedinom zemljom – Rusijom, koja ima sirovine potrebne da upravlja svetom i da pokrene prelazak na drugačiji monetarni alternativni sistem, ukorenjen u nečemu različitom od ’fijat valute’, koja je podržana jedino sposobnošću Federalnih rezervi da beskonačno štampaju dolare.“

„Poslednji svetski rat“ To je, međutim, samo jedan, monetarni aspekt sukoba Rusije sa Zapadom. Sergej Glazjev je ruski akademik i bivši savetnik Kremlja (2012–2019). Tokom poslednje tri godine bio je ministar zadužen na integracije i makroekonomiju Evroazijske ekonomske unije. Glazjev ovaj sukob sagledava u mnogo širem kontekstu: u kontekstu sukoba dva ekonomska sistema, „zapadnog“ i „istočnog“. „Nakon što nisu uspeli da oslabe Kinu direktno kroz trgovinski rat, Amerikanci su glavni udar prebacili na Rusiju, koju oni vide kao slabu kariku u globalnoj geopolitici i ekonomiji. Anglosaksonci pokušavaju da sprovedu svoje večite rusofobske ideje: da unište našu zemlju, a istovremeno i da oslabe Kinu, jer je strateški savez Ruske Federacije i NR Kine pretvrd orah za SAD. Ipak, oni nemaju ekonomsku ili vojnu moć da nas unište zajedno, a ni odvojeno.“

Pre šest godina Glazjev je napisao knjigu o „poslednjem svetskom ratu“, u kojoj je prilično tačno predvideo tok budućih događaja. Danas Glazjev radi na projektu novog svetskog finansijskog sistema, u vidu globalne valute, podržane korpom stranih valuta i prirodnih resursa. Za njega nisu zainteresovane samo Rusija, odnosno Evroazijski ekonomski savez i Kina; ovaj projekat nudi oslobođenje čitavom takozvanom Globalnom Jugu od davljeničkog stiska „imperije na zalasku“, koji danas predstavljaju MMF i Svetska banka.

Vratimo se osnovnim teorijskim postavkama Glazjeva. Činjenica je, za početak, objašnjava autor, da postoje dugoročni obrasci ekonomskog razvoja, čije razumevanje nam omogućava da predvidimo trenutne događaje. Njegova ključna teza jeste da mi „danas proživljavamo istovremenu promenu tehnološke i svetske ekonomske strukture. Danas se menja tehnološka osnova privrede i odvija se prelazak na fundamentalno nove tehnologije, a takođe se transformiše sistem upravljanja“. Ovakav događaj dešava se otprilike jednom u sto godina. Njihovu promenu prate svetski ratovi i socijalne revolucije. Do toga dolazi zato što vladajuće elite ključnih zemalja nastoje da spreče promene. One ne vode računa o nastanku efikasnijih modela upravljanja i pokušavaju da blokiraju razvoj novih svetskih ekonomskih centara, u slepom nastojanju da održe svoju hegemoniju i monopolski položaj svim sredstvima, uključujući i ona vojna. Kako je nedavno (i sasvim ispravno) primetio ruski ministar Sergej Lavrov: „Rusija ima za cilj da stavi tačku na svetski poredak kojim dominiraju SAD.“

Jednom rečju: „Ono što se danas dešava u Ukrajini je eho agonije vladajuće elite SAD, koja ne može da prihvati da više neće biti svetski lider. To postaje jasno svima – barem onima koji svojim interesima nisu povezani sa Amerikancima i nisu podložni njihovom kognitivnom uticaju“ (S. Glazjev).

Glazjev je u svojoj knjizi pre šest godina opisao „prirodu nadolazećeg rata i argumentovao njegovu neminovnost – zaključak zasnovan na objektivnim zakonima dugoročnog ekonomskog razvoja. Na osnovu istih objektivnih zakona, knjiga je argumentovala neizbežnost poraza stare dominantne sile“.

Jedan poučni istorijski primer Jedan istorijski primer je pametnom dovoljan: pre sto godina Britanska imperija je takođe pokušavala da održi svoju svetsku hegemoniju. Kada je počela da gubi u ovom sukobu, zbog kombinovanih ekonomskih resursa Ruskog carstva i Nemačke, pošlo joj je za rukom da pokrene Prvi svetski rat, tokom kojeg su se raspale četiri imperije. Britanija je, još neko vreme, zadržala globalnu dominaciju i čak postala vodeća imperija na planeti. „Ali zbog neumoljivih zakona društveno-ekonomskog razvoja, kolonijalni svetski ekonomski sistem, faktički zasnovan na ropskom radu, više nije mogao da obezbedi ekonomski rast.“ Kolonijalni sistem bio je okončan. Dva potpuno nova politička modela pokazala su mnogo veću efikasnost u proizvodnji, jer su bila zasnovana na različitim principima: ne na „privatnom porodičnom kapitalizmu“ već na moći transnacionalnih korporacija, sa centralizovanim strukturama ekonomske regulacije i neograničenim monetarnim sistemom, koji je počivao na „fijat valuti“… Ukratko, oni su „omogućili masovnu proizvodnju, mnogo efikasnije od mehanizama imperijalne kontrole 19. veka“.

Sada se dešava nešto slično: doba „američke jednopolarne usamljenosti“ ostaje iza nas. „Hijerarhijske vertikalne strukture, karakteristične za imperijalni svetski ekonomski sistem, ispostavile su se kao previše krute da obezbede kontinuirane inovacione procese i izgubile su svoju komparativnu efikasnost u obezbeđivanju rasta svetske privrede.“ Raspad Sovjetskog Saveza bio je uslovljen činjenicom da njegove strukture upravljanja putem direktiva nisu bile dovoljno fleksibilne, zbog čega nije bio u stanju da zadovolji potrebe tehnološkog napretka. Usled toga, SAD su, barem „na neko vreme, preuzele globalnu dominaciju“.

Na periferiji ovog svetskog globalnog sistema postepeno se formirao novi svetski ekonomski poredak, „zasnovan na fleksibilnim modelima upravljanja i mrežnoj organizaciji proizvodnje, gde država deluje kao integratorni faktor, kombinujući interese različitih društvenih grupa oko postizanja jednog cilja – podizanja javnog blagostanja“. Ovaj poredak Glazjev naziva „integralnim“, zbog činjenice da država u njemu objedinjuje društvene grupe koje se razlikuju po svojim interesima.

Najupečatljiviji primer takve integrisane svetske ekonomije danas je Kina, čija je stopa rasta više od trideset godina tri puta veća od stope rasta američke privrede. „U ovom trenutku, Kina je već prevazišla Sjedinjene Države po proizvodnji, izvozu visokotehnološke robe i stopama rasta.“

Novi centar je Azija Drugi primer je Indija. U Indiji, koja ima drugačiji politički sistem, takođe vidimo primat javnih interesa nad onim privatnim, a država nastoji da maksimizira stope rasta u cilju borbe protiv siromaštva (sve ono što liberalni sistemi nisu u stanju). „U tom smislu“, zaključuje Glazjev – što će mnoge iznenaditi – „novi svetski ekonomski poredak je socijalistički.“ On istovremeno koristi mehanizme konkurencije, što mu omogućava da obezbedi najveću koncentraciju resursa za tehnološku revoluciju. Ovo dovodi do ekonomskih skokova, zasnovanih na novom tehnološkom poretku. „Ako pogledamo stopu rasta od 1995. godine, kineska ekonomija porasla je deset puta, dok je američka privreda rasla stopom od 15 odsto. Tako je već svima očigledno da se tempo globalnog ekonomskog razvoja trenutno pomera ka Aziji: Kina, Indija i Indokina su zemlje koje već proizvode više proizvoda od SAD i Evropske unije.“ Tome bi trebalo dodati i Japan i Južnu Koreju, koji se još svrstavaju u „zapadne zemlje“, ali više po inerciji i po svesnom opredeljenju političkih elita, iako je njihov sistem upravljanja sličniji „azijskom“.

Takav „novi svetski ekonomski poredak“ već sada dominira svetom. Ekonomski centar se preselio u Jugoistočnu Aziju. „Naravno, američka vladajuća elita se s tim ne može složiti.“ Događaji koji se dešavaju danas samo su „manifestacija kako finansijska i moćna oligarhijska elita Sjedinjenih Država pokušava da održi svoju svetsku dominaciju“.

Zapravo, možemo reći da SAD u poslednjih petnaestak godina vode „globalni hibridni rat, nastojeći da gurnu u haos zemlje van njene kontrole i da obuzdaju rast NR Kine“. Ali zbog, na prvom mestu, svog arhaičnog sistema upravljanja, one to ne mogu da urade: „Finansijska kriza 2008. godine bila je takav prelazni momenat, kada je životni ciklus odlazećeg tehnološkog poretka okončan i kada je otpočeo proces masovne preraspodele kapitala u novi tehnološki poredak, čije jezgro čini kompleks nanobioinženjeringa i informaciono-komunikacionih tehnologija.“ Godine 2008. srušio se kapitalizam kao vladajući sistem na Zapadu. Ovo je prikriveno „kozmetičkim“ popravkama – štampanjem novca i krpljenjem zjapećih finansijskih rupa, umesto da se Zapad upustio u revolucionarne promene svog propalog sistema. Otuda krize koje se stalno smenjuju, zaključno sa krizom pandemije ili krizom izazvanom sankcijama, navodno „protiv Rusije“. Zajednički imenitelj im je da se uslovi života na Zapadu za većinu ljudi neprekidno pogoršavaju, mada „zapadni lideri“, obuzeti idejom o „superiornosti svog modela“, to ne prihvataju.

Frontovi hibridnog rata Sve države, počev od 2007, počele su da upumpavaju novac u svoje ekonomije. To je najjednostavniji način da država obezbedi privredni rast: da preduzećima omogući pristup jeftinom novcu. Ali u Americi i Evropi ta sredstva su potrošena na finansijske balone i na pokrivanje budžetskih deficita, dok su u Kini ova ogromna sredstva potpuno usmerena na rast proizvodnje i razvoj novih tehnologija. O uznapredovalim procesima „finansijalizacije“ zapadne ekonomije, koja je zaista okončala zapadni kapitalizam, govori i američki ekonomista Majkl Hadson, koji u sadašnjem sukobu Istoka i Zapada vidi sukob dva različita ekonomska sistema: prvi (na Zapadu) je „tehnofeudalizam“, koji počiva na renti i monopolizaciji; drugi (na Istoku) počiva na industrijskoj proizvodnji, a možemo ga nazvati „industrijskim socijalizmom“ ili „industrijskim kapitalizmom“.

Danas je ova sve izraženija ekonomska konkurencija dovela do toga da su SAD već izgubile liderstvo. „Ako se sećate, Donald Tramp je pokušao da obuzda razvoj Kine kroz trgovinski rat, ali ništa od toga se nije dogodilo.“ SAD su bile unapred osuđene na poraz u trgovinskom ratu, iz jednostavnog razloga: „Središnje kraljevstvo“ danas obezbeđuje jeftiniju proizvodnju i efikasnije finansira sopstveni razvoj. Ceo bankarski sistem je u Kini u državnom vlasništvu i funkcioniše kao jedinstvena razvojna institucija, koja usmerava tokove novca u proširenje proizvodnje i u razvoj novih tehnologija. U Americi je drugačije: novčana masa se koristi za finansiranje budžetskog deficita i preraspoređuje se na finansijske mehurove. „Kao rezultat toga, efikasnost finansijskog i ekonomskog sistema SAD je (svega) 20 procenata – samo jedan od pet dolara dospeva u realni sektor, dok u Kini to iznosi 90 procenata (to jest skoro svi juani koji je kreirala Centralna banka NRK), što omogućava širenje proizvodnje i obezbeđuje ultravisok privredni rast.“

Zato su svi Trampovi pokušaji da vodi trgovinske ratove protiv Kine propali. Istovremeno, SAD su dočekale da se ovi napori vrate u Ameriku, sa efektom bumeranga. Tada su Amerikanci otvorili drugi front: front biološkog rata, kojim je lansiran virus u Kinu (Vuhan). Ali kineski sistem je i ovde pokazao mnogo veću efikasnost. U Kini je stopa smrtnosti bila mnogo manja, a sa pandemijom su se Kinezi izborili neuporedivo brže nego SAD. U stvari, „epidemija je pokazala slabu efikasnost zdravstvene zaštite i stvorila je haos u Sjedinjenim Državama“, sa ogromnom smrtnošću, mnogo većom nego u drugim zemljama. Novi ekonomski poredak ponovo je dokazao svoju efikasnost. I već 2020. godine u Kini je dostignut privredni rast od dva odsto, dok je u Sjedinjenim Državama zabeležen pad od 10 odsto BDP-a, odnosno zabeležen je najveći pad još od Drugog svetskog rata.

Recidivi geopolitike U skladu s anglosaksonskom geopolitičkom tradicijom, koja vidi Rusiju kao glavnu prepreku za ostvarivanje globalne dominacije, američke specijalne službe su istovremeno pripremale i rat protiv Rusije. Amerikanci su u Ukrajini ne samo stvorili svoja uporišta već su ukrajinske neonaciste uzeli pod svoje okrilje, pružajući im mogućnost da se vojno obrazuju. SAD su obučavale neonaciste i njima su prožele kompletne oružane snage u ovoj zemlji: „Osam godina Amerikanci su pripremali oružane snage Ukrajine da se bore protiv jedinog neprijatelja – Rusije, dok su masovni mediji, koje u Ukrajini takođe potpuno kontrolišu Amerikanci, u javnoj svesti formirali sliku neprijatelja.“

„Ko kontroliše Evroaziju, kontroliše ceo svet.“ Ova temeljna geopolitička dogma oživela je u savremenim SAD. „Primenjeni razvoj“ otišao je i korak dalje: prema Bžežinskom, da biste pobedili Rusiju kao supersilu, od nje morate otrgnuti Ukrajinu. Ko je naivno pomislio da je ova dogma u današnje vreme prevaziđena i da pripada 19. stoleću, vara se. Ona se danas reprodukuje u razmišljanju američke političke elite, čak i čvršće nego ranije: „Još uvek postoje kursevi geopolitike na univerzitetima u Harvardu i na Jejlu, koji usmeravaju misli budućih američkih političara.“ Zapravo, oni su samo uskočili u stari i provereni rusofobski tok na Zapadu, koji barem dvesta godina čini glavnu struju anglosaksonske misli. 

Amerikanci su, u skladu s doktrinom Bžežinskog, od Ukrajine načinili „svoju ispostavu, svoje oruđe za podrivanje i slabljenje Rusije, a u budućnosti i za njeno uništenje kao suverene države“. Nakon što su izgubili trgovinski rat s Kinom, oni su glavni udar svoje „vojne i političke moći usmerili ka Rusiji, koju vide kao slabu kariku u globalnoj geopolitici i ekonomiji“. Američki cilj je naravno da kroz Ukrajinu oslabe i Kinu. Sve ovo je očigledno, ali ne za sve – pogotovu ne za one posmatrače koji su plaćeni od Zapada – „kao što dva puta dva daju četiri“.

Danas su aktivirani svi frontovi, a najvažniji front je momentalno onaj vojni. Ipak, već je očigledno da u tom hibridnom ratu Amerikanci neće pobediti, kao što to, u svoje vreme, nije pošlo za rukom ni Britancima: „Dve godine posle Drugog svetskog rata“, zaključuje Glazjev, „u kome su oni bili na strani pobednika, njihova imperija se urušila kao kuća od karata, jer drugim pobednicima – SSSR-u i Sjedinjenim Američkim Državama – nije bila potrebna ova imperija i smatrale su je anahronom.“ Na isti način svetu uskoro neće biti potrebne ni američke multinacionalne korporacije, američki dolar, američka valuta ni finansijske tehnologije ili američke finansijske piramide. Sve to će uskoro postati prošlost. Jugoistočna Azija će preuzeti ulogu centra u globalnom ekonomskom razvoju, ali pre toga će se formirati novi svetski ekonomski poredak.

Ono što se možda činilo prihvatljivim posle 1945, s padom Berlinskog zida, 1989. pretvorilo se u nešto izrazito maligno. „Američki san“ se pretvorio u najcrnji košmar. Plaćen je, između ostalog, desetinama miliona ljudskih života, od Balkana, preko Bliskog istoka i Srednje Azije, sve do Afrike ili Ukrajine. Putin će ostati upamćen po tome što je prvi među svetskim državnicima imao hrabrosti (Minhen, 2007) da se otvoreno suprotstavi „glupom američkom fašizmu“ (Igor Mandić). Kada se to najzad dogodi, svet neće imati za čim da žali.

[/restrict]