BAUK MIŠLJENJA VEĆINE

IZBORI U SRBIJI I „DESNA SKRETANJA“

Rezultati izbora nisu doneli nikakvo novo „skretanje udesno“, kako su po objavljivanju rezultata zabrinuto konstatovali i novi-stari predsednik Srbije i novi-stari ovdašnji autokolonijalni eksponenti globalizma i njihovi predstavnici u mreži medija, NVO, stranaka i pojedinaca iz javnog života. Oni su samo još jednom potvrdili stavove i mišljenja većine ljudi u našoj zemlji, a koje žele da promene gorenavedeni akteri

Često se govori da „svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje“ i o tome se može diskutovati. Šta kada vlast ima narod kakav zaslužuje, a ne želi ga takvog kakav jeste, već želi da ga promeni i prilagodi sebi? Jedan od aktuelnih političkih fenomena u svetu, makar kada je reč o „demokratskim zemljama“, ogleda se u tome što nesmenjivi režimi i sistemi (uprkos smenama vlasti, makar bile i česte) žele da smene trenutni narod i zamene ga novim. Pri tome ne mislimo samo na masovne migracije koje će uz gotovo nepovratno nestajanje autohtonog stanovništva u narednim decenijama dovesti do velikih demografskih promena u većini zemalja „demokratskog Zapada“. [restrict]

Ako bismo taj proces označili kao eksternu „smenu naroda“, onda bi interna „smena naroda“ bila ona vrednosna, tj. upodobljavanje sistema vrednosti i uverenja (identiteta) većinskog stanovništva potrebama i željama aktuelne vlasti (tj. onog faktički nesmenjivog režima i sistema).

Sublimaciju tih želja određenih vlastodržaca možemo naći u čuvenom citatu iz filma „Tri karte za Holivud“, koji izgovara policajac Gavrilo Milentijević: „Ovo nije naš narod! Nama ne treba ovakav narod. Mi ćemo stvoriti drugi narod. Pravi, bolji, lepši narod. Narod koji ume da sluša, da voli, da poštuje vlast. Koji zna koga je stvorio i kome treba da zahvali što postoji.“

Nažalost, čak i u Srbiji su se prethodnih godina čuli ozbiljni glasovi, zabrinjavajuće slični ovim ipak parodičnim rečima ideološki fanatizovanog i manijakalnog komunističkog milicionera. A što je još gore, često ih je, pored onih koji su plaćeni spolja da nas iznutra preispitaju i „modernizuju“, izgovarao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Slična retorika je korišćena i nakon objavljivanja rezultata izbora u Srbiji kad je predsednik zajedno s prozapadnim medijima, NVO sektorom i ostalim građanističkim aktivistima rezignirano ustanovio da rezultati izbora jasno pokazuju da je „Srbija skrenula udesno“, da se naše društvo radikalizovalo, da su mnogi iskoristili rat u Ukrajini da ostvare bolji izborni rezultat itd. Da li je zaista tako ili je reč o nečemu drugom?

PROBLEM REPREZENTATIVNOSTI Niko ne dovodi u pitanje činjenicu da sve savremene „demokratije“ pate od hroničnog deficita reprezentativnosti, u opštem smislu. U manjim, direktno kolonijalizovanim zemljama to je mnogo tragičnije i vidljivije, na primer u činjenici aktivnog članstva neke zemlje u NATO-u uprkos protivljenju većine stanovnika države tom vojnopolitičkom savezu. To neslaganje, ta očito loša i nedovoljna predstavljenost mišljenja „prosečnog“ i „običnog“ čoveka možda je najbolji pokazatelj okupiranosti jedne države. Jer ako vlast, mediji, NVO i svi ostali koji bi, makar nominalno i deklarativno, trebalo da budu u službi građana i da predstavljaju njih i njihove interese, a to ne čine, postavlja se pitanje u čijoj su službi, koga i čije interese predstavljaju?

Na primeru Srbije je nesporno da je većina stanovništva tradicionalno, konzervativno, „umereno desno“ orijentisana, elementarno religiozno, pridaje veliki značaj porodici, crkvi, vojsci itd. Tu leži deo odgovora na pitanje tolike podrške koju SNS-u daje „obični narod“ koji smatra (na stranu svi „plaćeni i zamlaćeni“ pošto je reč o običnom čoveku) da ta stranka u velikoj meri predstavlja njihove interese i uverenja. Jer ko to isključi iz jednačine, teško da može objektivno opisati i objasniti stepen podrške koju SNS i naročito Vučić imaju u srpskom narodu i to je nešto sa čim bi trebalo da se slože i oni koji ga vole i oni koji ga ne vole.

Nevezano za vladajuću stranku i predsednika, nesporno je da je na ovim izborima potvrđena elementarna činjenica o većini ljudi u Srbiji kao tradicionalnim, konzervativnim, „proruski“ i „evroskeptično“ nastrojenim. Čemu onda tolika galama o „skretanju udesno“ na ovim izborima? Taj fenomen je prenaglašen, a nepostojeći problem stvoren i apostrofiran iz jednog prostog razloga – srpsko društvo nije naglo radikalizovano ili „indoktrinisano“ u desnom smeru u prethodne dve godine (od prošlih izbora juna 2020) već ovi izbori bolje i verodostojnije od prethodnih odslikavaju realno stanje u srpskom društvu, što će reći, da sa stanovišta opšte reprezentativnosti mišljenja, stavova i uverenja (identiteta) većine ljudi u Srbiji, imaju veći legitimitet od onih iz 2020. godine.

Ovi izbori su stoga pokazali da otprilike 80 posto Srbije gaji patriotska, anti-NATO, proruska, tradicionalna i konzervativna osećanja, uzev u obzir da su stranke i pokreti koji zagovaraju drugačiju politiku unutar i van zemlje dobili zbirno oko 20 posto glasova.

A rat u Ukrajini i opšta mobilizacija većine „običnog naroda“ u Srbiji za podršku Rusima je samo jedan od razloga boljeg rezultata desnih stranaka na izborima, ali svakako ne glavni i jedini. Tu je i veća izlaznost, ali ona potvrđuje da su apstinenti, pored toga što su gotovo uvek nastrojeni protiv trenutne vlasti, takođe uglavnom patriotski orijentisani, a ne antisrpski. Zato su ovi izbori, pored čisto političke, imali i vrednosnu dimenziju.

Izbori u Srbiji i Mađarskoj, održani istog dana, bili su svojevrsni „vrednosni referendumi“ oko toga koje će biti kulturno-identitetske osnove potonje unutrašnje i spoljne politike ovih dveju komšijskih zemalja.

Na ovim izborima je 80 posto birača, glasajući za stranke i njihove programe, jasno stavilo do znanja kako razmišlja i na kojoj je strani.

Za SNS je na parlamentarnim izborima glasalo nešto više od 40 posto birača, a na predsedničkim malo preko 60 odsto (tu treba uračunati i glasove SPS-a i još mnogo toga). I dok je Vučiću smetalo „jačanje desnice“ – jer je sigurno da mu je rast desnih opozicionih stranaka „zakinuo“ nekoliko procenata i oslabio postizbornu kombinatoriku, te će biti ozbiljan korektivni faktor u narednom mandatu – prozapadnoj opoziciji, medijima, NVO i ostalima ovo „jačanje desnice“ je smetalo pošto pokazuje da je društveno-identitetski inženjering u Srbiji, usmeren protiv Srba, suštinski propao i dao veoma mršave rezultate od 2000. godine do danas, uprkos milijardama dolara uloženim u taj proces.

RASVETLJAVANJE I RAZVEJAVANJE MREŽE OKUPACIJE Novom-starom srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću i mađarskom premijeru Viktoru Orbanu je među prvima čestitao Putin, znajući da njihova pobeda znači kakav-takav kontinuitet u odnosima s Rusijom, jer sve i da ove dve države s trenutnim rukovodstvima naglo pojačaju antiruski diskurs i dela u narednom periodu (što je ipak malo teže zamislivo), jasno je da bi čak i takvi bili manje štetni po odnose s Rusijom negoli alternativa u vidu prozapadne opozicije.

Ipak, to ne znači da će Rusi biti imuni na bilo koji potez percipiran kao neprijateljski, makar dolazio i od prijatelja, što na neki način s Putinom Orban i Vučić jesu. Uprkos tome što govore da ne priznaju crvene linije u međunarodnim odnosima, da one za njih ne postoje i da oni ne posmatraju diplomatiju na taj način, nesporno je da i oni imaju neke svoje „crvene linije“ i granice.

A da ne bi došli u situaciju da (na svoju štetu) zaoštravaju odnose s Rusijom (isključivo u korist Zapada, tj. SAD), Srbija i Mađarska će biti primorane da se izbore s pritiscima kojih će biti sve više i više u narednom periodu.

Mađarska, zbog toga što je u potpunosti integrisana u zapadne strukture (EU i NATO), trpi velike pritiske pre svega spoljnopolitički, kroz institucionalne mehanizme ovih organizacija, da se sinhronizuje s njihovom antiruskom kampanjom pod američkim pokroviteljstvom, dok je iznutra dosta manje „rastrzano društvo“ nego Srbija i mnogo efikasnije je (što je paradoks, zbog toga što je deo zapadnog sveta) suzbila uticaj i značaj mreže globalističkih NVO, medija i „uticajnih pojedinaca“ (možda upravo zato što je deo zapadnog sveta).

Za razliku od nje, Srbija nije član EU i NATO-a i stoga se više igra na pritisak iznutra, preko ispostava kolonizatora u vidu njegovih medija, mreže NVO, pojedinaca iz raznih evropskih zemalja i „specijalnih predstavnika“ za ovo i ono koji vršljaju i krstare regionom „Zapadnog Balkana“ rasprostirući mrežu hibridne okupacije kako bi u nju upecali i u zatočeništvu držali što više ljudi. Zato je ovo izborno (ali suštinski i vrednosno) veće izjašnjavanje, tj. bolja predstavljenost desnih stranaka i pokreta u Srbiji veliki „faktor odvraćanja“ i adut u odbranu, ne prvenstveno Rusije i njene specijalne vojne operacije u Ukrajini već naših vitalnih nacionalnih interesa. Koje Rusija, proporcionalno situaciji i mogućnostima, brani gotovo koliko i svoje.

Da bi se oduprli tim pritiscima, Srbija i Mađarska se moraju izboriti s mestima odakle oni dolaze. Orban je unutrašnju situaciju u društvu temeljno „zacementirao“ i sad mu ostaje „samo“ da odoli sve većim pritiscima spolja i što manje, što kraće moguće, bude deo antiruske histerije i mašinerije, svestan da je to prvenstveno u interesu mađarskog naroda, Evrope i sveta.

S druge strane, većinsko stanovništvo Srbije (koje je, rekli smo više puta, tradicionalno, konzervativno, proruski nastrojeno) mora da vrši pritisak (ali i pokazuje podršku kada je to svrsishodno) na aktuelno rukovodstvo i ne dozvoli mu da skrene u antiruski t(ab)or vođeno pritiscima onih kojima nije stalo ni do Srbije ni do Srba. Jer aktuelna vlast u Srbiji mora da zna da (će) ima(ti) podršku većine stanovnika ove zemlje, čak i onih koji nisu direktno glasali za nju, ali jesu za određenu politiku, samo dok bude sprovodila tu politiku, ili ne bude sprovodila radikalno drugačiju politiku, koja ide u kontrasmeru od želja i očekivanja makar 80 posto građana Srbije. Jer na problem reprezentativnosti, kao i na rezultate izbora, treba se osvrtati uvek i poštovati ih uvek, a ne samo kada je to u interesu onih koji hoće da za svoje partikularne interese iskoriste te (ne)poželjne ishode.

Takođe, srpsko društvo mora odlučnije i energičnije da „pritiska“ svaku vlast da ograniči i uskladi sa zakonom delovanje spolja finansiranih NVO, medija i sličnih projekata, na način na koji je to učinjeno npr. u „svetioniku demokratije“, SAD, kako bi taj unutrašnji pritisak na državu i društvo bio što manji. Jasno je da „što je dozvoljeno Jupiteru nije volu“, ali to ne sme biti izgovor za opuštanje i ravnodušnost, naprotiv. Svaka naša borba je borba neprestana, i nijedna nije uzaludna, jer često na kraju ipak bude „ono što biti ne može“. Pa neka tako bude ponovo.

[/restrict]