БАУК МИШЉЕЊА ВЕЋИНЕ

ИЗБОРИ У СРБИЈИ И „ДЕСНА СКРЕТАЊА“

Резултати избора нису донели никакво ново „скретање удесно“, како су по објављивању резултата забринуто констатовали и нови-стари председник Србије и нови-стари овдашњи аутоколонијални експоненти глобализма и њихови представници у мрежи медија, НВО, странака и појединаца из јавног живота. Они су само још једном потврдили ставове и мишљења већине људи у нашој земљи, а које желе да промене горенаведени актери

Често се говори да „сваки народ има власт какву заслужује“ и о томе се може дискутовати. Шта када власт има народ какав заслужује, а не жели га таквог какав јесте, већ жели да га промени и прилагоди себи? Један од актуелних политичких феномена у свету, макар када је реч о „демократским земљама“, огледа се у томе што несмењиви режими и системи (упркос сменама власти, макар биле и честе) желе да смене тренутни народ и замене га новим. При томе не мислимо само на масовне миграције које ће уз готово неповратно нестајање аутохтоног становништва у наредним деценијама довести до великих демографских промена у већини земаља „демократског Запада“.

[restrict]

Ако бисмо тај процес означили као екстерну „смену народа“, онда би интерна „смена народа“ била она вредносна, тј. уподобљавање система вредности и уверења (идентитета) већинског становништва потребама и жељама актуелне власти (тј. оног фактички несмењивог режима и система).

Сублимацију тих жеља одређених властодржаца можемо наћи у чувеном цитату из филма „Три карте за Холивуд“, који изговара полицајац Гаврило Милентијевић: „Ово није наш народ! Нама не треба овакав народ. Ми ћемо створити други народ. Прави, бољи, лепши народ. Народ који уме да слуша, да воли, да поштује власт. Који зна кога је створио и коме треба да захвали што постоји.“

Нажалост, чак и у Србији су се претходних година чули озбиљни гласови, забрињавајуће слични овим ипак пародичним речима идеолошки фанатизованог и манијакалног комунистичког милиционера. А што је још горе, често их је, поред оних који су плаћени споља да нас изнутра преиспитају и „модернизују“, изговарао и председник Србије Александар Вучић. Слична реторика је коришћена и након објављивања резултата избора у Србији кад је председник заједно с прозападним медијима, НВО сектором и осталим грађанистичким активистима резигнирано установио да резултати избора јасно показују да је „Србија скренула удесно“, да се наше друштво радикализовало, да су многи искористили рат у Украјини да остваре бољи изборни резултат итд. Да ли је заиста тако или је реч о нечему другом?

ПРОБЛЕМ РЕПРЕЗЕНТАТИВНОСТИ Нико не доводи у питање чињеницу да све савремене „демократије“ пате од хроничног дефицита репрезентативности, у општем смислу. У мањим, директно колонијализованим земљама то је много трагичније и видљивије, на пример у чињеници активног чланства неке земље у НАТО-у упркос противљењу већине становника државе том војнополитичком савезу. То неслагање, та очито лоша и недовољна представљеност мишљења „просечног“ и „обичног“ човека можда је најбољи показатељ окупираности једне државе. Јер ако власт, медији, НВО и сви остали који би, макар номинално и декларативно, требало да буду у служби грађана и да представљају њих и њихове интересе, а то не чине, поставља се питање у чијој су служби, кога и чије интересе представљају?

На примеру Србије је неспорно да је већина становништва традиционално, конзервативно, „умерено десно“ оријентисана, елементарно религиозно, придаје велики значај породици, цркви, војсци итд. Ту лежи део одговора на питање толике подршке коју СНС-у даје „обични народ“ који сматра (на страну сви „плаћени и замлаћени“ пошто је реч о обичном човеку) да та странка у великој мери представља њихове интересе и уверења. Јер ко то искључи из једначине, тешко да може објективно описати и објаснити степен подршке коју СНС и нарочито Вучић имају у српском народу и то је нешто са чим би требало да се сложе и они који га воле и они који га не воле.

Невезано за владајућу странку и председника, неспорно је да је на овим изборима потврђена елементарна чињеница о већини људи у Србији као традиционалним, конзервативним, „проруски“ и „евроскептично“ настројеним. Чему онда толика галама о „скретању удесно“ на овим изборима? Тај феномен је пренаглашен, а непостојећи проблем створен и апострофиран из једног простог разлога – српско друштво није нагло радикализовано или „индоктринисано“ у десном смеру у претходне две године (од прошлих избора јуна 2020) већ ови избори боље и веродостојније од претходних одсликавају реално стање у српском друштву, што ће рећи, да са становишта опште репрезентативности мишљења, ставова и уверења (идентитета) већине људи у Србији, имају већи легитимитет од оних из 2020. године.

Ови избори су стога показали да отприлике 80 посто Србије гаји патриотска, анти-НАТО, проруска, традиционална и конзервативна осећања, узев у обзир да су странке и покрети који заговарају другачију политику унутар и ван земље добили збирно око 20 посто гласова.

А рат у Украјини и општа мобилизација већине „обичног народа“ у Србији за подршку Русима је само један од разлога бољег резултата десних странака на изборима, али свакако не главни и једини. Ту је и већа излазност, али она потврђује да су апстиненти, поред тога што су готово увек настројени против тренутне власти, такође углавном патриотски оријентисани, а не антисрпски. Зато су ови избори, поред чисто политичке, имали и вредносну димензију.

Избори у Србији и Мађарској, одржани истог дана, били су својеврсни „вредносни референдуми“ око тога које ће бити културно-идентитетске основе потоње унутрашње и спољне политике ових двеју комшијских земаља.

На овим изборима је 80 посто бирача, гласајући за странке и њихове програме, јасно ставило до знања како размишља и на којој је страни.

За СНС је на парламентарним изборима гласало нешто више од 40 посто бирача, а на председничким мало преко 60 одсто (ту треба урачунати и гласове СПС-а и још много тога). И док је Вучићу сметало „јачање деснице“ – јер је сигурно да му је раст десних опозиционих странака „закинуо“ неколико процената и ослабио постизборну комбинаторику, те ће бити озбиљан корективни фактор у наредном мандату – прозападној опозицији, медијима, НВО и осталима ово „јачање деснице“ је сметало пошто показује да је друштвено-идентитетски инжењеринг у Србији, усмерен против Срба, суштински пропао и дао веома мршаве резултате од 2000. године до данас, упркос милијардама долара уложеним у тај процес.

РАСВЕТЉАВАЊЕ И РАЗВЕЈАВАЊЕ МРЕЖЕ ОКУПАЦИЈЕ Новом-старом српском председнику Александру Вучићу и мађарском премијеру Виктору Орбану је међу првима честитао Путин, знајући да њихова победа значи какав-такав континуитет у односима с Русијом, јер све и да ове две државе с тренутним руководствима нагло појачају антируски дискурс и дела у наредном периоду (што је ипак мало теже замисливо), јасно је да би чак и такви били мање штетни по односе с Русијом неголи алтернатива у виду прозападне опозиције.

Ипак, то не значи да ће Руси бити имуни на било који потез перципиран као непријатељски, макар долазио и од пријатеља, што на неки начин с Путином Орбан и Вучић јесу. Упркос томе што говоре да не признају црвене линије у међународним односима, да оне за њих не постоје и да они не посматрају дипломатију на тај начин, неспорно је да и они имају неке своје „црвене линије“ и границе.

А да не би дошли у ситуацију да (на своју штету) заоштравају односе с Русијом (искључиво у корист Запада, тј. САД), Србија и Мађарска ће бити приморане да се изборе с притисцима којих ће бити све више и више у наредном периоду.

Мађарска, због тога што је у потпуности интегрисана у западне структуре (ЕУ и НАТО), трпи велике притиске пре свега спољнополитички, кроз институционалне механизме ових организација, да се синхронизује с њиховом антируском кампањом под америчким покровитељством, док је изнутра доста мање „растрзано друштво“ него Србија и много ефикасније је (што је парадокс, због тога што је део западног света) сузбила утицај и значај мреже глобалистичких НВО, медија и „утицајних појединаца“ (можда управо зато што је део западног света).

За разлику од ње, Србија није члан ЕУ и НАТО-а и стога се више игра на притисак изнутра, преко испостава колонизатора у виду његових медија, мреже НВО, појединаца из разних европских земаља и „специјалних представника“ за ово и оно који вршљају и крстаре регионом „Западног Балкана“ распростирући мрежу хибридне окупације како би у њу упецали и у заточеништву држали што више људи. Зато је ово изборно (али суштински и вредносно) веће изјашњавање, тј. боља представљеност десних странака и покрета у Србији велики „фактор одвраћања“ и адут у одбрану, не првенствено Русије и њене специјалне војне операције у Украјини већ наших виталних националних интереса. Које Русија, пропорционално ситуацији и могућностима, брани готово колико и своје.

Да би се одупрли тим притисцима, Србија и Мађарска се морају изборити с местима одакле они долазе. Орбан је унутрашњу ситуацију у друштву темељно „зацементирао“ и сад му остаје „само“ да одоли све већим притисцима споља и што мање, што краће могуће, буде део антируске хистерије и машинерије, свестан да је то првенствено у интересу мађарског народа, Европе и света.

С друге стране, већинско становништво Србије (које је, рекли смо више пута, традиционално, конзервативно, проруски настројено) мора да врши притисак (али и показује подршку када је то сврсисходно) на актуелно руководство и не дозволи му да скрене у антируски т(аб)ор вођено притисцима оних којима није стало ни до Србије ни до Срба. Јер актуелна власт у Србији мора да зна да (ће) има(ти) подршку већине становника ове земље, чак и оних који нису директно гласали за њу, али јесу за одређену политику, само док буде спроводила ту политику, или не буде спроводила радикално другачију политику, која иде у контрасмеру од жеља и очекивања макар 80 посто грађана Србије. Јер на проблем репрезентативности, као и на резултате избора, треба се освртати увек и поштовати их увек, а не само када је то у интересу оних који хоће да за своје партикуларне интересе искористе те (не)пожељне исходе.

Такође, српско друштво мора одлучније и енергичније да „притиска“ сваку власт да ограничи и усклади са законом деловање споља финансираних НВО, медија и сличних пројеката, на начин на који је то учињено нпр. у „светионику демократије“, САД, како би тај унутрашњи притисак на државу и друштво био што мањи. Јасно је да „што је дозвољено Јупитеру није волу“, али то не сме бити изговор за опуштање и равнодушност, напротив. Свака наша борба је борба непрестана, и ниједна није узалудна, јер често на крају ипак буде „оно што бити не може“. Па нека тако буде поново.

[/restrict]