ZEČEVIZIJA – CENZUROM PROTIV EVROPE

U Briselu ocenjuju da su „Raša tudej“ i „Sputnjik“ važni instrumenti u „podsticanju i podršci ruske agresije“ protiv Ukrajine i da predstavljaju „značajnu i direktnu pretnju javnom redu i bezbednosti EU… Ova ocena biće na snazi do okončanja agresije na Ukrajinu i sve dok Ruska Federacije i njoj bliski mediji ne obustave širenje dezinformacija i manipulaciju informacijama protiv EU i njenih članica“. Čitaj: dok mi ne kažemo dosta.

Što se stari svet sve brže primiče svom kraju, peti jahač Apokalipse sve čvršće je u sedlu novog, velikog znamenja: dirigovani masovni mediji priključuju se biblijskoj, galopirajućoj četvorki, kao veran vazal, još od 1984, a definitivno – loud and proud ! – od 5. novembra 2020, kada je predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp izašao pred televizijske kamere da naciji pokaže dokaze o pokradenim predsedničkim izborima. Tada je sedam „velikih televizija“, među kojima En-Bi-Si, Si-Bi-Es, Ej-Bi-Si i Em-Es-En-Bi-Si, po komandi isključilo svoje kamere i skinulo Trampa s ekrana! Voditelj Lester Holt sa En-Bi-Sija odmah se pojavio i rekao: „Morali smo da intervenišemo jer je predsednik izgovorio mnogo pogrešnih stvari, uključujući i to da je bilo prevara na glasanju.“ [/restrict]

Slično je reagovao i Brajan Vilijems, voditelj Em-Es-En-Bi-Sija: „OK, ovde smo ponovo u neobičnoj poziciji da ne samo prekidamo predsednika SAD već i da ga ispravljamo.“ Ništa slično se pre toga nije dogodilo u istoriji Amerike. Na delu je bila razbojnička busija brutalne televizijske cenzure, koju je civilizovan svet odmah nazvao „orvelijanskom“. To što bilo ko daje sebi pravo da instantno odlučuje šta je istina, a šta ne u javnom govoru, jeste primer najcrnje medijske diskriminacije, po kome će kompletni američki izbori 2020. godine, zajedno s gospodom Holtom i Vilijemsom, ući u sve buduće istorije javnog govora kao kriminalni čin s planetarnim posledicama. To veče u četvrtak, 5. novembra 2020, proglasili smo, na ovim stranicama, svetskim danom cenzure, jer je po svojoj grubosti i bezobzirnosti prevazišao sve što se pre njega događalo. Tada je cenzura prošla na velika vrata u galopirajućoj kavalkadi, a peti jahač Apokalipse pridružio se jezivoj Direrovoj četvorki (kao što zlokobno prikazuje jedna savremena karikatura) i to u zemlji koja je više od dvesta godina strpljivo i ljubomorno gradila slobodu govora kao temelj svoje civilizacije. Tog trenutka umuklo je zvono slobode na većnici u Filadelfiji, simbol postojanja SAD. Nasleđe svih „očeva nacije“ bacilo je pod noge stotine miliona prošlih i budućih Amerikanaca nekoliko beznačajnih medijskih činovnika vašingtonske duboke države i time proklamovalo kraj svoje tekovine. Planetarne posledice opisanog događaja, međutim, ubrzo su pokazale da je to bio samo početak. Što se američka imperija neopozivo survava turobna je činjenica, ali što ovaj sunovrat s neopisivim, perverznim ushićenjem prihvata najveći deo tzv. slobodnog sveta, tj. kolektivnog Zapada otkriva pandemijski karakter, čiju je simfonijsku uvertiru odsvirao upravo završeni lockdown. Apokaliptični metež u Ukrajini, koji je započeo nešto kasnije, 24. februara, ubrzo je oglasio novi evropski dan cenzure ustanovljen 2. marta 2022. godine, kada je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, u punom kapacitetu, proglasila da u Evropi ukida sve što ona smatra lažju i prevarom. Premijerka Evropske unije dala je sebi isto pravo kao i gospoda Vilijems i Holt – autentični Džekil i Hajd digitalnog doba – pa spustila medijski mrak na ceo kontinent, bio on u Evropskoj uniji ili ne, pogasivši sve komunikacione linkove koji su joj bili dostupni. To je, naravno, stvorilo crnu medijsku rupu u planetarnoj mreži, koja uopšte ne pripada Evropskoj uniji ni Americi, što je akt nečuvene mentalne i svake druge agresije na celo preostalo čovečanstvo i poništenje svih onih dokumenata, deklaracija i konvencija, trica i kučina i lanjskih snegova potpisanih o tome od dana osnivanja Ujedinjenih nacija i stotina pripadajućih globalnih organizacija. Čujmo je, dakle: „Nećemo dozvoliti apologetama Kremlja da sipaju svoje toksične laži kojima opravdavaju Putinov rat ili poseju seme podela u našoj Uniji.“

REŽEĆA DIPLOMATIJA Smesta su ruski kanali „Raša tudej“ i „Sputnjik“ nestali s evropskih ekrana, što je dokaz da je navedena izjava data kad je već sve bilo usaglašeno i utanačeno s glavnim centrom moći, a to je američka duboka država. Uostalom, svim polugama vlasti Brisela upravlja se, od osnivanja, iz Vašingtona i to važi za celu izvršnu vertikalu Evropske unije, što ispunjavaju i sve njene članice, utrkujući se da na dnevnom nivou tekuće naloge ispune odmah i potpuno. Izuzetak su Berlin, koji naloge dobija nešto pre Brisela i može predlagati korisne dopune, te koordinator iste politike van EU London, koji sa uživanjem igra ulogu slobodnog pivota. Naravno, privid demokratskog odlučivanja ispunjavaju institucije poput Saveta EU, koji se odmah javio istim povodom: „Sankcije pokrivaju sva sredstva za prenos i distribuciju, kao što su kablovska, satelitska, IPTV, platforme, veb-stranice i aplikacije, a sve relevantne licence, ovlašćenja i dogovori o distribuciji su suspendovani.“ U Briselu ocenjuju da su „Raša tudej“ i „Sputnjik“ važni instrumenti u „podsticanju i podršci ruske agresije“ protiv Ukrajine i da predstavljaju „značajnu i direktnu pretnju javnom redu i bezbednosti E… Ova odluka biće na snazi do okončanja agresije na Ukrajinu i sve dok Ruska Federacije i njoj bliski mediji ne obustave širenje dezinformacija i manipulaciju informacijama protiv EU i njenih članica“. Čitaj: dok mi ne kažemo dosta. Na svetog nikad. I tako redom. Od komesara za spoljne poslove EU do samih mejnstrim medija.

Eto kako je Evropa vraćena stotinu godina unazad, u vreme rađanja fašizma, a opšta histerija koja prati opisane „mere“ ne razlikuje se ni danas mnogo od manijakalnog furora onog doba. I sama izjava Fon der Lajenove personalizovana je u duhu vremena, za koje smo mislili da je davno prohujalo: njena retorika bila je neuobičajeno gruba i gotovo režeća, a facijalna ekspresija tvrda, na momente zlobna u duhu negdašnjih javnih nastupa Bernara Kušnera. Sličan facijalni modul primenio je i kancelar Šolc na zajedničkoj pres-konferenciji s Putinom u Kremlju, kada je ruski predsednik pomenuo bombardovanje Beograda 1999. Novi Bundeskanzler značajno je podigao obrve, preko lica mu je preleteo ciničan osmeh i nešto odmah sebi zapisao. Nije oklevao da to javno saopšti u prvoj sledećoj prilici: Beograd je bombardovan da bi se sprečio genocid nad Albancima! To je sasvim novo, u praksi kolektivnog Zapada nikada zvanično korišćeno tumačenje, što je sada kapitalna činjenica u nemačko-srpskim i uopšte međunarodnim odnosima, a svakako i ozbiljan razlog za zabrinutost u pogledu neposredne njihove budućnosti. Koliko znam, još je na snazi Ustav SR Nemačke, koji joj zabranjuje ne samo bilo kakva vojna dejstva Bundesvera van državnih granica nego i vojno pomaganje zaraćenih država, što je Šolc nedavno otvoreno prekršio upućujući Ukrajini pošiljke oružja. Iste nedelje progurao je povećanje vojnog budžeta SRN na sto milijardi evra, što je pojačalo negodovanje i u svetu, i unutar Evropske unije. Sve drugo smo čuli i čitali u govoru poslanika Petra Bistrona, portparola Alternative za Nemačku u Bundestagu. Nije moje da se uopšte bavim ovim krupnim spoljnopolitičkim promenama, ali prosto nisam mogao da odolim utisku koji je na mene ostavila facijalna ekspresija „tante Ushi“ (kako Nemci familijarno zovu bivšu svoju ministarku odbrane u vladi kancelarke, koju su, takođe od milja, zvali „Mutti“) dok je u celoj Evropi zavodila cenzuru – prvu totalitarnu meru u duhu diktature jedne nadnacionalne, neizabrane i otuđene tvorevine usmerene protiv slobode naroda i država Evrope.

NEDOPUSTIV ČIN SAMOVOLJE Dan evropske cenzure, međutim, nije prošao bez protesta. Prvi je stigao od najrelevantnije profesionalne asocijacije medijskih poslenika, Evropske federacije novinara, čiji je generalni sekretar Rikardo Gutijeres odmah reagovao saopštenjem, u kome se, pre svega, kaže: „Regulacija medija ne spada u nadležnost Evropske unije, već je izdavanje i ukidanje dozvole za emitovanje isključiva nadležnost pojedinačnih država. Izazov za demokratije jeste borba protiv dezinformacija uz očuvanje slobode govora. Potpuno zatvaranje medija ne čini mi se najboljim načinom za borbu protiv dezinformacija ili propagande. Ovaj čin cenzure može imati totalno kontraproduktivan učinak na građane koji prate zabranjene medije. Uvek je bolje suprotstaviti se dezinformaciji propagandističkih ili navodno propagandističkih medija otkrivanjem njihovih činjeničnih grešaka ili lošeg novinarstva, demonstriranjem njihove finansijske ili operativne nezavisnosti ili isticanjem njihove lojalnosti državnim interesima. Podsećam vas i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, po kojoj je zabrana medija ozbiljan čin, koji mora biti utemeljen na čvrstim pravnim osnovama i objektivnim elementima kako bi se izbegla samovolja.“ A upravo ovaj postupak ne samo da je nedopustiv primer samovolje i arbitrarnosti nego poništava sam pojam slobodnog protoka informacija u demokratskom društvu. Gutijeres s pravom ukazuje da Evropska unija, najmanje njeni izvršni organi, nema nikakva prava da po svom nahođenju ocenjuje i ukida medije ni u svojim granicama (ovo pitanje zadire u suverenitet zemalja-članica), a kamoli van njih. Ovaj čin pogodio je sve zemlje kontinenta bez obzira na članstvo u EU (čak i mnoge neevropske zemlje), koje su bežični signal primale preko „ugašenih“ satelita, što je i naš slučaj. Tako su potpuno bez znanja i saglasnosti Srbije RT i „Sputnjik“ zabranjeni i u našoj zemlji (ponovo su uspostavljeni preko drugih servera nešto kasnije). Ovakav postupak i naročito opisani govor mržnje, međutim, udaljio je mnoge od nas od razmišljanja o „evrointegracijama“ više nego ikada ranije: na jednom primeru pokazale su se sve opasnosti od pristupanja državnoj tvorevini kojom u potpunosti upravljaju Kapitol i jedna uska grupa oligarha u njemu, udruženih u globalni projekat otimanja vlasti nad svetom.

ODGOVOR NARODA Na govor mržnje, koji širi ne samo izrečena zabrana nego uopšte javni diskurs EU o Rusiji i svemu, ama baš svemu ruskom, ukazuju i Udruženje novinara Srbije i Sindikat novinara Srbije, koji su se sutradan pridružili stavu svojih evropskih kolega, osuđujući zabranu RT i „Sputnjika“ i retoriku političara i visokih predstavnika EU koja prati ovu presudu. „Duboko je uznemirujući rečnik koji visoki predstavnici EU koriste kao opravdanje odluke o zabrani medija, nazivajući RT i ’Sputnjik’ ’dezinformativnim i manipulativnim sredstvima’, ’medijskom mašinom Kremlja’, koja ’sipa toksične laži’“ – navodi se u njihovom saopštenju. UNS i SINOS podsećaju da je 1999. godine za NATO legitimni vojni cilj bila Radio-televizija Srbije, u čijem je bombardovanju 23. aprila ubijeno 16 medijskih radnika – „Niko iz ove vojne organizacije, koja je bombardovanjem medija ustanovila presedan, nije odgovarao zbog ubistva 16 medijskih radnika“. Aleksandar Vulin, ministar unutrašnjih poslova vlade Srbije, rekao je: „Srbija neće postati deo kolektivne antiruske histerije… Nismo stali mirno i poslušali naređenje NATO-a, nismo uveli sankcije Rusiji. Nećemo otimati imovinu Ruskoj Federaciji, nećemo rusku decu izbacivati iz škola, a Ruse iz restorana, nećemo zabraniti nijedan ruski medij.“

Dva dana posle zabrane na istoj RT i na istom „Sputnjiku“ mogla je „tante Uši“ da vidi i čuje masovni odgovor srpskog naroda na ulicama slobodarskog Beograda na njenu intoksikaciju, koja je, kako je i predvideo Gutijeres, imala totalno kontraproduktivno dejstvo. Ostaje još da se čuje i glas direktno ciljane Evrope koji ćemo, ruku na srce, strpljivo počekati. A kod kuće, dok ovaj broj „Pečata“ odlazi u štampu, onaj Visković preteći gunđa na RTS-u: „Ove slike se neće svideti Berlinu i Briselu.“

[/restrict]