TAKTIČKO PITANJE

Kakve su karakteristike ruske vojne operacije u Ukrajini, i zašto Rusija ne koristi sve svoje vojne prednosti?

Rusija je prespavala Majdan i „obojenu revoluciju“ u Ukrajini 2014, kao da ih nije interesovao prevrat i nasilno postavljanje marionetske prozapadne vlade. Nisu na vreme shvatili da je to samo prva u nizu hibridnih operacija koje se direktno tiču bezbednosti Rusije.

 

HIBRIDNA OPERACIJA Nova vlast Ukrajine bila je prošarana profašističkim elementima i antiruskim fanaticima koji su odmah, u dogovoru sa zapadnim stratezima hibridnog rata, pokrenuli drugu hibridnu operaciju – surovi obračun s Rusima i onima koji su im naklonjeni. Po fašističkom modelu sredstva informisanja širila su antirusku histeriju, a profašističke i ultradesničarske bande ušle su u državne institucije i dobile šansu da taj obračun postane „zakonski“. Počelo je vreme stradanja i etničkog čišćenja ruskog naroda, a otpor je bio moguć samo u sredinama gde je rusko stanovništvo bilo grupisano i većinsko, pre svega u Donbasu. Za osam godina propaganda je uspela da Rusiju i Ruse prikaže kao najveću opasnost, a Zapad kao spas i blagostanje za Ukrajince, a gde nije uspela propaganda, nastupila je država svojim represivnim merama. Tako su mnogobrojni Rusi bili prisiljeni da napuste Ukrajinu.

Dok je ruski narod na Ukrajince gledao kao na braću, a Rusija na Ukrajinu kao na bratsku državu, s druge strane to više nije bilo tako, i počela je treća hibridna operacija – Ukrajina u NATO-u.

[restrict]

Prva mera bila je da se ukrajinska vlast „ubedi“ da se teritorijalni problemi vezani za Krim i Donbas mogu rešiti vojnom silom. Glasovi razuma su prigušeni i ućutkani. Počelo je forsirano naoružavanje i reorganizacija ukrajinske vojske „po zapadnim standardima“. Strani savetnici i instruktori takoreći su postali deo te vojske koja je trebalo da postane NATO formacija. Kasnije, tokom sukoba, videće se da ta obuka nije bila prevashodno stručna, nego pre svega ideološka, antiruska. Jer da je bila stručna, ne bi im se dogodili toliki propusti kod organizacije odbrane. Ukrajinci su poverovali u plan koji su im nametnuli zapadni „vojni stručnjaci“ – „uspostavljanje regionalne vojne ravnoteže“ s ruskom vojskom, kako bi svoje sporne teritorije zauzeli oružjem. Zato je Rusija naišla na krajnje tvrd stav ukrajinske vlasti i shvatila da diplomatija ne može rešiti bezbednosne probleme Rusa i Rusije. Zaključili su da je profašistička vlast potpuno u funkciji ofanzivnih planova NATO-a, i da je vojna operacija jedino rešenje. Vreme će pokazati da li je to bila ispravna odluka ili ne.

 

KARAKTERISTIKE RUSKE VOJNE OPERACIJE Rusija je imala tri jaka razloga za vojnu operaciju u Ukrajini.

Prvi razlog je zaštita ruskog naroda koji je osam godina trpeo teror, zlostavljanja, granatiranja i živeo u strahu da će doživeti pogrom ili etničko čišćenje. Hrvatska je ponudila ukrajinskom rukovodstvu svoj model rešenja problema na način kako su se oni obračunali sa Srbima. Naravno da je taj model bio prihvatljiv jer ga je Hrvatska sprovela bez ikakve međunarodne odgovornosti. Rusi su reagovali i opomenuli Hrvatsku, ali etničko čišćenje Rusa iz Ukrajine nisu zaustavili. Čudno je kako Zapad nije gadljiv ni na fašiste, ni na njihove fašističke metode, kada su njihovi interesi u pitanju. Jedino je važno da su poslušni, odani Zapadu do krajnosti i antiruski raspoloženi.

Drugi razlog intervencije je da zaustave antirusku histeriju u Ukrajini koju forsira Zapad preko ukrajinskog rukovodstva. Treći razlog je najvažniji za bezbednost Rusije – da spreče NATO da od Ukrajine napravi platformu za napad na Rusiju.

 

MANIPULACIJA OBAVEŠTAJNIM PODACIMA Američke obaveštajne službe došle su do podataka o planovima ruskih vojnih operacija prema Ukrajini i o tome je svetsku javnost upozorio američki predsednik Džozef Bajden. Tu je već ukrajinsko rukovodstvo (posebno predsednik Volodimir Zelenski) shvatilo da su obmanuti i prevareni. Američki, britanski i svi drugi NATO instruktori i savetnici preko noći su napustili Ukrajinu. SAD i NATO su jasno rekli da neće slati svoje vojnike da se bore u Ukrajini zbog opasnosti od direktnog sukoba s Rusijom i nuklearnog rata. Može se zaključiti da je osnovni cilj SAD bio da instaliraju raketne sisteme na samo 800 kilometara od Moskve, u dometu nuklearnih raketa kratkog dometa. Naravno da su procenili i mogućnost da Rusija vojno interveniše u cilju sopstvene bezbednosti, i tada je rezervni cilj bio da Rusiju uvuku u težak i iscrpljujući bratoubilački rat.

Perfidna igra SAD naslutila se već po manipulaciji obaveštajnim podacima. Upozorili su Ukrajinu da će biti napadnuta, ali im nisu dali detaljnije obaveštajne podatke koji su potrebni za kvalitetnu organizaciju odbrane, iako je predsednik Zelenski više puta na tome insistirao.

Recimo, nisu im dali podatke o glavnim pravcima napada da bi organizovali odbranu, kao da je neko želeo da Rusi prodru u dubinu Ukrajine i zaglibe se u ulične borbe po gradovima. Nisu im dali spisak potencijalnih ciljeva koji su planirani za uništenje u prvom udaru, kako bi mogli manevrima i premeštanjem jedinica i tehnike da smanje gubitke. Nisu im saopštili raspodelu ciljeva na raketne sisteme, avijaciju, desantne jedinice, helikopterske desante, dronove, od čega zavisi način organizacije odbrane potencijalnih meta.

Na primer, „iznenadio“ ih je ruski helikopterski desant kojim je zauzet aerodrom samo tridesetak kilometara od Kijeva, iako se zna da je svaki aerodrom podesan desantni prostor i da u tom smislu mora da se štiti, ne samo PVO sredstvima i pešadijom nego i oklopnom jedinicom koja je najefikasnija za razbijanje desanta. Naravno da su Amerikanci znali šta su mete u prvom udaru prilikom napada velikih sila – radari, raketne jedinice PVO, komandni centri i centri veze, a zatim aerodromi, luke, vojne baze, važna vojna postrojenje i strateški objekti, ali su to prećutali. To su mogli da zaključe i ukrajinski oficiri, samo da se nisu potpuno oslonili na zaštitu NATO-a. Tako su se ponašale i ukrajinske obaveštajne službe. Potpuno su se u obaveštajnom smislu oslonile na NATO, naivno verujući da su postali deo tog sistema. Tako im je sve od najvažnije tehnike i vojne infrastrukture uništeno u prvom udaru, do mere da smo pomislili da je ukrajinska vojska poražena i da je rat gotov. U stvari, to i jeste tako, jer se u ovome ratu pobednik zna unapred, a nastavak sukoba na kome insistira Zapad jedino će enormno povećati civilne žrtve.

 

RUSKA TAKTIKA Ono što se kasnije dešavalo mogao bi biti scenario nametnut preko NATO savetnika i instruktora. Videli smo na snimcima kako „obučavaju“ civile s drvenim puškama, čak i starice koje jedva stoje na nogama, a nisu obučili ukrajinske štabove kako da organizuju odbranu po taktičkim normama. Tako su učvršćivali rezultate dugogodišnje propagande o zlu i opasnostima s Istoka i blagostanju koje im donosi Zapad. Obučavali su ih kako da ubijaju Ruse na ulicama i gde god ih vide. Ceo Zapad sada histerično insistira na tom urbanom otporu naroda i ponovo šalje oružje. Obećavaju avione, pa to demantuju, da bi i dalje slali oružje podesno za ulične borbe.

U ratnim okolnostima, zbog današnje zastrašujuće moći ubojnih sredstava, veliki i gusto naseljeni gradovi treba da se proglase za „otvorene gradove“, kako bi se izbeglo stradanje civila. Zelenski je shvatio o čemu se radi i prvog dana bio je spreman da prihvati ruske uslove, svestan da oni nisu usmereni protiv interesa Ukrajine, ali ga je Zapad u tome sprečio. Na njega se vrši strahovit pritisak da sabotira i odugovlači pregovore. Dešava se da pristane na pregovore a preko noći se „predomisli“. Čak su, kao opomenu, ubili jednog ukrajinskog pregovarača Denisa Kirjeva, koji se zalagao da se sukob zaustavi. Po poznatom hibridnom psihološkom receptu, ubili su ga kao psa na ulici…

Strategija i strateški ciljevi Rusije u Ukrajini koje redovno spominje predsednik Putin razumljivi su i jasni. Međutim, ruska taktika u pokrenutim operacijama potpuno zbunjuje vojne stručnjake širom sveta, zato što Rusija ne koristi svoje ogromne vojne prednosti koje bi koristila svaka druga vojska na svetu. Recimo, ne koriste apsolutnu prevlast u vazduhu. To znači da bi iz vazduha mogli da dejstvuju kao na poligonu, i da bez ikakvog rizika po avione i pilote čiste teren ispred pešadije i oklopnih jedinica. Tako bi osvajali prostor bez velikih gubitaka. Oni tu, u današnje vreme presudnu prednost za ishod svake bitke jednostavno ne koriste, i takvu odluku skupo plaćaju sopstvenim gubicima u ljudstvu. Utisak je da više brinu o gubicima protivnika nego o sopstvenim gubicima, što do sada nije zabeleženo ni u jednom ratu. Jedino objašnjenje jeste da Rusi ovaj rat stvarno shvataju kao sukob s prijateljskom državom i bratskim narodom.

Ne upotrebljavaju čak ni ona vojna sredstva koja bi im u urbanim sredinama dala ogromnu prednost, kao što su termobarična. Ona ubijaju sve živo u objektima i na prostoru gde se primene, što visokom temperaturom, što pritiskom. Pred takvim sredstvima neprijatelj beži i ostaje prazan prostor koji bi Rusi mogli osvojiti bez žrtava. Međutim, videli su da „banderovci“ i druge profašističke snage koriste ukrajinski narod kao živi štit, jer znaju da Rusi nisu spremni ni u najtežim situacijama da po njima dejstvuju. Zato Rusi, zbog ove „prijateljske“ taktike, ginu više nego što se očekivalo. Moraju najpre da provere da li su im u nekoj zgradi podmetnuti civili ili su tu ukrajinski vojnici, a ta provera ih često košta glave. Za to vreme zapadna propaganda do neviđenih razmera satanizuje ruskog vojnika koji gine da ne bi ubio civile, a pravi anđele od fašista i „banderovaca“ koji im te civile podmeću.

 

PSI RATA Utisak je da Zapad požar u Ukrajini gasi benzinom. I dalje vrše pritisak na ukrajinsko rukovodstvo da Ruse iz Ukrajine istera oružjem, iako znaju da to nije moguće.

Nova hibridna akcija kojom „pomažu“ Ukrajini treba da podstakne mržnju i dodatno raspiri sukob između dva bratska naroda – organizovano i planski mobilišu „pse rata“ s belosvetskih ratišta, iako znaju da su to surove ubice, banditi i teroristi za koje ne važe pravila rata niti Ženevska konvencija. Njihove zločine, za koje se unapred zna da će se dogoditi, podmetnuće, po dobro poznatom receptu, ruskoj strani. U tom prljavom propagandno-psihološkom ratu zaista su nenadmašni. Ne dozvoljavaju dogovor kako bi Rusi Ukrajinu napustili sami, bez sukoba, uz obostrane bezbednosne garancije.

Ovaj rat produžava saznanje da nakon ruske vojne intervencije u ukrajinskoj vlasti neće biti mesta za profašističke snage, pa upravo one sada organizuju otpor na kome insistira Zapad. Njima je to pitanje opstanka. Putin poziva ukrajinsku vojsku da preuzme vlast u Ukrajini, ali odziva nema. Dugogodišnja propaganda je učinila svoje, a od sadašnje propagandne bure sa Zapada teško je odbraniti se. Za sada Rusija ne odustaje od svoje taktike koja ih mnogo košta, ali koja im omogućava da u perspektivi ponovo budu braća s ukrajinskim narodom.

Bez obzira na finansijsku i pomoć u oružju, na široku akciju satanizacije i izolacije Rusije, kao i drakonske sankcije, Ukrajinci time nisu zadovoljni. Shvatili su da samo oni ginu, i što je najgore, za tuđe interese. Očito su ili prevareni, ili su sami umislili da će NATO sprečiti ruske vojne operacije prema Ukrajini. Nastupilo je razočaranje u NATO. Tako ministar inostranih poslova Ukrajine Dmitrij Kuleba kaže da NATO nije onakav kakvim su ga Ukrajinci zamišljali, i dodaje da njihov stav ne izaziva poštovanje.

U narednom periodu postoje dve opasnosti ako za dogovor ne budu zainteresovane obe strane. Prvo, Rusi mogu izgubiti strpljenje i krenuti s totalnim ratom uz korišćenje svih svojih prednosti. Drugo, sve više se spominje nuklearno oružje, i potencijalna opasnost postala je sasvim realna. To znači da neko mora popustiti. Čini se da ovoga puta to neće biti Rusija

[/restrict]