Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Hvatanje za slamku ili bacanje političkog uloga na pouzdanu kartu: Bivši nemački kancelar je, kao provereni prijatelj ruskog predsednika, samoinicijativno (ili, ipak, po nečijem nagovoru i nalogu?) boravio u Moskvi, u mirovnoj misiji, navodno bez znanja zvaničnog Berlina i Kijeva, ali
s pritajenim nadama
Jedini Šrederov akreditiv u celoj ovoj priči je činjenica koja ga je, pre misterioznog putovanja u Moskvu, u nepojmljivoj, zapaljivoj i histeričnoj rusofobiji, izložila inkvizicijskoj anatemi: dugogodišnje i pouzdano, najpre političko, a potom lično, prijateljstvo s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.
[restrict]Otpadnik kojeg su, od kad je počeo rat u Ukrajini, svi, frontalno i gnevno, počeli da se odriču – samo zato što je uporno odbijao da se odrekne tog prijateljstva – od zavičajnog Hanovera do njegove Socijaldemokratske partije, u kojoj je doskora važio za jednu od ikona, pojavio se najednom kao zračak nade.
Možda bi upravo njemu, u posredničkoj misiji, pošlo za rukom što drugima (još) nije? Ako bi se to zaista i dogodilo, raspetom Šrederu bi, u nezapamćenom medijskom i političkom ludilu na Zapadu (neviđena, necivilizacijska i rasistička hajka na Ruse i sve što je rusko), bili oprošteni svi „ruski gresi“. Zbog neumitnih štamparskih uzusa i rokova, nedeljnici kao što je „Pečat“ nisu u mogućnosti da prate grozničavi dnevni ritam. Pogotovo u ovakvim prilikama, kad se vreme dramatično, i prevratnički, ubrzava. Čitaoci „Pečata“ znaće, do petka, kada budu imali svoj nedeljnik u rukama, ono što je, u času sricanja i slanja ovog teksta, još velika nepoznanica.
MISTERIOZNO PUTOVANJE Šreder se u Moskvi našao iznebuha. Njegovo misteriozno putovanje, preko Istanbula, otkrili su najpre „Bild“ i portal „Politiko“. I svi su tvrdili, ili se, na zvaničnim mestima, „pravili“, da su potpuno iznenađeni i neobavešteni: vlade u Berlinu i Kijevu i njegova stranka. Svi su se javno distancirali. Ne u naše ime! Kancelar Šolc je, pred dvorcem u Versaju, gde se održavao samit lidera Evropske unije (francusko polugodišnje predsedavanje), zasut novinarskim pitanjima, najpre odbijao bilo kakav komentar. Posle je, u „samoodbrani“, procedio da ništa ne zna o Šrederovom putu u Moskvu, učinjeno je to bez vladinog znanja i – naloga.
„Totalno iznenađen“ i zatečen bio je i (novopečeni) kopredsednik Socijaldemokratske partije Lars Kingbajl. Dodao je, međutim, da je svaki pokušaj, pogotovo ako bude krunisan makar malim uspehom, pa i ovaj sporni Šrederov, dobrodošao.
U javnost je procurila informacija da je inicijativa o Šrederovom putovanju u Moskvu došla s ukrajinske strane. To je, takođe, u prvi mah demantovano. Ukrajinski ambasador u Berlinu Andrej Melnik, inače ovih dana čest gost u nemačkim medijima, prekinuo je, na neki način, glasno ćutanje. Konstatujući da ne uvažava Šredera (i u Kijevu je anatemisan zbog prijateljstva s „omraženim“ Putinom), ambasador je priznao: „Malo je ljudi u Nemačkoj, i svetu, koji imaju takve veze i kontakte s Putinom.“ Izrazio je očekivanja da se bivši nemački kancelar oglasi preko kanala koji, dodao je, navodno, nisu oficijelni.
Kad je procurila vest o odlasku bivšeg nemačkog kancelara u Moskvu, spekulisalo se da je inicijativa zaista stigla s ukrajinske strane, preko švajcarskog „Ringiera“, izdavačke kuće u kojoj je Šreder, posle silaska s vlasti (2005), dobio penzionersko „uhlebljenje“, jedno od prvih, u čitavom nizu svakako unosnih nameštenja. O tome nešto kasnije. Reč je o izdavaču s razgranatim poslovnim (i političkim) vezama (kod nas je preuzeo NIN, pa ušao u ortakluk s nemačkim medijskim koncernom „Aksel Špringer“) i u Ukrajini.
Prvi znak da je Šreder zaista u Moskvi poslala je njegova (peta) supruga: Sejeon Kim Šreder (iz Južne Koreje) na instagramu je objavila fotografiju kako se, istočnjački skrušeno, moli pred kupolama moskovskog hrama Svetog Vasilija u pozadini. Brzo posle toga nemačka agencija DPA potvrdila je vest da se bračni par Šreder nalazi u ruskoj prestonici, iako zvanične potvrde o tome s ruske strane nije (još) bilo. Gospođa Šreder (njen bivši muž, Korejac, tužio je njenog novog supruga da mu je preoteo ženu, iako su bili pred razvodom, i tražio od njega obeštećenje), takođe preko instagrama, nagovestila je to što će se dogoditi, ne spominjući Moskvu: njen suprug će, napisala je, učiniti sve što je u njegovoj moći da se okonča rat u Ukrajini, ne hajući, dodala je, za „ultimatume SPD i Nemačkog fudbalskog saveza“.
Kad je reč o ultimatumima, od Šredera su poslednjih dana zaista ultimativno zahtevali, s raznih strana i adresa, uključujući i zvaničnike iz njegove stranke, Socijaldemokratske partije (SPD), da se „distancira“ od Putina i neizostavno napusti funkcije koje ima u ruskim državnim kompanijama. Bivši nemački kancelar se, inače, nalazi na čelu konzorcijuma „Severnog toka 1 i 2“, predsednik je nadzornog odbora u kompaniji „Rosnjeft“, a nedelju dana pre ruskog napada na Ukrajinu predložen je, kao prvi stranac, za predsednika državnog „Gazproma“.
I ranije se javno, medijski i politički, negodovalo zbog Šrederovog angažovanja u ruskim energetskim firmama. Isticalo se da jedan nemački kancelar, makar bio i bivši, ne bi trebalo (i smeo) da to čini. Rat u Ukrajini je sve to doveo do usijanja. Na „Putinovog lobistu“ sručilo se drvlje i kamenje. Po kratkom postupku izbrisan je iz upravnih odbora nekoliko firmi, uključujući i ranije spomenut švajcarski „Ringier“. Bez objašnjenja, iako su razlozi svima znani. Samo je, za sada, projektantski biro „Grenel“ iz Berlina te razloge javno saopštio: saradnja gospodina Šredera, rekli su, s ruskim kompanijama koje u velikoj meri finansiraju rusku državu, a time i njenu vojsku, nespojiva je s (njegovim) daljim angažovanjem u njihovom preduzeću.
Odstranili su ga i s počasnih funkcija u sportskim udruženjima, Nemačkog fudbalskog saveza, klubova Borusija Dortmund i Hanover 96. Pokrenuta je inicijativa da mu se oduzme titula počasnog građanina Hanovera, a Univerzitet u Getingenu namerava da mu oduzme počasni doktorat.
Prkosnom Šrederu, očigledno, najteže pada ono što se događa u njegovoj stranci. Veliki broj stranačkih prvaka oglasio se tvrdeći da je bivši lider stranke i kancelar koji je oterao „večitog kancelara“ Helmuta Kola, posle šesnaest godina njegove neprikosnovene vladavine, postao „nepodnošljiv balast“ za stranku. Iz više lokalnih organizacija traže da se isključi iz stranke. Mediji saopštavaju da je već (navodno) izbrisan sa spiska od tridesetak najvažnijih ličnosti u istoriji Socijaldemokratske stranke.
Sve glasniji su zahtevi da se Šrederu oduzmu privilegije bivšeg kancelara: plaćen ured, šef kabineta, savetnik, sekretarica i vozač. Nemački poreski obveznici, naglašava se, ne bi trebalo da plaćaju (400.000 evra godišnje) čoveku koga „Rusi zasipaju milionima“. I bez čekanja na takvu odluku, čuje se da ga napušta osoblje kabineta. Učinio je to, navodno, i šef ureda Albreht Funk, Šrederov verni saradnik, više od dve decenije, i pisac njegovih govora.
DELIKATNA POZICIJA VRHA STRANKE Vrh stranke, (ko)predsednik Lars Kingbajl (posebno) i kancelar Olaf Šolc, našli su se, pritisnuti takvim zahtevima, u krajnje delikatnoj situaciji. Ni za stranku, njen ugled i dostojanstvo, ni za njih personalno nije lako da se odreknu nekadašnjeg lidera stranke i kancelara. A s njim su ova dvojica blisko sarađivali i prijateljevali. Šolc je u vreme kada je Šreder, kao kancelar, izašao sa čuvenom „Agendom 2010“ bio generalni sekretar partije. I s tog položaja lojalno je branio kancelarove radikalne reformske poteze tržišta rada koji su najteže pogodili upravo birače Socijaldemokratske partije, siromašnije slojeve. Mladom Larsu Kingbajlu Šreder je bio politički uzor.
Dok se još nije bio „prelomio“, i solidarno se priključio oštrom, histeričnom antiruskom frontu, Šolcu su „naturali na nos“ da se nalazi, kad je reč o politici prema Rusiji, u Šrederovoj senci. Reagovao je povređeno i ljutito: spoljnu politiku, i kad se radi o Moskvi, određuje kancelar, a to sam ja!
Novi nemački kancelar, da podsetimo, ušao je u izbornu kampanju, i stupio na kancelarski tron, s idejom, između ostalog, o „novoj istočnoj politici“. Neizbežna asocijacija na čuvenu istočnu politiku socijaldemokratske ikone Vilija Branta, usred oštre, blokovske podeljenosti i vremena famoznog Hladnog rata, a koja je njenom tvorcu donela Nobelovu nagradu za mir. U središtu Šolcove „nove istočne politike“ trebalo je da bude, nezaobilazno, upravo Rusija i bolji odnosi s Moskvom.
Odlazeći u prvu zvaničnu posetu Moskvi nakon ustoličenja, Šolc je naglasio da „nema evropske bezbednosti bez Rusije“. Kad je Moskva ostala bez odgovora na svoje zahteve upućene Sjedinjenim Američkim Državama i NATO centrali – a Rusija je tražila pisane i obavezujuće garancije za sopstvenu bezbednost – ukrajinska drama pretvorila se u razarajući rat.
Nemački kancelar je, pod otvorenim pritiskom Vašingtona, napravio „istorijski obrt“: priložio je „zapadnom jedinstvu“ najveću žrtvu – zaustavio je „Severni tok 2“ već napunjen ruskim gasom, nasušno potrebnim najsnažnijoj privredi Starog kontinenta, odlučio se da pošalje ubojito oružje u Ukrajinu, iako je tvrdio da to neće učiniti, izdvojio sto milijardi evra (očigledna militarizacija nemačke politike!) za naoružanje Bundesvera i pristao da izdvaja više od dva odsto bruto nacionalnog proizvoda za NATO, što je njegova prethodnica Angela Merkel (u čijem kabinetu je bio vicekancelar i ministar finansija) uprkos žestokim pritiscima Vašingtona (Tramp posebno, ali i Bajden) odbijala da učini, priključio se dosad nezapamćeno oštrim (gotovo totalnim) sankcijama Rusiji, čuvajući, ipak, iz nacionalnih interesa, donekle dotok ruskog gasa…
Uz nesporne ekonomske žrtve, nemački kancelar je bio prinuđen da učini i političke žrtve: ništa od ideje o „novoj istočnoj politici“, ništa od nagoveštaja evropske autonomije (u odnosu na Vašington) u spoljnoj politici, torpedovane su, očigledno američkim „daljinskim upravljačem“, evropske (nemačko-francuske) mirovne inicijative „Minsk jedan“ i „Minsk dva“, što je predstavljalo uvertiru za rat u Ukrajini.
Nemački kancelar se poslednjih dana priključio naglašeno aktivnom francuskom predsedniku (drži, praktično, i uprkos svemu, otvorenu vezu s Kremljem): Olaf Šolc i Emanuel Makron su i minule subote telefonirali Vladimiru Putinu.
Bivši nemački kancelar Gerhard Šreder je s ruskim predsednikom razgovarao neposredno, u Moskvi. Putin je, očigledno, rado primio gosta. Samo kao prijatelja? Prijateljstvo jeste nesporno. Ostalo je pitanje, s naglašenom rezervom, da li je u tom susretu bilo i nečega više. Šta je bivši nemački kancelar, bez političke funkcije, mogao da ponudi ruskom predsedniku. I u ime koga?
Prijateljstvo između Šredera i ruskog lidera, prvo političko, a potom i naglašeno lično, uspostavljeno je u ranoj fazi Putinove, sada već duge i uspešne karijere. Tada su sklopljeni sporazumi o velikim energetskim poduhvatima, „Severni tok 1“ (odavno završen) i „Severni tok 2“. Političko prijateljstvo preraslo je u lično. Učestale su, pored zvaničnih, privatne posete. Šreder je uživao s bivšom suprugom (novinarkom) Doris u idili ruske zime, vožnji sankama kroz ruske šume s bračnim parom Putin. Ruski predsednik je bio glavni gost na Šrederovom sedamdesetom (sada ima sedam godina više) rođendanu.
Činjenice iz kojih se rađao zračak nade da bi, usred žestokog ukrajinskog rata, moskovska misija (ili politička avantura?) u sopstvenoj zemlji, i na zapadu, anatemisanog Gerharda Šredera mogla i nešto korisno da donese. U času slanja ovog teksta saznalo se samo, prema pisanju nemačkog lista „Bild am zontag“, da je bivši nemački kancelar imao najpre (minuli petak) dug razgovor s neimenovanim savetnikom ruskog predsednika, a potom (subota) još duži s Vladimirom Putinom. I da je u nedelju, sa suprugom, otputovao iz Moskve.
[/restrict]
