Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Хватање за сламку или бацање политичког улога на поуздану карту: Бивши немачки канцелар је, као проверени пријатељ руског председника, самоиницијативно (или, ипак, по нечијем наговору и налогу?) боравио у Москви, у мировној мисији, наводно без знања званичног Берлина и Кијева, али
с притајеним надама
Једини Шредеров акредитив у целој овој причи је чињеница која га је, пре мистериозног путовања у Москву, у непојмљивој, запаљивој и хистеричној русофобији, изложила инквизицијској анатеми: дугогодишње и поуздано, најпре политичко, а потом лично, пријатељство с руским председником Владимиром Путином.
[restrict]Отпадник којег су, од кад је почео рат у Украјини, сви, фронтално и гневно, почели да се одричу – само зато што је упорно одбијао да се одрекне тог пријатељства – од завичајног Хановера до његове Социјалдемократске партије, у којој је доскора важио за једну од икона, појавио се наједном као зрачак наде.
Можда би управо њему, у посредничкој мисији, пошло за руком што другима (још) није? Ако би се то заиста и догодило, распетом Шредеру би, у незапамћеном медијском и политичком лудилу на Западу (невиђена, нецивилизацијска и расистичка хајка на Русе и све што је руско), били опроштени сви „руски греси“. Због неумитних штампарских узуса и рокова, недељници као што је „Печат“ нису у могућности да прате грозничави дневни ритам. Поготово у оваквим приликама, кад се време драматично, и превратнички, убрзава. Читаоци „Печата“ знаће, до петка, када буду имали свој недељник у рукама, оно што је, у часу срицања и слања овог текста, још велика непознаница.
МИСТЕРИОЗНО ПУТОВАЊЕ Шредер се у Москви нашао изнебуха. Његово мистериозно путовање, преко Истанбула, открили су најпре „Билд“ и портал „Политико“. И сви су тврдили, или се, на званичним местима, „правили“, да су потпуно изненађени и необавештени: владе у Берлину и Кијеву и његова странка. Сви су се јавно дистанцирали. Не у наше име! Канцелар Шолц је, пред дворцем у Версају, где се одржавао самит лидера Европске уније (француско полугодишње председавање), засут новинарским питањима, најпре одбијао било какав коментар. После је, у „самоодбрани“, процедио да ништа не зна о Шредеровом путу у Москву, учињено је то без владиног знања и – налога.
„Тотално изненађен“ и затечен био је и (новопечени) копредседник Социјалдемократске партије Ларс Кингбајл. Додао је, међутим, да је сваки покушај, поготово ако буде крунисан макар малим успехом, па и овај спорни Шредеров, добродошао.
У јавност је процурила информација да је иницијатива о Шредеровом путовању у Москву дошла с украјинске стране. То је, такође, у први мах демантовано. Украјински амбасадор у Берлину Андреј Мелник, иначе ових дана чест гост у немачким медијима, прекинуо је, на неки начин, гласно ћутање. Констатујући да не уважава Шредера (и у Кијеву је анатемисан због пријатељства с „омраженим“ Путином), амбасадор је признао: „Мало је људи у Немачкој, и свету, који имају такве везе и контакте с Путином.“ Изразио је очекивања да се бивши немачки канцелар огласи преко канала који, додао је, наводно, нису официјелни.
Кад је процурила вест о одласку бившег немачког канцелара у Москву, спекулисало се да је иницијатива заиста стигла с украјинске стране, преко швајцарског „Рингиера“, издавачке куће у којој је Шредер, после силаска с власти (2005), добио пензионерско „ухлебљење“, једно од првих, у читавом низу свакако уносних намештења. О томе нешто касније. Реч је о издавачу с разгранатим пословним (и политичким) везама (код нас је преузео НИН, па ушао у ортаклук с немачким медијским концерном „Аксел Шпрингер“) и у Украјини.
Први знак да је Шредер заиста у Москви послала је његова (пета) супруга: Сејеон Ким Шредер (из Јужне Кореје) на инстаграму је објавила фотографију како се, источњачки скрушено, моли пред куполама московског храма Светог Василија у позадини. Брзо после тога немачка агенција ДПА потврдила је вест да се брачни пар Шредер налази у руској престоници, иако званичне потврде о томе с руске стране није (још) било. Госпођа Шредер (њен бивши муж, Корејац, тужио је њеног новог супруга да му је преотео жену, иако су били пред разводом, и тражио од њега обештећење), такође преко инстаграма, наговестила је то што ће се догодити, не спомињући Москву: њен супруг ће, написала је, учинити све што је у његовој моћи да се оконча рат у Украјини, не хајући, додала је, за „ултиматуме СПД и Немачког фудбалског савеза“.
Кад је реч о ултиматумима, од Шредера су последњих дана заиста ултимативно захтевали, с разних страна и адреса, укључујући и званичнике из његове странке, Социјалдемократске партије (СПД), да се „дистанцира“ од Путина и неизоставно напусти функције које има у руским државним компанијама. Бивши немачки канцелар се, иначе, налази на челу конзорцијума „Северног тока 1 и 2“, председник је надзорног одбора у компанији „Росњефт“, а недељу дана пре руског напада на Украјину предложен је, као први странац, за председника државног „Газпрома“.
И раније се јавно, медијски и политички, негодовало због Шредеровог ангажовања у руским енергетским фирмама. Истицало се да један немачки канцелар, макар био и бивши, не би требало (и смео) да то чини. Рат у Украјини је све то довео до усијања. На „Путиновог лобисту“ сручило се дрвље и камење. По кратком поступку избрисан је из управних одбора неколико фирми, укључујући и раније споменут швајцарски „Рингиер“. Без објашњења, иако су разлози свима знани. Само је, за сада, пројектантски биро „Гренел“ из Берлина те разлоге јавно саопштио: сарадња господина Шредера, рекли су, с руским компанијама које у великој мери финансирају руску државу, а тиме и њену војску, неспојива је с (његовим) даљим ангажовањем у њиховом предузећу.
Одстранили су га и с почасних функција у спортским удружењима, Немачког фудбалског савеза, клубова Борусија Дортмунд и Хановер 96. Покренута је иницијатива да му се одузме титула почасног грађанина Хановера, а Универзитет у Гетингену намерава да му одузме почасни докторат.
Пркосном Шредеру, очигледно, најтеже пада оно што се догађа у његовој странци. Велики број страначких првака огласио се тврдећи да је бивши лидер странке и канцелар који је отерао „вечитог канцелара“ Хелмута Кола, после шеснаест година његове неприкосновене владавине, постао „неподношљив баласт“ за странку. Из више локалних организација траже да се искључи из странке. Медији саопштавају да је већ (наводно) избрисан са списка од тридесетак најважнијих личности у историји Социјалдемократске странке.
Све гласнији су захтеви да се Шредеру одузму привилегије бившег канцелара: плаћен уред, шеф кабинета, саветник, секретарица и возач. Немачки порески обвезници, наглашава се, не би требало да плаћају (400.000 евра годишње) човеку кога „Руси засипају милионима“. И без чекања на такву одлуку, чује се да га напушта особље кабинета. Учинио је то, наводно, и шеф уреда Албрехт Функ, Шредеров верни сарадник, више од две деценије, и писац његових говора.
ДЕЛИКАТНА ПОЗИЦИЈА ВРХА СТРАНКЕ Врх странке, (ко)председник Ларс Кингбајл (посебно) и канцелар Олаф Шолц, нашли су се, притиснути таквим захтевима, у крајње деликатној ситуацији. Ни за странку, њен углед и достојанство, ни за њих персонално није лако да се одрекну некадашњег лидера странке и канцелара. А с њим су ова двојица блиско сарађивали и пријатељевали. Шолц је у време када је Шредер, као канцелар, изашао са чувеном „Агендом 2010“ био генерални секретар партије. И с тог положаја лојално је бранио канцеларове радикалне реформске потезе тржишта рада који су најтеже погодили управо бираче Социјалдемократске партије, сиромашније слојеве. Младом Ларсу Кингбајлу Шредер је био политички узор.
Док се још није био „преломио“, и солидарно се прикључио оштром, хистеричном антируском фронту, Шолцу су „натурали на нос“ да се налази, кад је реч о политици према Русији, у Шредеровој сенци. Реаговао је повређено и љутито: спољну политику, и кад се ради о Москви, одређује канцелар, а то сам ја!
Нови немачки канцелар, да подсетимо, ушао је у изборну кампању, и ступио на канцеларски трон, с идејом, између осталог, о „новој источној политици“. Неизбежна асоцијација на чувену источну политику социјалдемократске иконе Вилија Бранта, усред оштре, блоковске подељености и времена фамозног Хладног рата, а која је њеном творцу донела Нобелову награду за мир. У средишту Шолцове „нове источне политике“ требало је да буде, незаобилазно, управо Русија и бољи односи с Москвом.
Одлазећи у прву званичну посету Москви након устоличења, Шолц је нагласио да „нема европске безбедности без Русије“. Кад је Москва остала без одговора на своје захтеве упућене Сједињеним Америчким Државама и НАТО централи – а Русија је тражила писане и обавезујуће гаранције за сопствену безбедност – украјинска драма претворила се у разарајући рат.
Немачки канцелар је, под отвореним притиском Вашингтона, направио „историјски обрт“: приложио је „западном јединству“ највећу жртву – зауставио је „Северни ток 2“ већ напуњен руским гасом, насушно потребним најснажнијој привреди Старог континента, одлучио се да пошаље убојито оружје у Украјину, иако је тврдио да то неће учинити, издвојио сто милијарди евра (очигледна милитаризација немачке политике!) за наоружање Бундесвера и пристао да издваја више од два одсто бруто националног производа за НАТО, што је његова претходница Ангела Меркел (у чијем кабинету је био вицеканцелар и министар финансија) упркос жестоким притисцима Вашингтона (Трамп посебно, али и Бајден) одбијала да учини, прикључио се досад незапамћено оштрим (готово тоталним) санкцијама Русији, чувајући, ипак, из националних интереса, донекле доток руског гаса…
Уз неспорне економске жртве, немачки канцелар је био принуђен да учини и политичке жртве: ништа од идеје о „новој источној политици“, ништа од наговештаја европске аутономије (у односу на Вашингтон) у спољној политици, торпедоване су, очигледно америчким „даљинским управљачем“, европске (немачко-француске) мировне иницијативе „Минск један“ и „Минск два“, што је представљало увертиру за рат у Украјини.
Немачки канцелар се последњих дана прикључио наглашено активном француском председнику (држи, практично, и упркос свему, отворену везу с Кремљем): Олаф Шолц и Емануел Макрон су и минуле суботе телефонирали Владимиру Путину.
Бивши немачки канцелар Герхард Шредер је с руским председником разговарао непосредно, у Москви. Путин је, очигледно, радо примио госта. Само као пријатеља? Пријатељство јесте неспорно. Остало је питање, с наглашеном резервом, да ли је у том сусрету било и нечега више. Шта је бивши немачки канцелар, без политичке функције, могао да понуди руском председнику. И у име кога?
Пријатељство између Шредера и руског лидера, прво политичко, а потом и наглашено лично, успостављено је у раној фази Путинове, сада већ дуге и успешне каријере. Тада су склопљени споразуми о великим енергетским подухватима, „Северни ток 1“ (одавно завршен) и „Северни ток 2“. Политичко пријатељство прерасло је у лично. Учестале су, поред званичних, приватне посете. Шредер је уживао с бившом супругом (новинарком) Дорис у идили руске зиме, вожњи санкама кроз руске шуме с брачним паром Путин. Руски председник је био главни гост на Шредеровом седамдесетом (сада има седам година више) рођендану.
Чињенице из којих се рађао зрачак наде да би, усред жестоког украјинског рата, московска мисија (или политичка авантура?) у сопственој земљи, и на западу, анатемисаног Герхарда Шредера могла и нешто корисно да донесе. У часу слања овог текста сазнало се само, према писању немачког листа „Билд ам зонтаг“, да је бивши немачки канцелар имао најпре (минули петак) дуг разговор с неименованим саветником руског председника, а потом (субота) још дужи с Владимиром Путином. И да је у недељу, са супругом, отпутовао из Москве.
[/restrict]
