Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Najavljeni sporazum o slobodnoj trgovini s Kinom u „evropejskim“ krugovima u Srbiji je dočekan uz kritike i negodovanja. Kako tvrde „evropejci“, naša budućnost je u EU, pa je stoga svaka tesna ekonomska saradnja s Kinom nepotrebna i nepoželjna. Kažu i štetna jer je samo u kineskom, a ne i u našem interesu (zanimljivo, po njima ta logika ne važi za istu takvu saradnju sa EU, jer je ona baš u našem interesu). Ovakvo rezonovanje je izraz nepoznavanja prirode i dinamike evropskog integracionog procesa i njegovog odnosa sa širim fenomenima, pre svega s fenomenom globalizacije
PRVI NAPORI ZA UJEDINJENJE Ipak, neko ko razmišlja ne može pred gornjim činjenicama da sam sebi ne postavi pitanje: kako je moguće da se, uprkos činjenici da je Evropa kroz vekove prolazila kroz mnoge krvave ratove, misleći ljudi nisu ranije setili da je integracija država i naroda moguća preventiva za buduće podele i sukobe, tj. da li je moguće da su ljudi tek posle Drugog svetskog rata postali dovoljno pametni i pribegli ovoj jednostavnoj logici, a oni ranije takvu pamet nisu posedovali (veća pošast koju je doneo Drugi svetski rat, kao svetska kataklizma, ne može biti zadovoljavajuće objašnjenje, utoliko pre što je u prošlosti na evropskom prostoru bilo više izuzetno krvavih ratova, koji po samoj prirodi stvari moraju da probude pacifističke porive)? Deo odgovora na gornje pitanje daje sam Šuman, takođe na početku svoje deklaracije, gde piše: „Zalažući se već više od dvadeset godina za ujedinjenu Evropu, Francuska je za osnovni cilj imala da služi miru. Do ujedinjenja Evrope nije došlo i imali smo rat.“
Na šta je to Šuman mislio, šta se to dešavalo dvadesetak godina ranije, odnosno desetak godina pre izbijanja Drugog svetskog rata? Mislio je, mada nije dovoljno eksplicitno kazao, pre svega na predlog Francuske iz 1929. godine, ili preciznije njenog ministra spoljnih poslova i predsednika Vlade Aristida Brijana da se u okviru Društva naroda evropske članice te organizacije povežu u Evropsku federalnu uniju, predlog koji je dalje razrađivan i o kome je diskutovano do 1932, kada je konačno propao, zbog postupnog opadanja inicijalne podrške od strane drugih evropskih država i konačno i Brijanove smrti. Brijan je, usput budi rečeno, za nas značajan jer je imao najveće zasluge za otvaranje Solunskog fronta i jer je bio veliki prijatelj našeg naroda koji je po mnogo osnova potvrdio svoje obećanje dato u diplomatskoj poruci Nikoli Pašiću s kraja 1915. godine da će se Francuska pridružiti „svim naporima hrabrog srpskog naroda da bi povratio svoj teritorijalni integritet, svoju punu nezavisnost i da bi ostvario svoje nacionalne težnje“. Brijan je, inače i sam dobitnik Nobelove nagrade za mir, zbog svog prijateljskog odnosa i zasluga za naš narod, bio počasni građanin Beograda, dok je sadašnja ulica Dragoslava Jovanovića, tik uz dvor, nosila njegovo ime, ali, na našu sramotu, on danas nema nikakvog obeležja u Srbiji. Treba napomenuti i da je država koja je do kraja ostala privržena ovom francuskom projektu, i koja je čak i doprinela njegovom ostanku u životu za određeno vreme, bila Kraljevina Jugoslavija, koja se time na neki način odužila velikom prijatelju, ali je i pokazala da je konstruktivni faktor u evropskim odnosima tog vremena. A sam Aristid Brijan je, opet, iznoseći svoju ideju na Skupštini Društva naroda 5. septembra 1929. godine, rekao: „Ja sam se tokom poslednjih godina pridružio aktivnoj propagandi u prilog jedne ideje. Ta ideja, koja je rođena pre mnogo godina, koja je opsedala maštu filozofa i pesnika, koja je, može se reći, doprinela njihovom ugledu, ta ideja se probijala u ljudskoj svesti svojom vlastitom vrednošću.“ Ovim rečima je Brijan ukazao na to da je on samo jedan u nizu predlagača evropske integracije, a takvih je predlagača, među političarima, filozofima, umetnicima, naučnicima itd. još od srednjeg veka bilo na desetine, da bi u Brijanovo vreme već postojao, i u formalnom i neformalnom smislu, čitav jedan evropski integracionistički pokret, čiji je slogan bio naslov knjige Gastona Rijua „Ujediniti se ili umreti“ („S’unir ou mourir“). I uvek se broj evropskih integracionističkih projekata značajno povećavao nakon velikih ratnih kataklizmi, s jasno izraženim pacifističkim tendencijama.
Ako sve ovo znamo, postavlja se pitanje zašto je evropski integracioni projekat uspeo da zaživi tek nakon Drugog svetskog rata.
Odgovor se može naći u sadržini tog projekta. Naime, Evropske zajednice su nastale kao Zajedničko tržište šest zapadnoevropskih zemalja, čiji se broj vremenom povećavao, praćeno određenim brojem tzv. zajedničkih politika, prvenstveno na ekonomskom i socijalnom planu (Zajednička poljoprivredna politika, Zajednička saobraćajna politika, Zajednička politika konkurencije, Zajednička socijalna politika itd). Ne sporeći značajno prisustvo pacifističke motivacije, može se zapravo zaključiti da su Evropske zajednice nastale pre svega kao izraz potrebe šest visokorazvijenih zapadnoevropskih država, koje su se oporavile od ratnih razaranja i ekonomski se u potpunosti podigle na noge, za znatno širim tržištem od njihovog nacionalnog. Razvoj nauke, tehnike i tehnologije i njima uslovljen razvoj ekonomije jednostavno je doveo do toga da su tržišta tih država postala preuska za tadašnji ekonomski proces, koji je zahtevao i širu sirovinsku bazu i šire mogućnosti plasmana proizvedenog. Ovo važi i za velike države iz početne evropske šestorke (Francusku, SR Nemačku i Italiju), a da ne govorimo o zemljama Beneluksa. Sve te države i sva ta tržišta su postali premali za potrebe tadašnjeg ekonomskog procesa, posebno u poređenju s rivalima na svetskom planu, poput SAD i SSSR-a (inače, zabeležene su i reči A. Brijana još iz 1922: „Mi ćemo uskoro biti stešnjeni između dve ogromne sile, Sjedinjenih Država i Rusije. Vidite da je neophodno da napravimo Sjedinjene Evropske Države“).
Dakle, Evropske zajednice su nastale kao ekonomska organizacija (dugo vremena je izraz Zajedničko tržište korišćen kao sinonim za EZ) i Evropska unija je i danas, uprkos širenju nadležnosti i na neekonomske domene, u osnovi i pre svega ekonomska integraciona organizacija. A nastojanja da joj se u značajnijoj meri dodaju politički elementi dovodila su tokom razvoja evropskog integracionog procesa do velikih kriza (poput neuspeha pokušaja stvaranja Evropske odbrambene zajednice iz prve polovine pedesetih, neuspeha pokušaja pravljenja Evropskog ustava 2005. godine, i bregzita, čiji glavni zagovornici, poput recimo Najdžela Faraža, jasno i glasno tvrde da je Britanija ulazeći u EZ ušla u Zajedničko tržište, a da je izašla iz EU upravo zbog toga što su na to tržište na često nedemokratski način nakalemljeni brojni politički elementi s kojima Britanci inicijalno nisu računali i koje ne žele).
OD FEUDA DO EU Kad pogledamo samo nekoliko vekova u prošlost, videćemo da je razvojem nauke, tehnike i tehnologije uslovljeni razvoj ekonomije, tj. širenje obuhvata ekonomskog procesa, dovodio do širenja obima i obuhvata osnovnih društveno-političkih struktura. Tako, od feuda, kao dominantnih struktura u Srednjem veku i u delu Novog veka, u kojima se odvijao život i ekonomski proces sa relativno ograničenim širim interakcijama, došlo je, zahvaljujući upravo razvoju nauke, tehnike i tehnologije i njima određenim širenjem sposobnosti komunikacija i, posebno, širenjem prostornog obuhvata ekonomskog procesa (prvenstveno nastankom manufaktura i zatim i industrijalizacijom), do nastanka nacionalnih država kakve i danas dominiraju. Sticajem istorijskih okolnosti prošireni prostorni obuhvat ekonomskog procesa je u datom trenutku odgovarao obuhvatu prostora na kome je živelo stanovništvo sličnog porekla, jezika i kulture, mada treba primetiti da je ekonomsko i državno objedinjavanje doprinelo daljoj kulturnoj i identitetskoj koheziji na datim prostorima. Usled širenja razvojem nauke, tehnike i tehnologije uslovljenog obuhvata dela društvenih funkcija izvan i preko granica nacionalnih država dolazi, u HIH veku, do nastanka međunarodnih organizacija, koje su dugo vremena (sve do osnivanja Društva naroda 1919. godine) postojale samo u domenima gde je prekograničnu organizovanost zahtevao razvoj nauke, tehnike i tehnologije i njima uslovljene ekonomije, poput telegrafa, pošte, zaštite intelektualne svojine, trgovine određenim proizvodima itd. Konačno, kao što rekosmo, i prva i zasad najrazvijenija integraciona organizacija je nastala pre svega kao rezultat razvoja nauke, tehnike i tehnologije i potrebe za stvaranjem šireg, zajedničkog tržišta grupe evropskih država.
Kad pogledamo u sadašnjost i budućnost, videćemo da se, usled razvoja nauke, tehnike i tehnologije, proces širenja obuhvata ekonomskog i drugih društvenih procesa nastavio. I ti istorijski tokovi i procesi se znatno ubrzavaju. Prisustvujemo procesu globalizacije, društvene zakonitosti koja znači podizanje sve većeg broja i sve veće količine društvenih procesa na globalni, svetski nivo. Radi se o društvenoj zakonitosti, nastavku onog procesa koji je vodio stvaranju nacionalnih država, međunarodnih organizacija i nadnacionalnom, tj. integracionom organizovanju na regionalnom nivou, i taj proces je nezaustavljiv. Suprotstavljati se njegovim zloupotrebama, poput ekonomske eksploatacije i nametanja kulturnih obrazaca jačih i razvijenijih slabijima i nerazvijenima, predstavlja neophodnost i plemeniti cilj progresivnog dela čovečanstva, ali suprotstavljanje samoj globalizaciji kao društvenoj zakonitosti jednako je besmisleno kao i suprotstavljanje nekoj prirodnoj zakonitosti, poput recimo gravitacije. Ličilo bi, zapravo, na negdašnju borbu pripadnika ludističkog pokreta u Velikoj Britaniji protiv mašina, koje su radnici doživljavali kao konkurenciju zbog koje ostaju bez posla.
TESNA KOŽA U uslovima globalizacije i tržište EU, uprkos njenom znatnom proširenju u odnosu na vreme nastanka EZ, postaje preusko. Kao što su nekada feudi bili preuski pa su formirane nacionalne države, i kao što su nacionalna tržišta postala preuska, pa je bilo nužno stvoriti Zajedničko tržište. I taj će se proces nastaviti. Evropska unija, koja je pre nekoliko decenija i nastala i u dužem periodu funkcionisala u skladu s navedenom tendencijom, odnosno zakonitošću širenja obuhvata ekonomskih i drugih društvenih procesa, moraće da se prilagodi procesu daljeg širenja tog obuhvata usled koga njen prostor postaje preuzak. Moraće da se prilagodi toj zakonitosti, a to prilagođavanje će morati da znači otvaranje za sve tešnju i intenzivniju saradnju s drugim bitnim (a i manje bitnim) akterima na svetskom planu, pre svega s Kinom, SAD, Rusijom, Indijom, Brazilom i drugim državama u svetu. Svako zatvaranje i pokušaji neprirodnog suzbijanja konkurencije drugih bitnih aktera, što se danas izražava pre svega kroz fobiju od kineskog ekonomskog buma, može voditi samo ka produbljenju postojećih i stvaranju novih kriza u EU. Pokušaj zatvaranja u nekakav ekskluzivni klub bio bi jednako neprirodan kao što bi pedesetih godina prošlog veka bilo neprirodno zatvaranje Francuske, Nemačke i drugih osnivača EZ u svoje nacionalne okvire.
Postoji privid da je deo aktuelnih kriznih dešavanja u EU posledica drugih faktora, ali u osnovi svega je ipak proces dizanja društvenih procesa na svetski nivo i preuskost i nesposobnost Evrope da bez adaptacija apsorbuje posledice tog širenja. Može se reći da su praktično sve veće krize koje su u poslednje vreme potresale Evropsku uniju proistekle iz njenog sudara s globalnim fenomenima: ekonomsku krizu u EU i posebno krizu Evrozone izazvala je globalna ekonomska kriza koja je buknula 2008. godine, migrantska kriza je transkontinentalnog karaktera (ako joj se posmatraju i koreni i pojavni oblici i posledice i ona je globalni fenomen), kovid kriza je pandemija, dakle globalna pojava. Evropska unija se očigledno ne snalazi najbolje u susretu s globalnim fenomenima i globalnim krizama. Treba dodati i to da je Evropska unija, uprkos svim proširenjima, postala i sve više postaje preuzak okvir za niz ekonomskih funkcija, a da nije došla ni blizu uspostavljanja identitetskog jedinstva (za razliku od nacionalnih država čiji je prostor, kako smo napred opisali, postao preuzak za zahteve razvojem nauke, tehnike i tehnologije određenog ekonomskog procesa u trenutku kada su one dostigle odgovarajući nivo identitetskog, odnosno nacionalnog jedinstva, koji ih štiti od rastapanja u širim organizacionim oblicima).
POGLED NA BEOGRAD Postavlja se pitanje kako bi Srbija trebalo da se postavi u navedenim uslovima. Čini se da se ona, uprkos činjenici da joj je ključno proklamovano opredeljenje članstvo u EU, sticajem okolnosti već postavila onako kako će i budućnost od nje zahtevati da se postavlja. Jer uprkos suprotstavljanjima i pritiscima sa Zapada, Srbija ima značajnu ekonomsku saradnju s Kinom, Rusijom, Turskom i drugim zemljama van EU. I ta saradnja biva sve intenzivnija. Jasna i sve izraženija neizvesnost evropske integracione perspektive (ili je možda bolje reći sve jasnije odsustvo takve perspektive) na neki način nas i gura u saradnju s tim drugim ekonomskim silama. I hvala Evropskoj uniji što nas je navela da tako postupamo. Jer takvim postupanjem, saradnjom s akterima iz različitih krajeva sveta, a u skladu s evidentnim ekonomskim i drugim interesima, mi se možda i nesvesno postavljamo onako kako će budućnost od nas sve više tražiti da se postavljamo. I to ne samo od nas već će to sve više biti nužnost i za države članice EU.
Odustati od ovog svetskog ekonomskog i drugog umrežavanja, koje je budućnost čovečanstva, zarad neizvesnog regionalnog povezivanja sa po prirodi stvari ograničenom budućnošću, bilo bi prilično glupo.
[/restrict]
