Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Најављени споразум о слободној трговини с Кином у „европејским“ круговима у Србији је дочекан уз критике и негодовања. Како тврде „европејци“, наша будућност је у ЕУ, па је стога свака тесна економска сарадња с Кином непотребна и непожељна. Кажу и штетна јер је само у кинеском, а не и у нашем интересу (занимљиво, по њима та логика не важи за исту такву сарадњу са ЕУ, јер је она баш у нашем интересу). Овакво резоновање је израз непознавања природе и динамике европског интеграционог процеса и његовог односа са ширим феноменима, пре свега с феноменом глобализације
ПРВИ НАПОРИ ЗА УЈЕДИЊЕЊЕ Ипак, неко ко размишља не може пред горњим чињеницама да сам себи не постави питање: како је могуће да се, упркос чињеници да је Европа кроз векове пролазила кроз многе крваве ратове, мислећи људи нису раније сетили да је интеграција држава и народа могућа превентива за будуће поделе и сукобе, тј. да ли је могуће да су људи тек после Другог светског рата постали довољно паметни и прибегли овој једноставној логици, а они раније такву памет нису поседовали (већа пошаст коју је донео Други светски рат, као светска катаклизма, не може бити задовољавајуће објашњење, утолико пре што је у прошлости на европском простору било више изузетно крвавих ратова, који по самој природи ствари морају да пробуде пацифистичке пориве)? Део одговора на горње питање даје сам Шуман, такође на почетку своје декларације, где пише: „Залажући се већ више од двадесет година за уједињену Европу, Француска је за основни циљ имала да служи миру. До уједињења Европе није дошло и имали смо рат.“
На шта је то Шуман мислио, шта се то дешавало двадесетак година раније, односно десетак година пре избијања Другог светског рата? Мислио је, мада није довољно експлицитно казао, пре свега на предлог Француске из 1929. године, или прецизније њеног министра спољних послова и председника Владе Аристида Бријана да се у оквиру Друштва народа европске чланице те организације повежу у Европску федералну унију, предлог који је даље разрађиван и о коме је дискутовано до 1932, када је коначно пропао, због поступног опадања иницијалне подршке од стране других европских држава и коначно и Бријанове смрти. Бријан је, успут буди речено, за нас значајан јер је имао највеће заслуге за отварање Солунског фронта и јер је био велики пријатељ нашег народа који је по много основа потврдио своје обећање дато у дипломатској поруци Николи Пашићу с краја 1915. године да ће се Француска придружити „свим напорима храброг српског народа да би повратио свој територијални интегритет, своју пуну независност и да би остварио своје националне тежње“. Бријан је, иначе и сам добитник Нобелове награде за мир, због свог пријатељског односа и заслуга за наш народ, био почасни грађанин Београда, док је садашња улица Драгослава Јовановића, тик уз двор, носила његово име, али, на нашу срамоту, он данас нема никаквог обележја у Србији. Треба напоменути и да је држава која је до краја остала привржена овом француском пројекту, и која је чак и допринела његовом останку у животу за одређено време, била Краљевина Југославија, која се тиме на неки начин одужила великом пријатељу, али је и показала да је конструктивни фактор у европским односима тог времена. А сам Аристид Бријан је, опет, износећи своју идеју на Скупштини Друштва народа 5. септембра 1929. године, рекао: „Ја сам се током последњих година придружио активној пропаганди у прилог једне идеје. Та идеја, која је рођена пре много година, која је опседала машту филозофа и песника, која је, може се рећи, допринела њиховом угледу, та идеја се пробијала у људској свести својом властитом вредношћу.“ Овим речима је Бријан указао на то да је он само један у низу предлагача европске интеграције, а таквих је предлагача, међу политичарима, филозофима, уметницима, научницима итд. још од средњег века било на десетине, да би у Бријаново време већ постојао, и у формалном и неформалном смислу, читав један европски интеграционистички покрет, чији је слоган био наслов књиге Гастона Ријуа „Ујединити се или умрети“ („S’unir ou mourir“). И увек се број европских интеграционистичких пројеката значајно повећавао након великих ратних катаклизми, с јасно израженим пацифистичким тенденцијама.
Ако све ово знамо, поставља се питање зашто је европски интеграциони пројекат успео да заживи тек након Другог светског рата.
Одговор се може наћи у садржини тог пројекта. Наиме, Европске заједнице су настале као Заједничко тржиште шест западноевропских земаља, чији се број временом повећавао, праћено одређеним бројем тзв. заједничких политика, првенствено на економском и социјалном плану (Заједничка пољопривредна политика, Заједничка саобраћајна политика, Заједничка политика конкуренције, Заједничка социјална политика итд). Не спорећи значајно присуство пацифистичке мотивације, може се заправо закључити да су Европске заједнице настале пре свега као израз потребе шест високоразвијених западноевропских држава, које су се опоравиле од ратних разарања и економски се у потпуности подигле на ноге, за знатно ширим тржиштем од њиховог националног. Развој науке, технике и технологије и њима условљен развој економије једноставно је довео до тога да су тржишта тих држава постала преуска за тадашњи економски процес, који је захтевао и ширу сировинску базу и шире могућности пласмана произведеног. Ово важи и за велике државе из почетне европске шесторке (Француску, СР Немачку и Италију), а да не говоримо о земљама Бенелукса. Све те државе и сва та тржишта су постали премали за потребе тадашњег економског процеса, посебно у поређењу с ривалима на светском плану, попут САД и СССР-а (иначе, забележене су и речи А. Бријана још из 1922: „Ми ћемо ускоро бити стешњени између две огромне силе, Сједињених Држава и Русије. Видите да је неопходно да направимо Сједињене Европске Државе“).
Дакле, Европске заједнице су настале као економска организација (дуго времена је израз Заједничко тржиште коришћен као синоним за ЕЗ) и Европска унија је и данас, упркос ширењу надлежности и на неекономске домене, у основи и пре свега економска интеграциона организација. А настојања да јој се у значајнијој мери додају политички елементи доводила су током развоја европског интеграционог процеса до великих криза (попут неуспеха покушаја стварања Европске одбрамбене заједнице из прве половине педесетих, неуспеха покушаја прављења Европског устава 2005. године, и брегзита, чији главни заговорници, попут рецимо Најџела Фаража, јасно и гласно тврде да је Британија улазећи у ЕЗ ушла у Заједничко тржиште, а да је изашла из ЕУ управо због тога што су на то тржиште на често недемократски начин накалемљени бројни политички елементи с којима Британци иницијално нису рачунали и које не желе).
ОД ФЕУДА ДО ЕУ Кад погледамо само неколико векова у прошлост, видећемо да је развојем науке, технике и технологије условљени развој економије, тј. ширење обухвата економског процеса, доводио до ширења обима и обухвата основних друштвено-политичких структура. Тако, од феуда, као доминантних структура у Средњем веку и у делу Новог века, у којима се одвијао живот и економски процес са релативно ограниченим ширим интеракцијама, дошло је, захваљујући управо развоју науке, технике и технологије и њима одређеним ширењем способности комуникација и, посебно, ширењем просторног обухвата економског процеса (првенствено настанком мануфактура и затим и индустријализацијом), до настанка националних држава какве и данас доминирају. Стицајем историјских околности проширени просторни обухват економског процеса је у датом тренутку одговарао обухвату простора на коме је живело становништво сличног порекла, језика и културе, мада треба приметити да је економско и државно обједињавање допринело даљој културној и идентитетској кохезији на датим просторима. Услед ширења развојем науке, технике и технологије условљеног обухвата дела друштвених функција изван и преко граница националних држава долази, у ХIХ веку, до настанка међународних организација, које су дуго времена (све до оснивања Друштва народа 1919. године) постојале само у доменима где је прекограничну организованост захтевао развој науке, технике и технологије и њима условљене економије, попут телеграфа, поште, заштите интелектуалне својине, трговине одређеним производима итд. Коначно, као што рекосмо, и прва и засад најразвијенија интеграциона организација је настала пре свега као резултат развоја науке, технике и технологије и потребе за стварањем ширег, заједничког тржишта групе европских држава.
Кад погледамо у садашњост и будућност, видећемо да се, услед развоја науке, технике и технологије, процес ширења обухвата економског и других друштвених процеса наставио. И ти историјски токови и процеси се знатно убрзавају. Присуствујемо процесу глобализације, друштвене законитости која значи подизање све већег броја и све веће количине друштвених процеса на глобални, светски ниво. Ради се о друштвеној законитости, наставку оног процеса који је водио стварању националних држава, међународних организација и наднационалном, тј. интеграционом организовању на регионалном нивоу, и тај процес је незаустављив. Супротстављати се његовим злоупотребама, попут економске експлоатације и наметања културних образаца јачих и развијенијих слабијима и неразвијенима, представља неопходност и племенити циљ прогресивног дела човечанства, али супротстављање самој глобализацији као друштвеној законитости једнако је бесмислено као и супротстављање некој природној законитости, попут рецимо гравитације. Личило би, заправо, на негдашњу борбу припадника лудистичког покрета у Великој Британији против машина, које су радници доживљавали као конкуренцију због које остају без посла.
ТЕСНА КОЖА У условима глобализације и тржиште ЕУ, упркос њеном знатном проширењу у односу на време настанка ЕЗ, постаје преуско. Као што су некада феуди били преуски па су формиране националне државе, и као што су национална тржишта постала преуска, па је било нужно створити Заједничко тржиште. И тај ће се процес наставити. Европска унија, која је пре неколико деценија и настала и у дужем периоду функционисала у складу с наведеном тенденцијом, односно законитошћу ширења обухвата економских и других друштвених процеса, мораће да се прилагоди процесу даљег ширења тог обухвата услед кога њен простор постаје преузак. Мораће да се прилагоди тој законитости, а то прилагођавање ће морати да значи отварање за све тешњу и интензивнију сарадњу с другим битним (а и мање битним) актерима на светском плану, пре свега с Кином, САД, Русијом, Индијом, Бразилом и другим државама у свету. Свако затварање и покушаји неприродног сузбијања конкуренције других битних актера, што се данас изражава пре свега кроз фобију од кинеског економског бума, може водити само ка продубљењу постојећих и стварању нових криза у ЕУ. Покушај затварања у некакав ексклузивни клуб био би једнако неприродан као што би педесетих година прошлог века било неприродно затварање Француске, Немачке и других оснивача ЕЗ у своје националне оквире.
Постоји привид да је део актуелних кризних дешавања у ЕУ последица других фактора, али у основи свега је ипак процес дизања друштвених процеса на светски ниво и преускост и неспособност Европе да без адаптација апсорбује последице тог ширења. Може се рећи да су практично све веће кризе које су у последње време потресале Европску унију проистекле из њеног судара с глобалним феноменима: економску кризу у ЕУ и посебно кризу Еврозоне изазвала је глобална економска криза која је букнула 2008. године, мигрантска криза је трансконтиненталног карактера (ако јој се посматрају и корени и појавни облици и последице и она је глобални феномен), ковид криза је пандемија, дакле глобална појава. Европска унија се очигледно не сналази најбоље у сусрету с глобалним феноменима и глобалним кризама. Треба додати и то да је Европска унија, упркос свим проширењима, постала и све више постаје преузак оквир за низ економских функција, а да није дошла ни близу успостављања идентитетског јединства (за разлику од националних држава чији је простор, како смо напред описали, постао преузак за захтеве развојем науке, технике и технологије одређеног економског процеса у тренутку када су оне достигле одговарајући ниво идентитетског, односно националног јединства, који их штити од растапања у ширим организационим облицима).
ПОГЛЕД НА БЕОГРАД Поставља се питање како би Србија требало да се постави у наведеним условима. Чини се да се она, упркос чињеници да јој је кључно прокламовано опредељење чланство у ЕУ, стицајем околности већ поставила онако како ће и будућност од ње захтевати да се поставља. Јер упркос супротстављањима и притисцима са Запада, Србија има значајну економску сарадњу с Кином, Русијом, Турском и другим земљама ван ЕУ. И та сарадња бива све интензивнија. Јасна и све израженија неизвесност европске интеграционе перспективе (или је можда боље рећи све јасније одсуство такве перспективе) на неки начин нас и гура у сарадњу с тим другим економским силама. И хвала Европској унији што нас је навела да тако поступамо. Јер таквим поступањем, сарадњом с актерима из различитих крајева света, а у складу с евидентним економским и другим интересима, ми се можда и несвесно постављамо онако како ће будућност од нас све више тражити да се постављамо. И то не само од нас већ ће то све више бити нужност и за државе чланице ЕУ.
Одустати од овог светског економског и другог умрежавања, које је будућност човечанства, зарад неизвесног регионалног повезивања са по природи ствари ограниченом будућношћу, било би прилично глупо.
[/restrict]
