SPC I RAT U UKRAJINI – ODJEK I POSLEDICE

VAŠINGTONSKO RASPEĆE

Srbija, Srbi i SPC se, hteli – ne hteli, na silu uvlače u rat u Ukrajini i „teraju“ na izjašnjavanje i odabiranje strane. A pošto nas Rusi ne „pritiskaju“ da se opredelimo (za sad), jasno je koja strana to radi i kome želi da nas „privoli“. Možemo li odole(va)ti i koliko dugo?

Nesporno je bilo od početka rata u Ukrajini 2014. godine, a naročito od njegovog intenziviranja počev od 24. februara 2022, da ni Srbi neće ostati „imuni“ na prelivanje ovog konflikta na naše prostore i na nas.

Počelo je s onim najočiglednijim – simboličkim nivoom poređenja, koje traje još od Krima i (nelinearne) paralele s Kosovom, gde su se secesionisti naše južne pokrajine odjednom setili međunarodnog prava kada je stanovništvo Krima (u skladu s ukrajinskim i svetskim zakonodavstvom) proglasilo otcepljenje od Ukrajine i priključivanje (vraćanje) Rusiji.

 [restrict]

Nastavilo se s pričom o srpskim, hrvatskim i albanskim dobrovoljcima koji „svode račune“ iz sukoba devedesetih godina i ratova za jugoslovensko nasleđe, tako što se preko ukrajinskih i proruskih snaga obračunavaju u Donbasu.

A s početkom ruske specijalne operacije ili okupacije (u zavisnosti od toga koga pitate) počelo se s izvlačenjem paralele o agresiji na jednu suverenu državu i ukazivanjem na našu situaciju 1999, gde su neki „namerno“ zaboravljali NATO napad na SRJ, a oni, ne mnogo više dobronamerni, izvlačili je kao argument zašto Srbija i Srbi moraju jasno i nedvosmisleno da osude rusku agresiju na Ukrajinu, njen suverenitet i teritorijalni integritet, jer i sami imaju kamen oko vrata koji se zove Kosovo.

Srećom po nas, istina je na našoj strani. Ne želeći da ulazimo u neosnovanost takvih kvazipravnih ocena neophodnosti srpskog opredeljivanja u ovoj situaciji, uputićemo čitaoce na tekst iz prethodnog broja, „Zašto je Rusija u pravu?“, gde je grupa renomiranih pravnika s međunarodno-pravnog aspekta osvetlila i razobličila jalovost „argumenata“ koji se u te propagandne svrhe nameću Srbima.

Ovom prilikom ćemo se pozabaviti temom značajnijom od legitimisanja rata u Ukrajini kroz propagandnu mašineriju Zapada za ciljeve najgore rusofobije koju je svet video i najgoreg progona jednog naroda još od onog jevrejskog u Trećem rajhu, ili onog ruskog u savremenoj Ukrajini od 2014. godine do danas.

Reč je o tome da se, pored nesporno velikih pritisaka na srpsku državu da se stavi na antirusku stranu, te pritisaka za osvajanje „srca i umova“ Srba medijskim putem, radi i na „privoljavanju“ SPC da se ako ne priključi orkestru antiruske simfonije, onda makar denuncira od svake povezanosti s Moskvom, Putinom i RPC, te osudi agresiju u Ukrajini i prizna da je saučesnik u širenju „malignog ruskog uticaja na Balkanu“, sve kako bi joj Đuro iz Vašingtona, Brisela, pa i Istanbula, oprostio što ju je tukao. I što je i dalje tuče i što će je tući i posle njenog pokajničkog samospaljivanja.

 

STRADANJE CRKVE U UKRAJINI I „ĆUTANJE“ SRPSKE CRKVE Od kako je počelo direktno rusko vojno angažovanje u Ukrajini, UPC je jevanđeoski odgovorila na eskalaciju nasilja – molitvama za mir i ogromnim humanitarnim akcijama. Lavre, manastiri i hramovi postali su humanitarni centri, gde su se mogli smestiti vernici i svi oni u strahu i u potrazi za skloništem. Brojni hramovi su uništeni i oštećeni, poput Svjatogorske Lavre, koja se pre nekoliko dana našla pod udarom avio-napada i ostala bez struje, grejanja i osnovnih potrepština. Sve to nije sprečilo Crkvu da napravi najveći mogući humanitarni koridor prema Mariupolju pomažući sve i ne gledajući ko je ko i ko je „čiji“.

Tako bi se nekome nedobronamernom ili neupućenom moglo učiniti da SPC „mudro ćuti“ oko rata u Ukrajini, kao što to inače radi (uglavnom opravdano i razumljivo), te da se ne oglašava ovim povodom jer ne želi da se meša ili zameri jednoj ili drugoj strani. Ali to nije tačno. Kako je počeo rat, tako je i SPC počela sa svojim proglasima pozivajući na mir, što skorije okončanje ratnih sukoba i što manje žrtava, apelujući na stradalni status crkve u Ukrajini, naročito dela (jedinog pravoslavnog a kanonski priznatog) koji je ostao veran Moskovskoj patrijaršiji i koji je od 2014. godine, pa i ranije, na udaru kao ruska ispostava i baza za širenje ruskog uticaja u Ukrajini, a ne autohtona crkvena organizacija na tom području.

Patrijarh Porfirije je u svojim objavama na društvenim mrežama pozivao i poziva na mir i molitvu, govorio je o neophodnosti da se pomogne svima koji stradaju u Ukrajini (neselektivno, hrišćanski) i na bogosluženjima u svim hramovima SPC, kojih je više nego inače od kako je počeo Vaskršnji post, redovno se molitveno pominje i podseća na stradanje naroda i crkve u Ukrajini, Rusiji, na Kosovu i Metohiji i svim ostalim delovima sveta gde se strada Hrista radi, u šta se uverio i autor ovih redova.

Međutim, nekima to nije dovoljno, i biće prihvaćeno samo definitivno izjašnjavanje SPC, na način na koji bi to želeli protagonisti nove medijske hajke protiv svega ruskog. Ali ni tada našu crkvu ne bi ostavili na miru, naprotiv, do kraja bi je instrumentalizovali kao oruđe ove prljave ratne igre. Onako kao što je slučaj s našom „majkom crkvom“ – Vaseljenskom patrijaršijom.

 

KRATKA GENEZA KRIZE – TOMOS I TOPOS Crkvena kriza u Ukrajini nije počela sa (tada samo) građanskim ratom 2014. godine, ali je od izbijanja otvorenih neprijateljstava ukrajinskih državljana ruskog i ukrajinskog identiteta dobila novo zaoštrenje i zamajac.

„Ukrajinska crkvena kriza ujedno je izraz i razlog, epitel i duboki proces dubokih identitetskih kriza dvadesetovekovne koncepcije ukrajinske posebnosti: s jedne od samih početaka konceptualizacije ’Ukrajine’ ona je mišljena i sporovođena kao temeljno dezintegracijska naprava za uništenje bilo kog oblika sveruskog jedinstva. S druge strane, iako zamišljena u okvirima grkokatoličkog poimanja stvari, Ukrajina nije ni krajem 19. veka ni dan-danas ne može da se odrekne masa pravoslavnih ljudi koji u njoj žive. Tako se ona zaista uvek nalazila u izvesnoj poziciji unutrašnje frustracije i borbe sa samom sobom“, navodi profesor bogoslovije u Foči, prof. dr Darko Ristov Đogo.

U tom smislu je naročito indikativno i štetno to što je Vaseljenska (Vašingtonska?) patrijaršija dodelila tomos delu ukrajinske pravoslavne crkve koji je dobrovoljno „otpao“ od onog jedinog kanonski priznatog dela koji je pod duhovnim pokroviteljstvom Moskovske patrijaršije RPC.

„Prvo su dve raskolničke crkve dobile tomos od vaseljenskog patrijarha, da bi se ubrzo nakon toga opet podelile. Kanonska Ukrajinska pravoslavna crkva je smatrana neprijateljskom od jednog dela tamošnje javnosti, kao ’uhoda moskovske’ i zbog toga su trpeli mnogo. Svoju snagu kanonska crkva je pokazala prošle godine prilikom Velikog krsnog hoda kada je okupila stotine hiljada ljudi na litiji u Kijevu i kada su uputili molitveni vapaj patrijarhu Vartolomeju da se ne meša u kanonski poredak njihove crkve, da ne pravi razdor zarad geopolitičkih pozicija na kojima stoji Carigradska patrijaršija“, smatra teolog Nebojša Lazić.

 

REZOLUCIJA KAO ULTIMATUM Potvrda o nužnosti jasnog izjašnjavanja SPC (čitaj – stavljanja na antirusku stranu) stigla je i s adrese najirelevantnije institucije i ovako sve manje relevantne EU – iz Evropskog parlamenta. Tako se ovo telo, čije se nadležnosti ne udaljavaju mnogo od čisto reprezentativnih i formalno deklarativnih, obratilo našoj crkvi u „osuđujućoj“ rezoluciji, gde je po staroj-novoj matrici vide kao ispostavu RPC, tj. Putina, pošto on preko patrijarha Kirila kontroliše čitavu rusku crkvu i sve njene ispostave i saveznike. Na izjave o SPC kao najvećoj pretnji interesima NATO-a na Balkanu (general Ben Hodžiz) i o tome da je Putin veća pretnja od ISIS-a (Džon Mekejn) nije zgoreg ponovo podsetiti, kako bi bilo jasnije o čemu to EP govori i na šta tačno cilja, i za čiji račun.

U ovoj situaciji, kao što je to inače slučaj, svi putevi vode u Vašington. Tako se koriste i pokreću svi mogući i dostupni mehanizmi za što efikasniju antirusku kampanju. A crkvena poluga sada je Vaseljenska patrijaršija, koja je nažalost (ni prvi ni poslednji put u istoriji) dozvolila da bude izmanipulisana i sredstvo u rukama velikih sila protiv pravoslavnih Srba, Rusa i drugih. Stoga ne čude ova sinhronizovana kampanja i napadi na SPC spolja i iznutra. A šta tačno piše u ovoj, ni prvoj ni poslednjoj, rezoluciji protiv SPC?

U obimnom dokumentu na više od 50 stranica, koji zahvata širok spektar tema i problema, napominje se da je EP „zabrinut zbog pokušaja pravoslavne crkve u zemljama kao što su Srbija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina, a posebno u njenom entitetu Republici Srpskoj, da promoviše Rusiju kao zaštitnicu tradicionalnih porodičnih vrednosti i učvršćuje odnose između države i crkve“. A gde je priča o tradicionalnim vrednostima i porodici, tu je i njihov „zakleti neprijatelj“; LGBT+ ideologija i propaganda. Zabrinutost EP deli i šef britanske tajne službe MI6 Ričard Mur, koji je s početkom otvorenog ruskog vojnog angažovanja u Ukrajini izjavio: „S tragedijom i razaranjem koje se odvija tako strašno u Ukrajini, treba da se setimo vrednosti i teško osvojenih sloboda koje nas razlikuju od Putina, nijednih pre do LGBT+ prava.“ Podsmevanje s ovom izjavom je odmah usledilo kao banalno svođenje ozbiljnog sukoba na pitanje LGBT+ prava, mada je indikativno u mnogo čemu, ako uzmemo u obzir veliku rezigniranost stanovništva u okupiranom Avganistanu, Iraku i drugde kojem se posle „oslobođenja“ i dolaska američkih i drugih zapadnih trupa nametala „mala škola demokratije, ljudskih prava i feminističke, LGBT+ i drugih ideologija“. Slično je rađeno i u Ukrajini, a da se i samo ukrajinsko rukovodstvo poziva na ovo pitanje jasno je iz propagandnih spotova koji uključuju gej vojnike koji se pozdravljaju sa svojom jačom (ili slabijom?) polovinom, te odlaze da brane svoju zemlju od zlih Rusa. To je dimenzija koju ne bismo smeli gubiti iz vida, naročito u aktuelnoj situaciji, kada se odlučuje gde će i na koji način biti podignuta nova gvozdena zavesa i sa koje strane ćemo mi završiti, gde će jedna od glavnih podela i osnova polarizacije biti upravo ona vrednosno-identitetska. Hantingtonovski rečeno – civilizacijska.

Dakle, „rezolucija Evropskog parlamenta u kojoj se negativno govori o uticaju SPC na države regiona jeste skandalozna, ali nimalo neočekivana. Ona proističe iz dubokog nepoznavanja Svetosavlja, ali očito i hrišćanstva. Stereotipi, zablude i predrasude su očito uticale na pomenutu rezoluciju. Određeni spoljnopolitički faktori su u SPC prepoznali  jezgro srpskog nacionalnog identiteta i pokušavaju da negativnim kategorizacijama marginalizuju najstariju duhovnu srpsku instituciju. Mogući cilj jeste stvaranje razdora među vernicima i svađanje naše crkve sa ostalim, pravoslavnim ili ne“, rekao je teolog Nebojša Lazić.

Slično misli i prof. dr Đogo, koji u izjavi za naš list kaže: „Rezolucija EP nije naročito iznenađenje u suštinskom mada jeste u formalnom smislu, kao vrlo jasna agresivna poruka ljudi od kojih bi se, ipak, očekivao diplomatski pristup. Kako je sav postjugoslovenski prostor predviđen za političko, a samim tim i za identitetsko fragmentisanje po linijama koje su arbitrarno uspostavljane, EU kao jedna od platformi konfliktokratije nastoji da suzbije bilo koju instituciju, makar ona i bila Telo Hristovo, koja stoji kao pretnja okoštavanju novih projektovanih identiteta avnojevskog (ili u slučaju lažne države Kosova neavnojevskog) tipa. Nažalost, ubeđenja sam da ćemo ovakvih izjava viđati više a ne manje u vremenima pred nama, ali znam da ćemo se i sa ovim kolonizatorom pozdraviti, kao i sa svim dosadašnjim, videvši im leđa.“ 

I to je ujedno i najbolja poruka koja se može uputiti i pouka koja se može izvući iz ove rezolucije kao najave nadolazećih pritisaka za naše direktnije uključivanje u sukob u koji, s pravom, ne želimo da ulazimo direktno, makar ne preko svojih najvažnijih institucija – države i crkve – pošto je za narod situacija jasna i on je davno odabrao stranu. Pre 800 i više godina. Jer u teškim i kriznim vremenima, kakvo trenutno živimo i kakva nam tek predstoje, prirodna je želja i potreba čoveka, ali i društava i država, da traže uporišnu tačku i oslonac kako bi se lakše izborili s aktuelnim izazovima i našli odgovore na brojna pitanja. A vraćanjem u našu prošlost to možemo dobiti u najvećoj meri, ali ne i olaškanje već ohrabrenje, jer smo i kroz gora vremena prolazili, i iz većih iskušenja, patnji i stradanja izlazili kao pobednici.

Zato, samo složno, mudro i hrabro, uvek uz našu Srpsku pravoslavnu crkvu, narod i državu, koje moramo štititi jedni od drugih kako bi nas oni štitili od svih ostalih.

 [/restrict]