СПЦ И РАТ У УКРАЈИНИ – ОДЈЕК И ПОСЛЕДИЦЕ

ВАШИНГТОНСКО РАСПЕЋЕ

Србија, Срби и СПЦ се, хтели – не хтели, на силу увлаче у рат у Украјини и „терају“ на изјашњавање и одабирање стране. А пошто нас Руси не „притискају“ да се определимо (за сад), јасно је која страна то ради и коме жели да нас „приволи“. Можемо ли одоле(ва)ти и колико дуго?

Неспорно је било од почетка рата у Украјини 2014. године, а нарочито од његовог интензивирања почев од 24. фебруара 2022, да ни Срби неће остати „имуни“ на преливање овог конфликта на наше просторе и на нас.

Почело је с оним најочигледнијим – симболичким нивоом поређења, које траје још од Крима и (нелинеарне) паралеле с Косовом, где су се сецесионисти наше јужне покрајине одједном сетили међународног права када је становништво Крима (у складу с украјинским и светским законодавством) прогласило отцепљење од Украјине и прикључивање (враћање) Русији.

 [restrict]

Наставило се с причом о српским, хрватским и албанским добровољцима који „своде рачуне“ из сукоба деведесетих година и ратова за југословенско наслеђе, тако што се преко украјинских и проруских снага обрачунавају у Донбасу.

А с почетком руске специјалне операције или окупације (у зависности од тога кога питате) почело се с извлачењем паралеле о агресији на једну суверену државу и указивањем на нашу ситуацију 1999, где су неки „намерно“ заборављали НАТО напад на СРЈ, а они, не много више добронамерни, извлачили је као аргумент зашто Србија и Срби морају јасно и недвосмислено да осуде руску агресију на Украјину, њен суверенитет и територијални интегритет, јер и сами имају камен око врата који се зове Косово.

Срећом по нас, истина је на нашој страни. Не желећи да улазимо у неоснованост таквих квазиправних оцена неопходности српског опредељивања у овој ситуацији, упутићемо читаоце на текст из претходног броја, „Зашто је Русија у праву?“, где је група реномираних правника с међународно-правног аспекта осветлила и разобличила јаловост „аргумената“ који се у те пропагандне сврхе намећу Србима.

Овом приликом ћемо се позабавити темом значајнијом од легитимисања рата у Украјини кроз пропагандну машинерију Запада за циљеве најгоре русофобије коју је свет видео и најгорег прогона једног народа још од оног јеврејског у Трећем рајху, или оног руског у савременој Украјини од 2014. године до данас.

Реч је о томе да се, поред неспорно великих притисака на српску државу да се стави на антируску страну, те притисака за освајање „срца и умова“ Срба медијским путем, ради и на „привољавању“ СПЦ да се ако не прикључи оркестру антируске симфоније, онда макар денунцира од сваке повезаности с Москвом, Путином и РПЦ, те осуди агресију у Украјини и призна да је саучесник у ширењу „малигног руског утицаја на Балкану“, све како би јој Ђуро из Вашингтона, Брисела, па и Истанбула, опростио што ју је тукао. И што је и даље туче и што ће је тући и после њеног покајничког самоспаљивања.

 

СТРАДАЊЕ ЦРКВЕ У УКРАЈИНИ И „ЋУТАЊЕ“ СРПСКЕ ЦРКВЕ Од како је почело директно руско војно ангажовање у Украјини, УПЦ је јеванђеоски одговорила на ескалацију насиља – молитвама за мир и огромним хуманитарним акцијама. Лавре, манастири и храмови постали су хуманитарни центри, где су се могли сместити верници и сви они у страху и у потрази за склоништем. Бројни храмови су уништени и оштећени, попут Свјатогорске Лавре, која се пре неколико дана нашла под ударом авио-напада и остала без струје, грејања и основних потрепштина. Све то није спречило Цркву да направи највећи могући хуманитарни коридор према Мариупољу помажући све и не гледајући ко је ко и ко је „чији“.

Тако би се некоме недобронамерном или неупућеном могло учинити да СПЦ „мудро ћути“ око рата у Украјини, као што то иначе ради (углавном оправдано и разумљиво), те да се не оглашава овим поводом јер не жели да се меша или замери једној или другој страни. Али то није тачно. Како је почео рат, тако је и СПЦ почела са својим прогласима позивајући на мир, што скорије окончање ратних сукоба и што мање жртава, апелујући на страдални статус цркве у Украјини, нарочито дела (јединог православног а канонски признатог) који је остао веран Московској патријаршији и који је од 2014. године, па и раније, на удару као руска испостава и база за ширење руског утицаја у Украјини, а не аутохтона црквена организација на том подручју.

Патријарх Порфирије је у својим објавама на друштвеним мрежама позивао и позива на мир и молитву, говорио је о неопходности да се помогне свима који страдају у Украјини (неселективно, хришћански) и на богослужењима у свим храмовима СПЦ, којих је више него иначе од како је почео Васкршњи пост, редовно се молитвено помиње и подсећа на страдање народа и цркве у Украјини, Русији, на Косову и Метохији и свим осталим деловима света где се страда Христа ради, у шта се уверио и аутор ових редова.

Међутим, некима то није довољно, и биће прихваћено само дефинитивно изјашњавање СПЦ, на начин на који би то желели протагонисти нове медијске хајке против свега руског. Али ни тада нашу цркву не би оставили на миру, напротив, до краја би је инструментализовали као оруђе ове прљаве ратне игре. Онако као што је случај с нашом „мајком црквом“ – Васељенском патријаршијом.

 

КРАТКА ГЕНЕЗА КРИЗЕ – ТОМОС И ТОПОС Црквена криза у Украјини није почела са (тада само) грађанским ратом 2014. године, али је од избијања отворених непријатељстава украјинских држављана руског и украјинског идентитета добила ново заоштрење и замајац.

„Украјинска црквена криза уједно је израз и разлог, епител и дубоки процес дубоких идентитетских криза двадесетовековне концепције украјинске посебности: с једне од самих почетака концептуализације ’Украјине’ она је мишљена и споровођена као темељно дезинтеграцијска направа за уништење било ког облика сверуског јединства. С друге стране, иако замишљена у оквирима гркокатоличког поимања ствари, Украјина није ни крајем 19. века ни дан-данас не може да се одрекне маса православних људи који у њој живе. Тако се она заиста увек налазила у извесној позицији унутрашње фрустрације и борбе са самом собом“, наводи професор богословије у Фочи, проф. др Дарко Ристов Ђого.

У том смислу је нарочито индикативно и штетно то што је Васељенска (Вашингтонска?) патријаршија доделила томос делу украјинске православне цркве који је добровољно „отпао“ од оног јединог канонски признатог дела који је под духовним покровитељством Московске патријаршије РПЦ.

„Прво су две расколничке цркве добиле томос од васељенског патријарха, да би се убрзо након тога опет поделиле. Канонска Украјинска православна црква је сматрана непријатељском од једног дела тамошње јавности, као ’ухода московске’ и због тога су трпели много. Своју снагу канонска црква је показала прошле године приликом Великог крсног хода када је окупила стотине хиљада људи на литији у Кијеву и када су упутили молитвени вапај патријарху Вартоломеју да се не меша у канонски поредак њихове цркве, да не прави раздор зарад геополитичких позиција на којима стоји Цариградска патријаршија“, сматра теолог Небојша Лазић.

 

РЕЗОЛУЦИЈА КАО УЛТИМАТУМ Потврда о нужности јасног изјашњавања СПЦ (читај – стављања на антируску страну) стигла је и с адресе најирелевантније институције и овако све мање релевантне ЕУ – из Европског парламента. Тако се ово тело, чије се надлежности не удаљавају много од чисто репрезентативних и формално декларативних, обратило нашој цркви у „осуђујућој“ резолуцији, где је по старој-новој матрици виде као испоставу РПЦ, тј. Путина, пошто он преко патријарха Кирила контролише читаву руску цркву и све њене испоставе и савезнике. На изјаве о СПЦ као највећој претњи интересима НАТО-а на Балкану (генерал Бен Хоџиз) и о томе да је Путин већа претња од ИСИС-а (Џон Мекејн) није згорег поново подсетити, како би било јасније о чему то ЕП говори и на шта тачно циља, и за чији рачун.

У овој ситуацији, као што је то иначе случај, сви путеви воде у Вашингтон. Тако се користе и покрећу сви могући и доступни механизми за што ефикаснију антируску кампању. А црквена полуга сада је Васељенска патријаршија, која је нажалост (ни први ни последњи пут у историји) дозволила да буде изманипулисана и средство у рукама великих сила против православних Срба, Руса и других. Стога не чуде ова синхронизована кампања и напади на СПЦ споља и изнутра. А шта тачно пише у овој, ни првој ни последњој, резолуцији против СПЦ?

У обимном документу на више од 50 страница, који захвата широк спектар тема и проблема, напомиње се да је ЕП „забринут због покушаја православне цркве у земљама као што су Србија, Црна Гора и Босна и Херцеговина, а посебно у њеном ентитету Републици Српској, да промовише Русију као заштитницу традиционалних породичних вредности и учвршћује односе између државе и цркве“. А где је прича о традиционалним вредностима и породици, ту је и њихов „заклети непријатељ“; ЛГБТ+ идеологија и пропаганда. Забринутост ЕП дели и шеф британске тајне службе МИ6 Ричард Мур, који је с почетком отвореног руског војног ангажовања у Украјини изјавио: „С трагедијом и разарањем које се одвија тако страшно у Украјини, треба да се сетимо вредности и тешко освојених слобода које нас разликују од Путина, ниједних пре до ЛГБТ+ права.“ Подсмевање с овом изјавом је одмах уследило као банално свођење озбиљног сукоба на питање ЛГБТ+ права, мада је индикативно у много чему, ако узмемо у обзир велику резигнираност становништва у окупираном Авганистану, Ираку и другде којем се после „ослобођења“ и доласка америчких и других западних трупа наметала „мала школа демократије, људских права и феминистичке, ЛГБТ+ и других идеологија“. Слично је рађено и у Украјини, а да се и само украјинско руководство позива на ово питање јасно је из пропагандних спотова који укључују геј војнике који се поздрављају са својом јачом (или слабијом?) половином, те одлазе да бране своју земљу од злих Руса. То је димензија коју не бисмо смели губити из вида, нарочито у актуелној ситуацији, када се одлучује где ће и на који начин бити подигнута нова гвоздена завеса и са које стране ћемо ми завршити, где ће једна од главних подела и основа поларизације бити управо она вредносно-идентитетска. Хантингтоновски речено – цивилизацијска.

Дакле, „резолуција Европског парламента у којој се негативно говори о утицају СПЦ на државе региона јесте скандалозна, али нимало неочекивана. Она проистиче из дубоког непознавања Светосавља, али очито и хришћанства. Стереотипи, заблуде и предрасуде су очито утицале на поменуту резолуцију. Одређени спољнополитички фактори су у СПЦ препознали  језгро српског националног идентитета и покушавају да негативним категоризацијама маргинализују најстарију духовну српску институцију. Могући циљ јесте стварање раздора међу верницима и свађање наше цркве са осталим, православним или не“, рекао је теолог Небојша Лазић.

Слично мисли и проф. др Ђого, који у изјави за наш лист каже: „Резолуција ЕП није нарочито изненађење у суштинском мада јесте у формалном смислу, као врло јасна агресивна порука људи од којих би се, ипак, очекивао дипломатски приступ. Како је сав постјугословенски простор предвиђен за политичко, а самим тим и за идентитетско фрагментисање по линијама које су арбитрарно успостављане, ЕУ као једна од платформи конфликтократије настоји да сузбије било коју институцију, макар она и била Тело Христово, која стоји као претња окоштавању нових пројектованих идентитета авнојевског (или у случају лажне државе Косова неавнојевског) типа. Нажалост, убеђења сам да ћемо оваквих изјава виђати више а не мање у временима пред нама, али знам да ћемо се и са овим колонизатором поздравити, као и са свим досадашњим, видевши им леђа.“ 

И то је уједно и најбоља порука која се може упутити и поука која се може извући из ове резолуције као најаве надолазећих притисака за наше директније укључивање у сукоб у који, с правом, не желимо да улазимо директно, макар не преко својих најважнијих институција – државе и цркве – пошто је за народ ситуација јасна и он је давно одабрао страну. Пре 800 и више година. Јер у тешким и кризним временима, какво тренутно живимо и каква нам тек предстоје, природна је жеља и потреба човека, али и друштава и држава, да траже упоришну тачку и ослонац како би се лакше изборили с актуелним изазовима и нашли одговоре на бројна питања. А враћањем у нашу прошлост то можемо добити у највећој мери, али не и олашкање већ охрабрење, јер смо и кроз гора времена пролазили, и из већих искушења, патњи и страдања излазили као победници.

Зато, само сложно, мудро и храбро, увек уз нашу Српску православну цркву, народ и државу, које морамо штитити једни од других како би нас они штитили од свих осталих.

 [/restrict]