PREDSEDNIK I 7 KANDIDATA

U senci ukrajinskog sukoba odvija se i kampanja za izbore u Srbiji. U njoj se posebno izdvajaju slogani i poruke predsedničkih kandidata, ne toliko po njihovoj sadržini koliko po kredibilitetu onih koji ih šalju

Ako su predstojeći (vanredni) parlamentarni izbori takoreći iznuđeni jer je prethodne obeležio bojkot velikog dela opozicije, i potom angažman evropskih „fasilitatora“ kako bi se „popravili“ izborni uslovi i bojkotaši privoleli da na njih izađu, predsednički izbori, zakazani u istom terminu, biće redovni jer je istekao petogodišnji mandat dosadašnjeg predsednika Aleksandra Vučića.

OSAM IMENA U izbornoj trci će učestvovati osam kandidata, nešto manje nego na izborima pre pet godina kada ih je bilo 11. Za mesto na Andrićevom vencu ove godine su kandidovane i tri žene, za razliku od 2017. kada nije bilo nijedne.

Kandidat SNS-a na predstojećim izborima, naravno, biće aktuelni predsednik Aleksandar Vučić, uz čiju je kandidaturu podneto 150.000 potpisa birača.

 [restrict]

I pored niza polemika oko njegove kandidature, iza generala Zdravka Ponoša stao je deo opozicije. Penzionisani načelnik Generalštaba Vojske Srbije biće predsednički kandidat koalicije „Ujedinjeni za pobedu Srbije“, koju, između ostalih, čine Stranka slobode i pravde, Narodna stranka, Demokratska stranka, Pokret slobodnih građana.

„Nadu“ u izbor dr Miloša Jovanovića ima i istoimena koalicija, a očekivani kandidat „Zavetnika“ je Milica Đurđević Stamenkovski. Poslednjeg dana potpise su predali i profesorka Biljana Stojković ispred koalicije „Moramo“, kandidat Patriotskog bloka Boško Obradović, Branka Stamenković ispred koalicije „Suverenisti“, a dva sata pre ponoći poslednjeg dana za prijavljivanje (14. marta) 12.500 overenih potpisa RIK-u je predao i lider Srpske desnice Miša Vacić. Time je broj kandidata zaključen na osam.

Reći će neko da je to za jednu malu zemlju mnogo kandidata, čak previše, mada ni blizu broju kandidata kao, recimo, u Libiji, gde se za predsedničke izbore, održane krajem prošle godine, prijavilo više od 90 kandidata. Među kojima čak i dve žene. Srećom, Srbija nije Libija.

OD MILOŠEVIĆA DO VUČIĆA Srbija nema naročito dugu tradiciju predsedničkih izbora, tako da 3. aprila građani Srbije izlaze tek 12. put na birališta od 1990. godine, kada je Ustavom SR Jugoslavije uvedena funkcija predsednika države i njegovo biranje direktnim glasanjem. Biće izabran tek šesti predsednik države, pošto su Slobodan Milošević i Boris Tadić na to mesto birani dva puta.

Na prvim izborima 1990. godine Slobodan Milošević je ubedljivo pobedio čak 31 kandidata. Kroz samo dve godine usledili su novi, vanredni izbori, a pobedu je i ovaj put odneo Milošević, mada mu je tada ozbiljna pretnja bio opozicioni kandidat Milan Panić, osvojivši preko milion i po glasova.

Izbori 1997. održani su u septembru i oktobru. U drugom krugu su se tada borili kandidat socijalista, Jula i Nove demokratije Zoran Lilić i vođa radikala Vojislav Šešelj, koji će još tri puta pokušati da postane predsednik. Nijedan od njih nije dobio potrebnu većinu, pa su raspisani novi izbori za decembar. Šešelja tada u drugom krugu pobeđuje kandidat SPS-a Milan Milutinović.

Izborima 2002. godine (septembar) prethodili su petooktobarski događaji dve godine ranije, pa na njima najviše glasova dobijaju Vojislav Koštunica i Miroljub Labus (koga podržava DOS). Koštunica je i u prvom i u drugom krugu bio u prednosti, ali su izbori ponovljeni zbog nedovoljnog broja izašlih birača. Građani ponovo izlaze na birališta u decembru te 2002. godine, najviše glasova dobijaju dvojica Vojislava – Koštunica i Šešelj. U drugi krug tada, međutim, nisu išli jer već u prvom nije izašlo više od polovine upisanih birača.

Novi pokušaj izbora predsednika dogodio se u novembru 2003, ali je ponovo propao jer nije bilo cenzusa. Najviše glasova tada je dobio čovek koji će kroz devet godina i postati predsednik – Tomislav Nikolić. Drugoplasirani je bio Dragoljub Mićunović.

Novi izbori raspisani su za jun 2004. godine i napokon su uspeli, ali zato što je u međuvremenu promenjen zakon i ukinut cenzus, pa za uspešnost izbora više nije bilo potrebno da glasa 50 odsto upisanih birača. U drugom krugu tih izbora pobeđuje demokrata, koji će postati treći predsednik Srbije – Boris Tadić. Tomislav Nikolić je bio prvoplasiran u prvom, ali drugoplasiran u drugom krugu.

U 2006. dolazi do promene Ustava a 2008, u januaru, usledili su parlamentarni i predsednički izbori, kada se ponovio scenario iz 2004. godine. Tomislav Nikolić dobija najviše glasova u prvom, a Boris Tadić u drugom krugu.

Drugi mandat Tadiću je trajao kraće. On ga, kako kaže, „skraćuje“ i u aprilu 2012. podnosi ostavku da bi u maju bili održani izbori na svim nivoima. Tada Tadić doživljava Nikolićevu sudbinu, osvaja više glasova u prvom, ali gubi u drugom krugu i šef države postaje nekadašnji kandidat radikala, sada SNS-a Tomislav Nikolić.

Nikolića nema među kandidatima 2017. godine, jer je ova predsednička trka bila prilika za njegovog partijskog kolegu – Aleksandra Vučića. Kao nekada Milošević, Vučić je 2017. ubedljivo pobedio još u prvom krugu sa 55 odsto osvojenih glasova.

Ako se sumiraju 32 godine višestranačja u Srbiji, što je ujedno i period od kada postoji izborna funkcija predsednika države, pada u oči da je najuporniji u tome da postane prvi čovek države bio lider SRS-a Vojislav Šešelj. Čak je pet puta pokušao da postane predsednik, poslednji put 2002. godine, a onda je njegovim putem krenuo Tomislav Nikolić.

PAROLE I REPOVI Današnji kandidati trku vode u senci Ukrajine i rata koji se tamo vodi. Osim izuzetne pažnje koju ovaj sukob izaziva, tu je i niz implikacija tog konflikta za našu državu: od spoljnopolitičkih korelacija i pritisaka pod okriljem zapadne histerije, do neposrednih uticaja na svakodnevni život građana, kao što su snabdevanje i cene prehrambenih proizvoda i energenata.

Da se zabrinutost građana može odraziti i u biračkom telu, prvi su prepoznali narodnjaci i njihov predsednički kandidat Aleksandar Vučić pa su, pored isticanja slogana vezanih za razvoj i postignute rezultate („Dela govore“), kampanju usmerili i ka povezivanju aktuelnog predsednika sa stabilnošću u zemlji i okruženju („Mir, stabilnost, Vučić“).

Zdravko Ponoš, koga prati „rep“ NATO reformatora Vojske Srbije, više se držao svojih razloga za kandidaturu izraženih u izjavama da je „Srbija danas država urušenih institucija“ i da „glavni razlog tome leži u načinu kako odlazeći predsednik vodi državu“. Kada je u pitanju Kosovo i Metohija, Ponoš kaže: „Nikada se neću odreći Kosova. Kosovo je deo Srbije i tako će biti.“ Tu je zanimljiv njegov izbor reči – „Kosovo“, a ne KiM, i „odreći“, kao da se pravda za nešto što je ranije govorio ili mu se spočitavalo.

PODRŠKA PUKOVNIKA OGARA Među prvima je kandidaturu za predsednika najavio Miloš Jovanović, predsednik Demokratske stranke Srbije, koga predlože koalicija NADA, koju čine DSS, Pokret obnove kraljevine Srbije (POKS) i 23 udruženja građana. Kao zastupnik monarhije, smatra da bi se otvaranjem debate o kruni „konačno zaostavština jugoslovenstva, komunizma, a danas evropejstva, izbacila iz srpskog organizma“. „Hoćemo srpsku Srbiju, koja je otvorena za sve, ali koja zna da je njeno pismo ćirilica, koja zna da su Kosovo i Metohija neodvojivi deo njene teritorije“, poručuje Jovanović mnogo jasnije nego Ponoš. U kampanji i u javnosti već je prepoznat po trudu da se pokaže kako može biti i „patriota i demokrata“, da njegova Srbija nije ni Vučićeva ni Đilasova a najmanje onakva kakvom je prikazuje film „Kvo vadis, Aida“, da pravna država mora da se poštuje i da Srbije bez Kosova nema. Mnogi će reći da je Jovanovićev program ostao veran pogledima i idejama osnivača Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice.

Kuriozitet njegove kampanje je i pojavljivanje i podrška nekadašnjeg komandanta francuskih specijalaca na Kosovu i Metohiji, pukovnika Žaka Ogara, koji je predstavljen kao veliki prijatelj i zaštitnik Srba, čijom zaslugom je sačuvan manastir Devič od napada albanskih ekstremista i pripadnika „Oslobodilačke vojske Kosova“. „Želim da vam prenesem svedočanstvo francusko-srpskog prijateljstva koje je danas prisutno kod mnogih Francuza“, poručio je Ogar, nekadašnji pripadnik francuske Legije stranaca, prenela je NADA.

Kandidat „Dveri“ i frakcije Pokreta obnove kraljevine Srbije Boško Obradović smatra da „ispunjava kriterijume građana Srbije, jer nijednom nije bio na vlasti i iza njega nema afera“. Ujedno, on se zalaže za porodične i tradicionalne vrednosti. „Boriću se da Kosovo i Metohija ostane u sastavu Srbije, za Republiku Srpsku, Srbe u Crnoj Gori i sve Srbe u regionu“, navodi Obradović.

Miša Vacić, za koga će mnogi reći da je ekstremista i ukazati da mu je suđeno zbog stavova i postupaka, pred RIK je, navodno, stigao u blindiranom džipu japanske proizvodnje, a ruskih registarskih tablica, u koloni više desetina vozila sa srpskim i ruskim zastavama i uz bakljadu, što samo po sebi govori o njegovom programu i zalaganjima.

ŽENSKA OBEĆANJA Na čelu Srbije za ove tri decenije nijednom nije bila žena, osim kada su tu funkciju, spletom okolnosti u v. d. statusu, morale da obavljaju predsednice Skupštine Nataša Micić i Slavica Đukić Dejanović. Žene se prvi put kao kandidatkinje pojavljuju 2004. godine. Zanimljivo je da se 2012. ispred Socijaldemokratskog saveza kandidovala i doktorka Danica Grujičić, sada prva na listi SNS-a za parlamentarne izbore.

Na predstojećim izborima na mesto predsednika pretenduju tri žene, jedna više nego u Francuskoj, gde Makronu, takođe u aprilu, na crtu staju dve žene. Kod nas su to Biljana Stojković ispred koalicije „Moramo“, Branka Stamenković ispred „Suverenista“ i Milica Đurđević Stamenkovski ispred „Zavetnika“.

Dok zavetnica Milica Đurđević Stamenkovski naglašava da „naš program nisu obećanja, već zavet koji smo dali precima koji su se borili upravo za tu našu zemlju, ćirilicu, svako dete, nošnju, svaki deo Srbije, potok“, suverenistkinja Branka Stamenković smatra da „kabinet predsednika ne sme biti mesto odakle se vodi stranačka politika, već državna, i da očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije i očuvanje Republike Srpske moraju biti prioriteti svakog predsednika“. Na prednosti ženskih atributa računa i koalicija „Moramo“ iako je kandidatura Biljane Stojković izvesno iznenađenje, s obzirom na to da se u javnosti sticao utisak da su Nebojša Zelenović i Aleksandar Jovanović Ćuta mnogo prepoznatljivije ličnosti. I sama kaže da je već i sama njena kandidatura „jedna mala pobeda“. „Sada krećemo u političku borbu, da aktivizam sa ulica unesemo u institucije, da se u institucijama, u sistemu čuje glas građana“, poručuje ova profesorka Biološkog fakulteta.

Na ovim izborima uočljiv je i fenomen najavljenih, pa povučenih kandidatura. Prvi samoproglašeni opozicioni kandidat Srđan Škoro odustao je samostalno, pošteno priznajući javnosti da nema sredstava za finansiranje kandidature. Politička zvezda u usponu, kontroverzni doktor Branimir Nestorović takođe je odustao, navodeći „mnoge prepreke“ koje su stavljane pred kandidaturu. Da li je granica od deset hiljada potpisa bila i prepreka za neke od njih, nije poznato, tek, posle meseci najava koalicija oko SDS je umesto Borisa Tadića (hoće, želi, mora…) na kraju ipak istakla bivšeg ministra Dragoslava Šumarca, ali uskoro su odustali i od njegove kandidature. Čini se da je Tadić ipak pročitao istraživanja koja su mu predviđala skroman procenat glasova, a za Šumarca jednostavno nije bilo podrške među građanima. Šešelj i lider SPS-a Ivica Dačić su se očekivano povukli u korist Aleksandra Vučića, pomažući projektovani cilj naprednjaka: pobedu u prvom krugu predsedničkih izbora.

Za ovih desetak dana malo se šta tu može dogoditi i promeniti u već upakovanim kampanjskim obećanjima i očekivanjima. Jedina upitanost je koliko će građana izaći na predstojeće izbore. To će, verovatno, odrediti i redosled ostvarenih rezultata. Mada niko ne očekuje i neka velika iznenađenja.

 [/restrict]