ПРЕДСЕДНИК И 7 КАНДИДАТА

У сенци украјинског сукоба одвија се и кампања за изборе у Србији. У њој се посебно издвајају слогани и поруке председничких кандидата, не толико по њиховој садржини колико по кредибилитету оних који их шаљу

Ако су предстојећи (ванредни) парламентарни избори такорећи изнуђени јер је претходне обележио бојкот великог дела опозиције, и потом ангажман европских „фасилитатора“ како би се „поправили“ изборни услови и бојкоташи приволели да на њих изађу, председнички избори, заказани у истом термину, биће редовни јер је истекао петогодишњи мандат досадашњег председника Александра Вучића.

ОСАМ ИМЕНА У изборној трци ће учествовати осам кандидата, нешто мање него на изборима пре пет година када их је било 11. За место на Андрићевом венцу ове године су кандидоване и три жене, за разлику од 2017. када није било ниједне.

Кандидат СНС-а на предстојећим изборима, наравно, биће актуелни председник Александар Вучић, уз чију је кандидатуру поднето 150.000 потписа бирача.

 [restrict]

И поред низа полемика око његове кандидатуре, иза генерала Здравка Поноша стао је део опозиције. Пензионисани начелник Генералштаба Војске Србије биће председнички кандидат коалиције „Уједињени за победу Србије“, коју, између осталих, чине Странка слободе и правде, Народна странка, Демократска странка, Покрет слободних грађана.

„Наду“ у избор др Милоша Јовановића има и истоимена коалиција, а очекивани кандидат „Заветника“ је Милица Ђурђевић Стаменковски. Последњег дана потписе су предали и професорка Биљана Стојковић испред коалиције „Морамо“, кандидат Патриотског блока Бошко Обрадовић, Бранка Стаменковић испред коалиције „Суверенисти“, а два сата пре поноћи последњег дана за пријављивање (14. марта) 12.500 оверених потписа РИК-у је предао и лидер Српске деснице Миша Вацић. Тиме је број кандидата закључен на осам.

Рећи ће неко да је то за једну малу земљу много кандидата, чак превише, мада ни близу броју кандидата као, рецимо, у Либији, где се за председничке изборе, одржане крајем прошле године, пријавило више од 90 кандидата. Међу којима чак и две жене. Срећом, Србија није Либија.

ОД МИЛОШЕВИЋА ДО ВУЧИЋА Србија нема нарочито дугу традицију председничких избора, тако да 3. априла грађани Србије излазе тек 12. пут на биралишта од 1990. године, када је Уставом СР Југославије уведена функција председника државе и његово бирање директним гласањем. Биће изабран тек шести председник државе, пошто су Слободан Милошевић и Борис Тадић на то место бирани два пута.

На првим изборима 1990. године Слободан Милошевић је убедљиво победио чак 31 кандидата. Кроз само две године уследили су нови, ванредни избори, а победу је и овај пут однео Милошевић, мада му је тада озбиљна претња био опозициони кандидат Милан Панић, освојивши преко милион и по гласова.

Избори 1997. одржани су у септембру и октобру. У другом кругу су се тада борили кандидат социјалиста, Јула и Нове демократије Зоран Лилић и вођа радикала Војислав Шешељ, који ће још три пута покушати да постане председник. Ниједан од њих није добио потребну већину, па су расписани нови избори за децембар. Шешеља тада у другом кругу побеђује кандидат СПС-а Милан Милутиновић.

Изборима 2002. године (септембар) претходили су петооктобарски догађаји две године раније, па на њима највише гласова добијају Војислав Коштуница и Мирољуб Лабус (кога подржава ДОС). Коштуница је и у првом и у другом кругу био у предности, али су избори поновљени због недовољног броја изашлих бирача. Грађани поново излазе на биралишта у децембру те 2002. године, највише гласова добијају двојица Војислава – Коштуница и Шешељ. У други круг тада, међутим, нису ишли јер већ у првом није изашло више од половине уписаних бирача.

Нови покушај избора председника догодио се у новембру 2003, али је поново пропао јер није било цензуса. Највише гласова тада је добио човек који ће кроз девет година и постати председник – Томислав Николић. Другопласирани је био Драгољуб Мићуновић.

Нови избори расписани су за јун 2004. године и напокон су успели, али зато што је у међувремену промењен закон и укинут цензус, па за успешност избора више није било потребно да гласа 50 одсто уписаних бирача. У другом кругу тих избора побеђује демократа, који ће постати трећи председник Србије – Борис Тадић. Томислав Николић је био првопласиран у првом, али другопласиран у другом кругу.

У 2006. долази до промене Устава а 2008, у јануару, уследили су парламентарни и председнички избори, када се поновио сценарио из 2004. године. Томислав Николић добија највише гласова у првом, а Борис Тадић у другом кругу.

Други мандат Тадићу је трајао краће. Он га, како каже, „скраћује“ и у априлу 2012. подноси оставку да би у мају били одржани избори на свим нивоима. Тада Тадић доживљава Николићеву судбину, осваја више гласова у првом, али губи у другом кругу и шеф државе постаје некадашњи кандидат радикала, сада СНС-а Томислав Николић.

Николића нема међу кандидатима 2017. године, јер је ова председничка трка била прилика за његовог партијског колегу – Александра Вучића. Као некада Милошевић, Вучић је 2017. убедљиво победио још у првом кругу са 55 одсто освојених гласова.

Ако се сумирају 32 године вишестраначја у Србији, што је уједно и период од када постоји изборна функција председника државе, пада у очи да је најупорнији у томе да постане први човек државе био лидер СРС-а Војислав Шешељ. Чак је пет пута покушао да постане председник, последњи пут 2002. године, а онда је његовим путем кренуо Томислав Николић.

ПАРОЛЕ И РЕПОВИ Данашњи кандидати трку воде у сенци Украјине и рата који се тамо води. Осим изузетне пажње коју овај сукоб изазива, ту је и низ импликација тог конфликта за нашу државу: од спољнополитичких корелација и притисака под окриљем западне хистерије, до непосредних утицаја на свакодневни живот грађана, као што су снабдевање и цене прехрамбених производа и енергената.

Да се забринутост грађана може одразити и у бирачком телу, први су препознали народњаци и њихов председнички кандидат Александар Вучић па су, поред истицања слогана везаних за развој и постигнуте резултате („Дела говоре“), кампању усмерили и ка повезивању актуелног председника са стабилношћу у земљи и окружењу („Мир, стабилност, Вучић“).

Здравко Понош, кога прати „реп“ НАТО реформатора Војске Србије, више се држао својих разлога за кандидатуру изражених у изјавама да је „Србија данас држава урушених институција“ и да „главни разлог томе лежи у начину како одлазећи председник води државу“. Када је у питању Косово и Метохија, Понош каже: „Никада се нећу одрећи Косова. Косово је део Србије и тако ће бити.“ Ту је занимљив његов избор речи – „Косово“, а не КиМ, и „одрећи“, као да се правда за нешто што је раније говорио или му се спочитавало.

ПОДРШКА ПУКОВНИКА ОГАРА Међу првима је кандидатуру за председника најавио Милош Јовановић, председник Демократске странке Србије, кога предложе коалиција НАДА, коју чине ДСС, Покрет обнове краљевине Србије (ПОКС) и 23 удружења грађана. Као заступник монархије, сматра да би се отварањем дебате о круни „коначно заоставштина југословенства, комунизма, а данас европејства, избацила из српског организма“. „Хоћемо српску Србију, која је отворена за све, али која зна да је њено писмо ћирилица, која зна да су Косово и Метохија неодвојиви део њене територије“, поручује Јовановић много јасније него Понош. У кампањи и у јавности већ је препознат по труду да се покаже како може бити и „патриота и демократа“, да његова Србија није ни Вучићева ни Ђиласова а најмање онаква каквом је приказује филм „Кво вадис, Аида“, да правна држава мора да се поштује и да Србије без Косова нема. Многи ће рећи да је Јовановићев програм остао веран погледима и идејама оснивача Демократске странке Србије Војислава Коштунице.

Куриозитет његове кампање је и појављивање и подршка некадашњег команданта француских специјалаца на Косову и Метохији, пуковника Жака Огара, који је представљен као велики пријатељ и заштитник Срба, чијом заслугом је сачуван манастир Девич од напада албанских екстремиста и припадника „Ослободилачке војске Косова“. „Желим да вам пренесем сведочанство француско-српског пријатељства које је данас присутно код многих Француза“, поручио је Огар, некадашњи припадник француске Легије странаца, пренела је НАДА.

Кандидат „Двери“ и фракције Покрета обнове краљевине Србије Бошко Обрадовић сматра да „испуњава критеријуме грађана Србије, јер ниједном није био на власти и иза њега нема афера“. Уједно, он се залаже за породичне и традиционалне вредности. „Борићу се да Косово и Метохија остане у саставу Србије, за Републику Српску, Србе у Црној Гори и све Србе у региону“, наводи Обрадовић.

Миша Вацић, за кога ће многи рећи да је екстремиста и указати да му је суђено због ставова и поступака, пред РИК је, наводно, стигао у блиндираном џипу јапанске производње, а руских регистарских таблица, у колони више десетина возила са српским и руским заставама и уз бакљаду, што само по себи говори о његовом програму и залагањима.

ЖЕНСКА ОБЕЋАЊА На челу Србије за ове три деценије ниједном није била жена, осим када су ту функцију, сплетом околности у в. д. статусу, морале да обављају председнице Скупштине Наташа Мицић и Славица Ђукић Дејановић. Жене се први пут као кандидаткиње појављују 2004. године. Занимљиво је да се 2012. испред Социјалдемократског савеза кандидовала и докторка Даница Грујичић, сада прва на листи СНС-а за парламентарне изборе.

На предстојећим изборима на место председника претендују три жене, једна више него у Француској, где Макрону, такође у априлу, на црту стају две жене. Код нас су то Биљана Стојковић испред коалиције „Морамо“, Бранка Стаменковић испред „Суверениста“ и Милица Ђурђевић Стаменковски испред „Заветника“.

Док заветница Милица Ђурђевић Стаменковски наглашава да „наш програм нису обећања, већ завет који смо дали прецима који су се борили управо за ту нашу земљу, ћирилицу, свако дете, ношњу, сваки део Србије, поток“, суверенисткиња Бранка Стаменковић сматра да „кабинет председника не сме бити место одакле се води страначка политика, већ државна, и да очување Косова и Метохије у саставу Србије и очување Републике Српске морају бити приоритети сваког председника“. На предности женских атрибута рачуна и коалиција „Морамо“ иако је кандидатура Биљане Стојковић извесно изненађење, с обзиром на то да се у јавности стицао утисак да су Небојша Зеленовић и Александар Јовановић Ћута много препознатљивије личности. И сама каже да је већ и сама њена кандидатура „једна мала победа“. „Сада крећемо у политичку борбу, да активизам са улица унесемо у институције, да се у институцијама, у систему чује глас грађана“, поручује ова професорка Биолошког факултета.

На овим изборима уочљив је и феномен најављених, па повучених кандидатура. Први самопроглашени опозициони кандидат Срђан Шкоро одустао је самостално, поштено признајући јавности да нема средстава за финансирање кандидатуре. Политичка звезда у успону, контроверзни доктор Бранимир Несторовић такође је одустао, наводећи „многе препреке“ које су стављане пред кандидатуру. Да ли је граница од десет хиљада потписа била и препрека за неке од њих, није познато, тек, после месеци најава коалиција око СДС је уместо Бориса Тадића (хоће, жели, мора…) на крају ипак истакла бившег министра Драгослава Шумарца, али ускоро су одустали и од његове кандидатуре. Чини се да је Тадић ипак прочитао истраживања која су му предвиђала скроман проценат гласова, а за Шумарца једноставно није било подршке међу грађанима. Шешељ и лидер СПС-а Ивица Дачић су се очекивано повукли у корист Александра Вучића, помажући пројектовани циљ напредњака: победу у првом кругу председничких избора.

За ових десетак дана мало се шта ту може догодити и променити у већ упакованим кампањским обећањима и очекивањима. Једина упитаност је колико ће грађана изаћи на предстојеће изборе. То ће, вероватно, одредити и редослед остварених резултата. Мада нико не очекује и нека велика изненађења.

 [/restrict]