NOVINARI DOBA ZLOG

Obračun prozapadnih medija sa SPC

Serijal „Junaci doba zlog“ prošle nedelje doživeo je novu dimenziju i nadmašio dotadašnja „postignuća“. Nažalost, nisu počeli da objektivno pristupaju određenom „spornom“ pojedincu i da zapravo dokazima a ne insinuacijama i spekulacijama grade svoje „optužbe“ – već je njihova bestidnost i besprizornost doživela metastazu otvorenim blaćenjem jednog od glavnih predstavnika Srpske pravoslavne crkve.

Na udaru se ovog puta našao jedan od nosećih stubova najznačajnije srpske institucije, vladika bački Irinej Bulović. Njega su „gebelsi u medijima“ proglasili za „Vučića u mantiji“, aludirajući na njegovu „političku angažovanost“, koja je, čak i u njihovoj iskrivljenoj perspektivi, daleko manje prisutna u stvarnosti od propagande, spinova i dezinformacija u njihovim „novinarskim“ sadržajima.

 [restrict]

Već je izvršena temeljna dekonstrukcija ovog „dokumentarnog“ napadanja vladike bačkog u nekoliko tekstova, pa ćemo ovom prilikom uputiti čitaoce na njih pre prelaska na suštinu našeg pisanja: Filip Rodić – „Dajte tu veronauku!“; Stefan Gajić – „Vladika Irinej Bulović i izgubljena deca Srbije“; Nebojša Lazić – „Anticrkvena propaganda N1“; Božidar Zečević – „Brutalni napad na pravoslavlje“, kao i tekst iz broja pred vama, „Ima li besramlje granica? Glupost znamo da nema!“ Stefana N. Dragićevića. Naša namera je da prvenstveno ukažemo na kulturno-identitetsku i geopolitičku pozadinu nove velike hajke protiv vladike Irineja Bulovića, isključivo zbog toga što predstavlja branu urušavanju i izopačavanju SPC.

TRI MARTA I TRI HAJKE Treba napomenuti, radi konteksta i lakšeg razumevanja događaja, da trenutna hajka na vladiku bačkog nije ni prva, a nažalost ni poslednja. Svi se sećamo početka p(l)andemije i marta 2020. godine, te medijske histerije, tendencioznog širenja panike i simultanog potenciranja svemoći države, nadnacionalnih organizacija i medija s nemoći običnog pojedinca da se izbori s krizom, kao i potrebom da svoju sudbinu prepusti u ruke drugima.

Tada je u Srbiji posebno bila naglašena hajka na SPC, koja odbija da u „jeku pandemije“ (iako je zaraženih i mrtvih tada bilo u desetinama, nasuprot potonjim hiljadama) prekine s „nehigijenskom praksom“ pričešćivanja vernika istom kašičicom, što uzročno-posledično dovodi do širenja korone i povećanja broja obolelih i mrtvih. Nekome ko ne poznaje dovoljno istorijat boljševičkog odnosa ispostava zapadnih medija u Srbiji (N1, Nova S, Danas…) prema SPC, ovo bi se moglo činiti kao razumna i racionalna kritika crkve.

Međutim, uzev u obzir njihovo prethodno (i potonje) delovanje, te činjenicu da nije dokazano da je pričešćivanje vernika na bilo koji način uticalo na tok pandemije u Srbiji, jasno je da im na pameti nije bilo ni dobro stanje vernika, ni nevernika, niti bilo koga drugog u Srbiji već samo i isključivo propagandno zloupotrebljavanje činjenice da „SPC i dalje odbija da izbaci pričešćivanje istom kašikom“.

Mimo činjenice da je i formalno zvanični glasnogovornik SPC, u odbranu Svetog pričešća, kao osnove postojanja svake pravoslavne crkve, samim tim i srpske, odlučno i beskompromisno je stao vladika bački Irinej Bulović. Za potrebe kontranapada u sveopštem propagandnom ratu, napisao je kraću knjigu „Sveto pričešće – lek besmrtnosti“, obrazloživši tu zvanični stav Crkve zašto pričešće nije i ne može biti „izvor zaraze“ i zašto je licemeran „dušebrižni“ stav neverujućih za crkvena pitanja, te koja je prava pozadina iza te brige – kontrola i potčinjavanje SPC diktatima globalizma.

Drugi put je vladika Irinej Bulović odlučno stao u odbranu SPC i njenih fundamentalnih vrednosti i principa prošle godine u martu, kada se izrazito negativno izjasnio, u ime i ispred SPC naravno, povodom mogućnosti donošenja zakona o istopolnim zajednicama. Tom prilikom je Sveti arhijerejski Sinod Srpske pravoslavne crkve saopštio da je Predlog zakona o istopolnim zajednicama neprihvatljiv i ocenio da je nedopustivo istopolne zajednice zakonski izjednačavati s brakom i porodicom, kako je navedeno u tekstu nacrta zakona. „Pomenuti predlog zakona za Srpsku pravoslavnu crkvu je neprihvatljiv, jer je ogromna većina predloženih odredbi u suprotnosti sa Jevanđeljem Hristovim i sveukupnim iskustvom i praksom Crkve, na kojima je duhovno i moralno utemeljen naš srpski narod, kao i celokupna evropska civilizacija“, navedeno je u saopštenju.

Naša crkva je time ponovila svoj radikalni otklon od mogućnosti popuštanja bilo kom vrednosnom ambisu savremene zapadne civilizacije, gde je LGBT+ ideologija među glavnim „proizvodima“ ovog postideološkog hibrisa i bućkuriša. Glavni „arhitekta“ ovog saopštenja i neko ko ga je javno izlagao i obrazlagao bio je upravo Irinej Bulović. Slično je ponovljeno u junu prošle godine kada je kroz autorski tekst „Živi jezik živog naroda nadživeće dekrete“ razobličio farsu oko jezičkog inženjeringa ministarstva pod kontrolom Gordane Čomić i „prekomponovanja“ srpskog jezika na globalistički, politički korektnim rodno-senzitivni, džender-inkluzivni novogovor.

Treća hajka je ova aktuelna, a na koju smo upozoravali u tekstu od pre dve sedmice, najavljujući kako će obilato pominjanje SPC u rezoluciji Evropskog parlamenta označiti intenziviranje kampanje protiv naše crkve, u kontekstu opredeljivanja povodom rata u Ukrajini (čitaj: svrstavanja u antiruski tabor).

UTERIVANJE U ANTIRUSKI T(AB)OR Priča ide na sledeći način: SPC i patrijarh Porfirije, kao njen „glavnokomandujući“, odbijaju da se priključe ovom taboru i drže se politički suzdržano a hrišćanski milosrdno prema ovom bratoubilačkom sukobu. Patrijarh je „duhovno čedo“ vladike bačkog Irineja, koji je takođe u prošlosti zauzimao jedini ispravni i pravoslavni stav o pitanju Ukrajine, kada je reč bila o spornoj i nakaradnoj autokefalnosti „Pravoslavne crkve Ukrajine“ dobijenoj od Vaseljenske patrijaršije, te dugoročnoj štetnosti te odluke, što se potvrđuje i danas.

Jedina kanonski priznata pravoslavna crkva u Ukrajini jeste ona pod pokroviteljstvom Moskovske patrijaršije RPC, te zbog ovoga sada prozapadni mediji „razvlače“ i patrijarha Porfirija i vladiku Irineja. „Dokumentarac“ dolazi „ko poručen“ (što u osnovi i jeste) da napadom na Irineja ukaže (razobliči) tragove svih onih kojima on smeta jer je zastareo, konzervativan, protiv reformatorskih tendencija u našoj crkvi, liberalne teologije itd.

A tu ima i spoljašnjih i unutrašnjih protivnika Crkve, čak i mnogo nesvesnih svoje „dobronamerne kontraproduktivnosti“. Spoljašnjima smeta ovo nesvrstavanje i istrajavanje, ne na ruskom nego na jedinom ispravnom pravoslavnom kursu u ovom trenutku i uopšteno o pitanju Ukrajine. Jer je alternativa – biti igračka i marioneta u rukama globalizma, kako je to nažalost Vaseljenska patrijaršija već dugo vremena.

Unutrašnjima smeta to što se SPC ili ne stavlja previše jasno i direktno na stranu Rusa, ili što je patrijarh blizak s vlašću u Srbiji koja je osudila rusku agresiju u UN (ali nije uvela sankcije Rusiji, što je mnogo značajnije). To je glavna teza autora spornog „filma“ koju pripisuju kako patrijarhu Porfiriju, tako i vladici bačkom Irineju – bliskost s vlašću. A to u ovom trenutku ne znači, kao ni onomad oko „lizanja iste kašike“, brigu za verujuće, neverujuće ili bilo koga drugog u Srbiji, već isključivo propagandno iskorišćavanje jednog naopako postavljenog stanja stvari i argumentacije.

Tako je i unutrašnje i spoljašnje napadanje SPC, makar dolazilo i s najdobronamernije adrese i iz najbolje namere, usmereno ka istom cilju – njenom slabljenju, kompromitovanju i u krajnjoj meri dezintegraciji i potčinjavanju. A kome, čemu i zbog čega, to bi do sada već trebalo da bude jasno. Kome nije, neka pita Onufrija. Ili Vartolomeja.

 [/restrict]