НОВИНАРИ ДОБА ЗЛОГ

Обрачун прозападних медија са СПЦ

Серијал „Јунаци доба злог“ прошле недеље доживео је нову димензију и надмашио дотадашња „постигнућа“. Нажалост, нису почели да објективно приступају одређеном „спорном“ појединцу и да заправо доказима а не инсинуацијама и спекулацијама граде своје „оптужбе“ – већ је њихова бестидност и беспризорност доживела метастазу отвореним блаћењем једног од главних представника Српске православне цркве.

На удару се овог пута нашао један од носећих стубова најзначајније српске институције, владика бачки Иринеј Буловић. Њега су „гебелси у медијима“ прогласили за „Вучића у мантији“, алудирајући на његову „политичку ангажованост“, која је, чак и у њиховој искривљеној перспективи, далеко мање присутна у стварности од пропаганде, спинова и дезинформација у њиховим „новинарским“ садржајима.

 [restrict]

Већ је извршена темељна деконструкција овог „документарног“ нападања владике бачког у неколико текстова, па ћемо овом приликом упутити читаоце на њих пре преласка на суштину нашег писања: Филип Родић – „Дајте ту веронауку!“; Стефан Гајић – „Владика Иринеј Буловић и изгубљена деца Србије“; Небојша Лазић – „Антицрквена пропаганда N1“; Божидар Зечевић – „Брутални напад на православље“, као и текст из броја пред вама, „Има ли бесрамље граница? Глупост знамо да нема!“ Стефана Н. Драгићевића. Наша намера је да првенствено укажемо на културно-идентитетску и геополитичку позадину нове велике хајке против владике Иринеја Буловића, искључиво због тога што представља брану урушавању и изопачавању СПЦ.

ТРИ МАРТА И ТРИ ХАЈКЕ Треба напоменути, ради контекста и лакшег разумевања догађаја, да тренутна хајка на владику бачког није ни прва, а нажалост ни последња. Сви се сећамо почетка п(л)андемије и марта 2020. године, те медијске хистерије, тенденциозног ширења панике и симултаног потенцирања свемоћи државе, наднационалних организација и медија с немоћи обичног појединца да се избори с кризом, као и потребом да своју судбину препусти у руке другима.

Тада је у Србији посебно била наглашена хајка на СПЦ, која одбија да у „јеку пандемије“ (иако је заражених и мртвих тада било у десетинама, насупрот потоњим хиљадама) прекине с „нехигијенском праксом“ причешћивања верника истом кашичицом, што узрочно-последично доводи до ширења короне и повећања броја оболелих и мртвих. Некоме ко не познаје довољно историјат бољшевичког односа испостава западних медија у Србији (Н1, Нова С, Данас…) према СПЦ, ово би се могло чинити као разумна и рационална критика цркве.

Међутим, узев у обзир њихово претходно (и потоње) деловање, те чињеницу да није доказано да је причешћивање верника на било који начин утицало на ток пандемије у Србији, јасно је да им на памети није било ни добро стање верника, ни неверника, нити било кога другог у Србији већ само и искључиво пропагандно злоупотребљавање чињенице да „СПЦ и даље одбија да избаци причешћивање истом кашиком“.

Мимо чињенице да је и формално званични гласноговорник СПЦ, у одбрану Светог причешћа, као основе постојања сваке православне цркве, самим тим и српске, одлучно и бескомпромисно је стао владика бачки Иринеј Буловић. За потребе контранапада у свеопштем пропагандном рату, написао је краћу књигу „Свето причешће – лек бесмртности“, образложивши ту званични став Цркве зашто причешће није и не може бити „извор заразе“ и зашто је лицемеран „душебрижни“ став неверујућих за црквена питања, те која је права позадина иза те бриге – контрола и потчињавање СПЦ диктатима глобализма.

Други пут је владика Иринеј Буловић одлучно стао у одбрану СПЦ и њених фундаменталних вредности и принципа прошле године у марту, када се изразито негативно изјаснио, у име и испред СПЦ наравно, поводом могућности доношења закона о истополним заједницама. Том приликом је Свети архијерејски Синод Српске православне цркве саопштио да је Предлог закона о истополним заједницама неприхватљив и оценио да је недопустиво истополне заједнице законски изједначавати с браком и породицом, како је наведено у тексту нацрта закона. „Поменути предлог закона за Српску православну цркву је неприхватљив, јер је огромна већина предложених одредби у супротности са Јеванђељем Христовим и свеукупним искуством и праксом Цркве, на којима је духовно и морално утемељен наш српски народ, као и целокупна европска цивилизација“, наведено је у саопштењу.

Наша црква је тиме поновила свој радикални отклон од могућности попуштања било ком вредносном амбису савремене западне цивилизације, где је ЛГБТ+ идеологија међу главним „производима“ овог постидеолошког хибриса и бућкуриша. Главни „архитекта“ овог саопштења и неко ко га је јавно излагао и образлагао био је управо Иринеј Буловић. Слично је поновљено у јуну прошле године када је кроз ауторски текст „Живи језик живог народа надживеће декрете“ разобличио фарсу око језичког инжењеринга министарства под контролом Гордане Чомић и „прекомпоновања“ српског језика на глобалистички, политички коректним родно-сензитивни, џендер-инклузивни новоговор.

Трећа хајка је ова актуелна, а на коју смо упозоравали у тексту од пре две седмице, најављујући како ће обилато помињање СПЦ у резолуцији Европског парламента означити интензивирање кампање против наше цркве, у контексту опредељивања поводом рата у Украјини (читај: сврставања у антируски табор).

УТЕРИВАЊЕ У АНТИРУСКИ Т(АБ)ОР Прича иде на следећи начин: СПЦ и патријарх Порфирије, као њен „главнокомандујући“, одбијају да се прикључе овом табору и држе се политички суздржано а хришћански милосрдно према овом братоубилачком сукобу. Патријарх је „духовно чедо“ владике бачког Иринеја, који је такође у прошлости заузимао једини исправни и православни став о питању Украјине, када је реч била о спорној и накарадној аутокефалности „Православне цркве Украјине“ добијеној од Васељенске патријаршије, те дугорочној штетности те одлуке, што се потврђује и данас.

Једина канонски призната православна црква у Украјини јесте она под покровитељством Московске патријаршије РПЦ, те због овога сада прозападни медији „развлаче“ и патријарха Порфирија и владику Иринеја. „Документарац“ долази „ко поручен“ (што у основи и јесте) да нападом на Иринеја укаже (разобличи) трагове свих оних којима он смета јер је застарео, конзервативан, против реформаторских тенденција у нашој цркви, либералне теологије итд.

А ту има и спољашњих и унутрашњих противника Цркве, чак и много несвесних своје „добронамерне контрапродуктивности“. Спољашњима смета ово несврставање и истрајавање, не на руском него на једином исправном православном курсу у овом тренутку и уопштено о питању Украјине. Јер је алтернатива – бити играчка и марионета у рукама глобализма, како је то нажалост Васељенска патријаршија већ дуго времена.

Унутрашњима смета то што се СПЦ или не ставља превише јасно и директно на страну Руса, или што је патријарх близак с влашћу у Србији која је осудила руску агресију у УН (али није увела санкције Русији, што је много значајније). То је главна теза аутора спорног „филма“ коју приписују како патријарху Порфирију, тако и владици бачком Иринеју – блискост с влашћу. А то у овом тренутку не значи, као ни ономад око „лизања исте кашике“, бригу за верујуће, неверујуће или било кога другог у Србији, већ искључиво пропагандно искоришћавање једног наопако постављеног стања ствари и аргументације.

Тако је и унутрашње и спољашње нападање СПЦ, макар долазило и с најдобронамерније адресе и из најбоље намере, усмерено ка истом циљу – њеном слабљењу, компромитовању и у крајњој мери дезинтеграцији и потчињавању. А коме, чему и због чега, то би до сада већ требало да буде јасно. Коме није, нека пита Онуфрија. Или Вартоломеја.

 [/restrict]