KRVAVA FARSA U EVROPSKOM POZORIŠTU

U PERO U VETAR

Svet je brz u prosipanju gluposti, a spor u mudrom zaključivanju. Mudraci, kakvih je na Zapadu uvek bilo, pa ih, valjda, i danas ima, trenutno su ućutkani. Čekaju da se istutnje nasilnici i praznoglavci, da zlo okonča svoj zadatak

Prisustvujemo ne ratu nego dugo smišljanoj gadosti kontinentalnih razmera. Sve je podvala, poluistina, primitivna pozorišna predstava. Pandemijsko samovanje nas je zbližilo sa televizorom, brbljivim i glupim sustanarom, mehaničkim repetitorom haosa i beznađa. Nigde tračka dobrog smisla, odmerenosti i vidovite nade. Slušate važne državnike, pa se zapitate: zar je na ovo spao svet? Puni sebe, a ograničeni, i što su ograničeniji, to su arogantniji. Jednodimenzionalne amebe, kako neko reče. Ono što su godinama pripremali, na kraju je i došlo. Napredovali su oprezno, na prstima, dok nisu udarili u zid. Ugroženi je ustao da se brani, pokrenule su se tenkovske gusenice. I odjednom, nosioci uloga su zamenili mesta i maske: branilac državne granice se premetnuo u agresora, a predvodnik napredovanja na Istok u nedužnog posmatrača potresenog humanitarnom katastrofom. Posledice su zamračile uzrok, vidljivo je zaklonilo pozadinu. Sva krivica se pripisuje neposlušnom predsedniku velike evroazijske države. Godinama su ga satanizovali, i danas se, oko toga, ne moraju truditi. Za mržnju prema Sotoni nisu potrebni racionalni argumenti. Na pomen njegova imena, ispravno mislećem gledaocu TV dnevnika diže se kosa na glavi. nedužni ljudi. [restrict]

O rusofobiji je jedan švajcarski publicista, pre desetak godina, napisao bogato dokumentovanu knjigu. Preporučio sam je, u jednoj od ovih hronika; prevod je i štampan, u Novom Sadu. Nasrtaji na golemu pravoslavnu zemlju ponavljaju se hiljadu godina. Mongoli su odustali, pa je Zapad od Karla Velikog, do dana današnjeg, preuzeo ubojito koplje. Pokušali su Gustav III, Napoleon, Hitler, bez uspeha. Sad joj se NATO, mačjim hodom, približio. Predsednik Rusije, kažu, boluje od paranoje. Uzme li se u obzir istorijsko iskustvo te zemlje, paranoja je više nego zasnovana. Ima nešto što zapadnjake uporno goni na ovaj osvajački pohod. Na stranu prirodna bogatstva, samo postojanje Rusije je uznemirujuće, liči na skandaloznu provokaciju. Isuviše je velika, nerazumljiva, drukčija. Italijanski pisac Gvido Čeroneti je, sedamdesetih godina, upozorio da neprijatelj Zapada nije sovjetski komunizam nego rusko pravoslavlje. Solženjicin i Zinovljev su to posle nekoliko meseci boravka u Slobodnom svetu razumeli, i vratili se u rodinu, da je zagreju poslednjim izdahom. Dovoljna sebi, okrenula je, prema Evropi, svoju najslabiju tačku, pokrajinu obuzetu traženjem novog nacionalnog identiteta, učvršćivanjem državnosti. Takva, neraščišćena stanja, roviti odnosi i nesređene prilike veoma privlače svetske lešinare. Ako zatreba, znaju od čega da počnu. Ukrajina je geostrateško zaveštanje velikog američkog rusofoba Zbignjeva Bžežinskog. Mora da mu je tamo, na onom svetu, sada toplo u duši, dok kroz teleskop prati šta se, od poljske granice do Azovskog mora zbiva.

Pripremni radovi su obavljeni na Majdanu pre osam godina; umesto dragog kamenja, izronila je prljavština sa šljakom, oglasili su se i potomci Hitlerovih saradnika. Predugo su bili osuđeni na ćutanje i skrivanje. Zapadnjački idejni i moralni nazori, po pravilu fleksibilni, sažeti su u formulaciji „Ako su i gadovi, to su naši gadovi“. Okrenimo se budućnosti! A Rusija, nikako da zaboravi 27 miliona žrtava iz Drugog svetskog rata. Nazadna, zaostala, u svemu, pa i u tome…

I dok Ukrajinci, kao isturena pešadija pohlepne zapadnjačke demokratije, ginu u sukobu sa najbližom krvnom grupom, u prestonicama Evropske unije smišljaju sve nove i nove sankcije, sve surovije kazne. Cilj je: umanjiti kupovnu moć malog ruskog čoveka, u nadi da će on, kad izgladni, udariti na vođu. Kupovna moć je jedna od svetinja savremene zapadne civilizacije; istočnjački divljaci poznaju njenu važnost, ali je ne obožavaju. Jedna od većih nevolja Parižana, za vreme nemačke okupacije, bila je nestašica putera; u opsednutom Lenjingradu su, za to vreme, gutali meso kućnih ljubimaca. Različita je, očigledno, izvežbanost u trpljenju, neuporediva je spremnost na odricanje. Francuski oficiri su se, na Solunskom frontu, divili našem vojniku ne samo zbog hrabrosti nego i zbog siromaške skromnosti. Komad hleba, zastrug sira u torbak, i na juriš! Sankcionaši ne mogu ni da zamisle šta sve sankcionisani pravoslavac može izdržati. Svi su izgledi da će se sankcije vratiti svojim pokretačima kao bumerang. U provali mržnje i besa, često naudimo više sebi nego drugome.

Rat je odvratan poduhvat. Svaki rat, pa i ovi, odbrambeni i preventivni. Nanosi zlo svim stranama u sukobu. Muka je još veća što pravi izazivač i neprijatelj stoji po strani, u bezbednoj pozadini, izigravajući zgranutog humanistu. Dotura oružje tobožnjim štićenicima, upravlja propagandnim ešelonima: televizijski aparati, i inače nesposobni za sagledavanje pune istine, danas u zapadnoj Evropi grme jače od topova. Ko će se snaći u poplavi izmišljotina, poluistina, zlonamerno predstavljenih činjenica, crnog neznalaštva, ideološke zatucanosti i slepila nametnutog na kursevima iz politički korektnog mišljenja? Na prvi pogled, stvari su jasne, a za drugi pogled, niko nema volje ni vremena. Branilac kućnog praga je oglašen za ratnog zločinca, a izazivač sukoba za nepristrasnog, humanog svedoka. Jedni ginu da izbegnu još veću nesreću, drugi da potvrde nepouzdanu samostalnost; obe strane su u pravu, kao i u svakoj tragediji. Ovu je zamislila i izvela mračna velesila, svetska gospodarica naših sudbina. Ona je svemoguća i sveznajuća: gde god zaškripi, hita u pomoć. Usrećila je Irak, Avganistan, Libiju, Siriju, Kosovo; sada joj je, sa Ukrajinom, nešto zapelo.

Otuda bes, sa napadima histeričnog ludila, i bestidna sažaljivost u prikazivanju izbegličkih kolona. Nežne, sentimentalne duše, nema šta. Blagovremeno su povukli svoje vojne savetnike, diplomate, istraživače u laboratorijama za proizvodnju biološkog oružja. Nikome od njih dlaka s glave neće usfaliti. Ima ko će za njih ginuti. Oni su izumitelji jedinstvenog i savršenog modela uređenja države i društva, najpametniji, najbogatiji, najnapredniji: besplatno nude svoj pronalazak kontinentima i narodima, a eto, nažalost, ponegde nailaze na nerazumevanje. Njihov je recept naročito primenljiv kod narodnih zajednica sa zbrkanim unutrašnjim odnosima i spornim identitetskim oznakama.

Današnjem „agresoru“ očigledno nije cilj okupacija, ni uništenje Ukrajine; on traži nesvrstanost i demilitarizaciju suseda, čega se vitezovi demokratije i ljudskih prava groze. To usrećitelje ljudskog roda isključuje iz igre. Čime će se, onda, baviti njihov besposleni odbrambeni savez? Na koga bi ih huškao B. A. Levi, budna savest jedne dekristijanizovane civilizacije, dresirani vučjak svih novovekovnih ratova? Eno ga, stigao je u ukrajinsku prestonicu, u Kijev, a ne u Kijv, i ne čudi se što se Harkov, domaćin čuvenog kongresa književnika, danas zove Harkiv: ta jezička začkoljica ne zaslužuje pažnju velikog mislioca. On ima ubeđenja, a ona su važnija od poznavanja zemalja i naroda. U svakom slučaju, ne robuje intelektualnom poštenju. Lažoljubivost je postala normalno patološko stanje jednog sveta bez oslonca u sebi, i bez kompasa u poretku viših moralnih vrednosti.

Dvostruki aršini u procenjivanju položaja velikih i malih naroda naveli su nesrećnog Dragišu Vasića, četničkog gerilca, na zamisao da po završetku rata osnuje Katedru za negovanje mržnje prema Engleskoj. Taj mu se naum izjalovio, zaklali su ga negde oko Stare Gradiške. Njegova bi se Katedra, danas, mogla obogatiti novom građom, proširiti na nove odseke, pretvoriti u fakultet. Mržnja je, ipak, jalov i samomučilački odgovor na ono što se u evroatlantskoj zajednici govori i čini. Više bi se postiglo negovanjem nadmoćnog prezira prema pijanoj i neznalačkoj bahatosti. Svet je brz u prosipanju gluposti, a spor u mudrom zaključivanju. Mudraci, kakvih je na Zapadu uvek bilo, pa ih, valjda, i danas ima, trenutno su ućutkani. Čekaju da se istutnje nasilnici i praznoglavci, da zlo okonča svoj zadatak.

Reči istina i pravda u ruskom jeziku se ukrštaju, imaju donekle razmenljiva značenja: istina je spoznajni ideal, a pravda je utvrđivanje vrhovnog sklada u stvarnosti. Laž je, u oba slučaja, isključena. Epohalni izum krstaša Novog svetskog poretka su fake news. Razumevanje između ta dva pristupa životu je veoma otežano.

[/restrict]