GODINE 2050. PREĆI ĆEMO LINIJU IZA KOJE NEMA POVRATKA

RAZGOVARALA – MILA MILOSAVLJEVIĆ

RATKO DMITROVIĆ – MINISTAR ZA BRIGU O PORODICI I DEMOGRAFIJU

Nema za Srbe važnijeg i većeg problema od demografije. Mi smo narod koji nestaje, topimo se kao komad leda na užarenoj plotni

Moramo da budemo surovi u sagledavanju stanja. Nas radi. Uništen je kult porodice kod Srba. Bez porodice, snažne, brojne, nijedan narod nema šansu da opstane – kaže u intervjuu za „Pečat“ Ratko Dmitrović, ministar za brigu o porodici i demografiju u odlazećoj Vladi Srbije.

Kao prvi ministar na čelu Ministarstva za brigu o porodici i demografiji, kako na kraju mandata ocenjujete njegov rad? Da li ste zadovoljni postignutim? Šta su za vas bili najveći izazovi a šta najznačajnije postignuće?

Ako imamo na umu da je ova vlada bila vremenski oročena na godinu i po dana, a povrh toga je novo ministarstvo moralo da prođe kroz proces registracije koji traje tri meseca – da, zadovoljan sam postignutim. Moji saradnici i ja smo za tako kratko vreme obišli gotovo sve opštine u Srbiji, razgovarali s lokalnim samoupravama o demografskoj situaciji kod njih, onome šta preduzimaju, načinima da im pomognemo…

[restrict]

Paralelno s tim zaokružen je paket mera koje sam predao vladi i predsedniku države. Neke od njih su usvojene, neke još analiziramo i, da citiram jednog srpskog demografa: Ministarstvo za demografiju uradilo je više nego što je iko od nas očekivao. Inače, treba imati na umu da rezultati mera u sferi demografije postaju vidljivi tek kroz nekoliko godina.

Mere populacione politike za koje ste se zalagali kao ministar većina je prihvatila kao dobrodošle, međutim, bilo je i onih koji smatraju da je reč o marketinškom potezu pred izbornu kampanju.

Onaj ko se u Srbiji bavi politikom a pripada opozicionom bloku nikada neće pohvaliti neki zakon, potez aktuelne vlasti. Tu iznenađenja nema, ali neke postupke van ovog okvira ne mogu da razumem.

Prvi je da postoje ljudi, opredeljenjem i logikom stvari predodređeni da se bore za poboljšanje demografske slike ove zemlje, koji govore kako i nije posebno značajno koliko ima građana Srbije, time i Srba kao naroda, već kako živimo, kakav nam je standard. Neverovatno.

I drugo što me je iznenadilo: ovo ministarstvo i ja bili smo na udaru nekih medija koji se kunu kako im je nacionalni interes Srba kao naroda važniji od svega. Neka im je na čast. Nema za Srbe važnijeg i većeg problema od demografije. Mi smo narod koji nestaje, topimo se kao komad leda na užarenoj plotni.

Ako načinimo osvrt na vaše aktivnosti tokom mandata, podsetićemo se i na prozivke koje su vam upućivane i kao ženomrscu, kao nekome ko svu krivicu za demografski pad u Srbiji pripisuje nadasve – ženi. Kako ste podnosili

te izjave?

Moja biografija krcata je takvim i sličnim slučajevima. Zasipaju me lažima duže od 35 godina. Navikao sam. Zamislite, čoveka koji ima dve ćerke i vodi ministarstvo u kojem je 90 odsto žena – optuže da mrzi žene. Krajnje neinventivno. Izveli su tu postavku iz brutalne laži da sam optužio žene za lošu demografsku sliku Srbije.

A uradio sam suprotno, nešto potpuno drugo; kazao sam da je žena centar ove priče, da je bez žene svaki razgovor o demografiji besmislen, jer, pobogu, žena rađa. A žena u današnjem vremenu, Bogu hvala, nije mašina za rađanje, emancipovana je, samo ona odlučuje koliko će dece roditi, ona je u situaciji da se ostvari kao visokoobrazovana osoba, kao naučnik, vrhunski sportista, privrednik, profesor, kulturni radnik, i zadatak društva je da pita tu ženu šta još može da se uradi, koje okolnosti da stvorimo kako bi ona donela odluku da, uz sve ovo, rodi dvoje ili troje dece.

Prvi sam javno progovorio i stalno ponavljam da moramo zaštititi devojke, žene od poslodavaca. Oni u njima vide profit a ne živo biće. Kad neka kaže da je u drugom stanju, ona poslodavcu postaje problem i u većini slučajeva prolazi kroz pakao, pa joj rađanje drugog deteta ne pada na pamet. Nisu svi takvi, ali većina jeste.

Iz kojih centara su išli i idu ti napadi na vas?

Iz istih onih koji već decenijama pokušavaju da u Srbiji suzbiju svaku nacionalnu priču. Nemanjići, zadužbine, manastiri, Crkva, Veliki rat, Milunka Savić… sve to je za njih srpski nacionalizam s kojim društvo treba da se obračunava. Kakva demografija, kakva priča o nestajanju Srba, od toga beže kao đavo od tamjana. Njima smeta i srpska salata. Oni bi sutra ukinuli SANU i Maticu srpsku. Zbog imena. To su oni koji Srbe optužuju da su genocidan narod, koji sve čine da Kosovo zauvek odvoje od Srbije, koji našu crkvu vide kao terorističku organizaciju…

Nema tu elemenata iznenađenja, znamo ih poimenično, ali je svakako iznenađenje da se ovoj bulumenti, na fonu brutalne laži, pridružila i jedna ministarka vlade u kojoj i ja sedim. Valjda žena zna zašto to radi.

Gde ste nailazili na najveće razumevanje i podršku?

Kod običnog sveta širom Srbije, bez obzira na stepen obrazovanja, od poljoprivrednika, stočara do profesora, lekara. Svakako, i ljudi koji vode opštine. Svi oni su svesni dimenzija ovog problema, neki se bore na svoj način, osnovali su grupe građana, pokrete čiji je cilj osnaživanje porodice i stvaranje uslova da imamo više dece. U vrhu državnog aparata, u sistemu, najveće razumevanje i podrška u ovom poslu dobijao sam od dva Aleksandra, Vučića i Šapića.

Globalni poredak potencira prava pojedinca koja su često u koliziji sa onim što vi zastupate kao vrednosti bez kojih nema obnove demografije, a to su porodica i načela osnovnih moralnih vrednosti. Gde smo tu mi kao narod? Kako da sačuvamo tu poslednju liniju odbrane, svoj identitet, integritet, svoju istoriju, tradiciju, veru?

Dijagnoza je osnov svake dobre, uspešne medicine. Mi moramo da budemo surovi u sagledavanju stanja. Nas radi. Uništen je kult porodice kod Srba. Uništen je i kod drugih naroda, ali nas bole naše rane. Ovde pojam „kult“ ima isključivo pozitivan značaj, u sadržajnom smislu to je odnos prema porodici kao presudnoj ćeliji, zajednici koja može da obezbedi biološki opstanak jednog naroda. Bez porodice, snažne, brojne, nijedan narod nema šansu da opstane.

A dokle smo mi došli? Porodica je postala predmet omalovažavanja, sprdnje. Pojedinac je centar savremenog sveta. Prava pojedinca uzdignuta su na nivo božanstva. To je nova religija. Nemam ništa protiv toga, više puta sam teškom mukom ostvarivao neka svoja prava, ali nikada nisam mislio da je moja ili tuđa posebnost značajnija i preča od opšteg interesa. Došli smo u situaciju da su u javnom diskursu glasniji i cenjeniji oni koji više pažnje poklanjaju kučićima nego deci. Ko god se bori za ne znam kakva prava pojedinca, ove ili one manjinske grupe, taj ima pomoć s raznih strana. O takvoj pomoći borci za čuvanje tradicije, nacionalne kulture, porodice ne mogu ni da sanjaju. Kuda mi to idemo? Kakvom cilju? Gde je kraj?

Često spominjete sistem vrednosti, potrebu da menjamo svest nametnutu savremenim načinom života, kao i krizu porodice u hrišćanskoj Evropi… Budući da je sama njena geneza veoma kompleksna, kako vidite koren ove krize, čiji su pak plodovi sve vidljiviji?

Da, sistem vrednosti je srušen. Nama deca odavno nisu najveće bogatstvo. Zavladao je konformizam. Pogledajte oko sebe, sigurno znate nekoliko porodica koje žive daleko iznad proseka, pripadaju sloju bogatih. A koliko imaju dece? Jedno ili dvoje. Čast izuzecima. A mogu da imaju petoro, šestoro, bez ijednog problema, da ne osete. Ne, oni imaju pet lokala ili stanova, tri kuće, račune u inostranstvu, nekoliko automobila. To je njihov smisao života.

Na drugoj strani, opet čast izuzecima, ko u Srbiji ima najviše dece, koje porodice? One koje žive teško, s malim primanjima. Ne žive teško zato što imaju mnogo dece, ne, teško su živeli i pre prvog deteta, njihov smisao života su deca a ne limuzine i vile od pet ari. I znate šta je zajedničko za sve te porodice? Religioznost. Svi su vernici. Ovo je podatak nad kojim treba duboko da se zamislimo. Znate li da Srbija ima samo tri opštine u kojima je stopa rodnosti iznad 2,1, što je prosta reprodukcija? I koje su to opštine? Novi Pazar, Preševo i Tutin. Šta im je zajedničko? Islam. Ovo spominjem s velikim poštovanjem prema islamu, iz razloga što u toj veri porodica još ima veliki značaj.

Nijedna zemlja Evropske unije, a sve su dominantno hrišćanske, nema stopu rodnosti 2,1. Sve su ispod. Francuska je najbliža toj liniji, oni su na 1,8, a Srbija na 1,5.

Kakva je vaša vizija buduće borbe, koja će s obzirom na značajan demografski pad s kojim smo kao narod suočeni imati epitet „borbe neprestane“?

Izbori su pred nama i bez obzira na to što mislim da će sadašnja parlamentarna većina to i ostati, bilo bi krajnje neprimereno, svakako i nepristojno, da govorim s pretpostavkom da ću biti ministar i u novoj, budućoj vladi.

Dakle, kao običan posmatrač, čovek koji ovaj problem vidi kao najveći, najozbiljniji, sudbonosan, držim da je neophodno osnažiti Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju, dati mu veći značaj. Svakako ovom ministarstvu treba pripojiti i dijasporu. To je ogroman resurs, velika tema, ali nemamo ovde prostora da je otvaramo. Neophodna nam je nacionalna strategija demografske obnove, s političkim konsenzusom.

Razvoj Srbije mora da bude planski, urbanizaciju nosi inercija, imamo nekontrolisan razvoj Beograda, Novog Sada, Niša, Kragujevca… Ako se nastave sadašnji negativni trendovi u sferi demografije, 2050. godine u Srbiji će živeti nešto više od četiri miliona ljudi. Samo u Beogradu blizu tri miliona. U ostatku Srbije oko milion. Sela skoro da neće postojati. A Srbija je nastala i opstajala na selu. Ako nešto ne uradimo, ovo je neminovnost. Tada ćemo preći liniju iza koje nema povratka, taman da jedna žena rodi i šestoro dece, jer će biti malo žena u reproduktivnom periodu. Pa već sada u Srbiji žena prvo dete rađa u 30. godini, a šta mislite kako će biti 2050? Sada je svaki peti stanovnik Srbije stariji od 65 godina.

Bez obzira šta radio u godinama pred nama, nastaviću borbu bar u meri da nam ovaj problem stalno bude u javnosti, pred očima. A da li imam ideja? O, da, imam mnogo.

Često govorite da novac ne može promeniti demografsku sliku. Neki vam to zameraju.

Novac je u ovoj priči važan, ali nije presudan, daleko od toga da je presudan. Moramo da menjamo svest, da ponovo gradimo sistem vrednosti u kojem, uz ostalo, junaci naše dece neće biti registrovane prostitutke, kriminalci, umno poremećene osobe koje dominiraju našim medijima, pisanim i elektronskim, već odlični studenti, prvaci sveta u matematici, hemiji, fizici, uspešni ratari i stočari, deca i omladina iz folklornih društava, majka koja je završila fakultet i rodila troje ili četvoro dece, porodica koja se uspešno bavi seoskim turizmom, vlasnik IT firme čiji su partneri poznate svetske marke, uspešni sportisti…

Znam da je menjanje svesti jezivo težak i dugoročan posao, ali mi drugog načina nemamo. Ili to, ili nas biti neće.

Da je novac u demografiji presudan, onda bi Norvežani, Finci, Šveđani, Nemci… imali stopu rodnosti iznad tri, odnosno troje, četvoro i više dece u porodici, jer prosečna plata im je iznad četiri hiljada evra. Ne, njihova stopa rodnosti ista je kao i u Srbiji.

Obišli ste, bezmalo, sve opštine u Srbiji. Da li ste na licu mesta spoznali i tu čarobnu formulu ostanka i opstanka mladih i u unutrašnjosti Srbije, u manjim sredinama… Koji nam koraci kao državi, ali i kao narodu predstoje ako želimo da mladi ostanu u Srbiji?

Poznajem ljude koji su otišli u inostranstvo, u neku od zemalja EU ili preko okeana, i kontaktiram s njima. Malo ko od njih je u potpunosti zadovoljan i srećan, bez obzira na viši životni standard, čak neuporedivo viši. Nigde se čovek ne oseća kao tamo gde je rođen, gde mu živi deo porodice, prijatelji, oni s kojima je odrastao.

Zašto odlaze? Razloga ima više. U velikim sredinama, gradovima kao što je Beograd ili Novi Sad, mladi ljudi imaju solidne šanse da nađu posao, da se ostvare u struci, započnu bračni život, ali šta od svega toga mlad čovek ima u, da se niko ne naljuti, Brzoj Palanci, Blacu, Apatinu, Beloj Crkvi, Negotinu, Bajinoj Bašti…

Pored posla i viših mesečnih primanja važni su putevi, voda, signal mobilnog telefona, dobar internet, škola, vrtić, prodavnica, ambulanta. Da mladi bračni par, koji je odlučio da živi na selu, bez obzira da li tamo privređuje ili odatle putuje u grad na posao, može da kaže, da, živimo na selu, ali imamo sve što i vi u gradu.

Naravno, izvesna budućnost jedan je od izuzetno važnih elemenata. Ako konstantno živite u strahu da će vaš poslodavac saopštiti kako smanjuje broj radnika, ili da proizvod koji izlazi iz vaše manufakture ili domaćinstva više nema tržište, to nije život koji će nekoga vezati za ovaj ili bilo koji drugi prostor.

Kao ministar, ali i kao novinar, publicista,

neretko ste bili na udaru zbog vašeg tumačenja odnosa Srba i Hrvata. Kakav je vaš stav o pitanju ovih tema danas, više od dve

decenije nakon pogroma krajiških Srba?

Srbi iz Hrvatske žrtvovani su u jednoj suludoj kombinatorici Zagreba i Beograda, u kojoj je srpska strana, verujući da joj ta žrtva nešto donosi, izgubila sve. Taj deo srpskog naroda dao je, na primer, Nikolu Teslu, Milutina Milankovića, Simu Matavulja, Savu Šumanovića, Petra Preradovića, Vladana Desnicu, istinskog reformatora srpskog jezika Savu Mrkalja, Arsena Dedića, velika glumačka imena, sportiste, posebno vaterpoliste i košarkaše među kojima su i svetske legende tih sportova, pa dvojicu po mnogima najznačajnijih patrijarha Srpske pravoslavne crkve u vremenu nakon Turaka Josifa Rajačića i patrijarha Pavla…

Sećanje na te ljude i taj narod bledi. Nakon što su, uprkos genocidu u Drugom svetskom ratu, u ustaškoj hrvatskoj državi, koliko-toliko obnovili biološku supstancu, nastavili da žive, Srbi iz Hrvatske proterani su devedesetih iz nove hrvatske države. Rasuti su širom sveta, o njima sve ređe i sve kraće govorimo. Najviše ih je u Srbiji. Ostavljeni su sami sebi, njihova kultura tone u zaborav, nove generacije i ne znaju ko su im preci…

Upravo je objavljeno još jedno izdanje vaše knjige „Krst na križu“. Nesumnjivo, to vaše delo živi svoj život. Interesovanje za nju ne smanjuje se, a objavljena je pre pet godina. Da li je tačno da uskoro iz štampe izlazi nastavak ove knjige?

Da, mislim da su već u prodaji prvi primerci nastavka „Krst na križu 2“. Prva knjiga štampana je i prodata u nekoliko desetina hiljada primeraka. Reakcije, odnosno pohvale su takve da mi je neugodno navoditi ih. Verovao sam da će ta knjiga imati dobar prijem i svoju publiku, ali u ovoj meri… apsolutno nisam. Srećem ljude koji kažu da su kupili deset i više primeraka, nosili po slavama, poklanjali prijateljima, slali širom sveta, gde god živi naš narod. Dobijao sam pozive za promociju od naših ljudi, društava iz Australije, Amerike, iz nekoliko evropskih država. Neverovatno.

I „Krst na križu 2“ iste je tematike, na preko 500 strana donosi tekstove o malo poznatim ili potpuno nepoznatim događanjima i ličnostima iz istorije srpsko-hrvatskih odnosa, a koji osvetljavaju tamnu stranu tih odnosa, izvorišta jedne mržnje koja je ubila stotine hiljada ljudi, mahom Srba.

Kako ocenjujete ovo što se događa u Ukrajini i refleksije tamošnjeg rata?

Grozim se rečenice „nakon ovoga ništa više neće biti isto“ jer uvek nam je isto, ali ovo što sada gledamo… zaista će promeniti svet koji poznajemo. Naša stvarnost dobiće drugo lice, ružnije ili lepše, videćemo.

Zapad je bombardovanjem Srbije 1999. godine pokazao da na globalnom nivou ne postoje međunarodno pravo, moral, empatija, već samo surovi interes i stari, nepromenjivi ciljevi. A sve pomešano s elementima netrpeljivosti, pa i mržnje. Napad na Jugoslaviju, odnosno Srbiju, bio je političko-vojna vežba za ovo što sada gledamo. Bio je poruka Rusiji: evo šta mi možemo.

Rusija je tada bila slaba, na kolenima, opljačkana, Zapad je već imao plan da taj ogromni geografski prostor rasparceliše i na njemu stvori dvadesetak novih država u vazalnom odnosu prema Americi. A onda se pojavio Putin. Zapad ga je konstantno potcenjivao, kao i svakog Rusa, videći u njemu čoveka kojeg će vreme i nametnute okolnosti sažvakati i ispljunuti. Loša procena.

Ovo što se sada događa u Ukrajini sudar je Amerike, Nemačke i Engleske s Rusijom, a Ukrajinci su topovsko meso. Moskva nije imala izbora, ili ovo što gledamo ili rakete NATO-a na granici Ukrajine i Rusije, odnosno mat pozicija u kojoj bi se našla Rusija. Konačan ishod, rezultat? U sledećih desetak godina bitno drugačija Evropa, delimično i svet.          

[/restrict]