ГОДИНЕ 2050. ПРЕЋИ ЋЕМО ЛИНИЈУ ИЗА КОЈЕ НЕМА ПОВРАТКА

РАЗГОВАРАЛА – МИЛА МИЛОСАВЉЕВИЋ

РАТКО ДМИТРОВИЋ – МИНИСТАР ЗА БРИГУ О ПОРОДИЦИ И ДЕМОГРАФИЈУ

Нема за Србе важнијег и већег проблема од демографије. Ми смо народ који нестаје, топимо се као комад леда на ужареној плотни

Морамо да будемо сурови у сагледавању стања. Нас ради. Уништен је култ породице код Срба. Без породице, снажне, бројне, ниједан народ нема шансу да опстане – каже у интервјуу за „Печат“ Ратко Дмитровић, министар за бригу о породици и демографију у одлазећој Влади Србије.

Као први министар на челу Министарства за бригу о породици и демографији, како на крају мандата оцењујете његов рад? Да ли сте задовољни постигнутим? Шта су за вас били највећи изазови а шта најзначајније постигнуће?

Ако имамо на уму да је ова влада била временски орочена на годину и по дана, а поврх тога је ново министарство морало да прође кроз процес регистрације који траје три месеца – да, задовољан сам постигнутим. Моји сарадници и ја смо за тако кратко време обишли готово све општине у Србији, разговарали с локалним самоуправама о демографској ситуацији код њих, ономе шта предузимају, начинима да им помогнемо…

[restrict]

Паралелно с тим заокружен је пакет мера које сам предао влади и председнику државе. Неке од њих су усвојене, неке још анализирамо и, да цитирам једног српског демографа: Министарство за демографију урадило је више него што је ико од нас очекивао. Иначе, треба имати на уму да резултати мера у сфери демографије постају видљиви тек кроз неколико година.

Мере популационе политике за које сте се залагали као министар већина је прихватила као добродошле, међутим, било је и оних који сматрају да је реч о маркетиншком потезу пред изборну кампању.

Онај ко се у Србији бави политиком а припада опозиционом блоку никада неће похвалити неки закон, потез актуелне власти. Ту изненађења нема, али неке поступке ван овог оквира не могу да разумем.

Први је да постоје људи, опредељењем и логиком ствари предодређени да се боре за побољшање демографске слике ове земље, који говоре како и није посебно значајно колико има грађана Србије, тиме и Срба као народа, већ како живимо, какав нам је стандард. Невероватно.

И друго што ме је изненадило: ово министарство и ја били смо на удару неких медија који се куну како им је национални интерес Срба као народа важнији од свега. Нека им је на част. Нема за Србе важнијег и већег проблема од демографије. Ми смо народ који нестаје, топимо се као комад леда на ужареној плотни.

Ако начинимо осврт на ваше активности током мандата, подсетићемо се и на прозивке које су вам упућиване и као женомрсцу, као некоме ко сву кривицу за демографски пад у Србији приписује надасве – жени. Како сте подносили

те изјаве?

Моја биографија крцата је таквим и сличним случајевима. Засипају ме лажима дуже од 35 година. Навикао сам. Замислите, човека који има две ћерке и води министарство у којем је 90 одсто жена – оптуже да мрзи жене. Крајње неинвентивно. Извели су ту поставку из бруталне лажи да сам оптужио жене за лошу демографску слику Србије.

А урадио сам супротно, нешто потпуно друго; казао сам да је жена центар ове приче, да је без жене сваки разговор о демографији бесмислен, јер, побогу, жена рађа. А жена у данашњем времену, Богу хвала, није машина за рађање, еманципована је, само она одлучује колико ће деце родити, она је у ситуацији да се оствари као високообразована особа, као научник, врхунски спортиста, привредник, професор, културни радник, и задатак друштва је да пита ту жену шта још може да се уради, које околности да створимо како би она донела одлуку да, уз све ово, роди двоје или троје деце.

Први сам јавно проговорио и стално понављам да морамо заштитити девојке, жене од послодаваца. Они у њима виде профит а не живо биће. Кад нека каже да је у другом стању, она послодавцу постаје проблем и у већини случајева пролази кроз пакао, па јој рађање другог детета не пада на памет. Нису сви такви, али већина јесте.

Из којих центара су ишли и иду ти напади на вас?

Из истих оних који већ деценијама покушавају да у Србији сузбију сваку националну причу. Немањићи, задужбине, манастири, Црква, Велики рат, Милунка Савић… све то је за њих српски национализам с којим друштво треба да се обрачунава. Каква демографија, каква прича о нестајању Срба, од тога беже као ђаво од тамјана. Њима смета и српска салата. Они би сутра укинули САНУ и Матицу српску. Због имена. То су они који Србе оптужују да су геноцидан народ, који све чине да Косово заувек одвоје од Србије, који нашу цркву виде као терористичку организацију…

Нема ту елемената изненађења, знамо их поименично, али је свакако изненађење да се овој булументи, на фону бруталне лажи, придружила и једна министарка владе у којој и ја седим. Ваљда жена зна зашто то ради.

Где сте наилазили на највеће разумевање и подршку?

Код обичног света широм Србије, без обзира на степен образовања, од пољопривредника, сточара до професора, лекара. Свакако, и људи који воде општине. Сви они су свесни димензија овог проблема, неки се боре на свој начин, основали су групе грађана, покрете чији је циљ оснаживање породице и стварање услова да имамо више деце. У врху државног апарата, у систему, највеће разумевање и подршка у овом послу добијао сам од два Александра, Вучића и Шапића.

Глобални поредак потенцира права појединца која су често у колизији са оним што ви заступате као вредности без којих нема обнове демографије, а то су породица и начела основних моралних вредности. Где смо ту ми као народ? Како да сачувамо ту последњу линију одбране, свој идентитет, интегритет, своју историју, традицију, веру?

Дијагноза је основ сваке добре, успешне медицине. Ми морамо да будемо сурови у сагледавању стања. Нас ради. Уништен је култ породице код Срба. Уништен је и код других народа, али нас боле наше ране. Овде појам „култ“ има искључиво позитиван значај, у садржајном смислу то је однос према породици као пресудној ћелији, заједници која може да обезбеди биолошки опстанак једног народа. Без породице, снажне, бројне, ниједан народ нема шансу да опстане.

А докле смо ми дошли? Породица је постала предмет омаловажавања, спрдње. Појединац је центар савременог света. Права појединца уздигнута су на ниво божанства. То је нова религија. Немам ништа против тога, више пута сам тешком муком остваривао нека своја права, али никада нисам мислио да је моја или туђа посебност значајнија и преча од општег интереса. Дошли смо у ситуацију да су у јавном дискурсу гласнији и цењенији они који више пажње поклањају кучићима него деци. Ко год се бори за не знам каква права појединца, ове или оне мањинске групе, тај има помоћ с разних страна. О таквој помоћи борци за чување традиције, националне културе, породице не могу ни да сањају. Куда ми то идемо? Каквом циљу? Где је крај?

Често спомињете систем вредности, потребу да мењамо свест наметнуту савременим начином живота, као и кризу породице у хришћанској Европи… Будући да је сама њена генеза веома комплексна, како видите корен ове кризе, чији су пак плодови све видљивији?

Да, систем вредности је срушен. Нама деца одавно нису највеће богатство. Завладао је конформизам. Погледајте око себе, сигурно знате неколико породица које живе далеко изнад просека, припадају слоју богатих. А колико имају деце? Једно или двоје. Част изузецима. А могу да имају петоро, шесторо, без иједног проблема, да не осете. Не, они имају пет локала или станова, три куће, рачуне у иностранству, неколико аутомобила. То је њихов смисао живота.

На другој страни, опет част изузецима, ко у Србији има највише деце, које породице? Оне које живе тешко, с малим примањима. Не живе тешко зато што имају много деце, не, тешко су живели и пре првог детета, њихов смисао живота су деца а не лимузине и виле од пет ари. И знате шта је заједничко за све те породице? Религиозност. Сви су верници. Ово је податак над којим треба дубоко да се замислимо. Знате ли да Србија има само три општине у којима је стопа родности изнад 2,1, што је проста репродукција? И које су то општине? Нови Пазар, Прешево и Тутин. Шта им је заједничко? Ислам. Ово спомињем с великим поштовањем према исламу, из разлога што у тој вери породица још има велики значај.

Ниједна земља Европске уније, а све су доминантно хришћанске, нема стопу родности 2,1. Све су испод. Француска је најближа тој линији, они су на 1,8, а Србија на 1,5.

Каква је ваша визија будуће борбе, која ће с обзиром на значајан демографски пад с којим смо као народ суочени имати епитет „борбе непрестане“?

Избори су пред нама и без обзира на то што мислим да ће садашња парламентарна већина то и остати, било би крајње непримерено, свакако и непристојно, да говорим с претпоставком да ћу бити министар и у новој, будућој влади.

Дакле, као обичан посматрач, човек који овај проблем види као највећи, најозбиљнији, судбоносан, држим да је неопходно оснажити Министарство за бригу о породици и демографију, дати му већи значај. Свакако овом министарству треба припојити и дијаспору. То је огроман ресурс, велика тема, али немамо овде простора да је отварамо. Неопходна нам је национална стратегија демографске обнове, с политичким консензусом.

Развој Србије мора да буде плански, урбанизацију носи инерција, имамо неконтролисан развој Београда, Новог Сада, Ниша, Крагујевца… Ако се наставе садашњи негативни трендови у сфери демографије, 2050. године у Србији ће живети нешто више од четири милиона људи. Само у Београду близу три милиона. У остатку Србије око милион. Села скоро да неће постојати. А Србија је настала и опстајала на селу. Ако нешто не урадимо, ово је неминовност. Тада ћемо прећи линију иза које нема повратка, таман да једна жена роди и шесторо деце, јер ће бити мало жена у репродуктивном периоду. Па већ сада у Србији жена прво дете рађа у 30. години, а шта мислите како ће бити 2050? Сада је сваки пети становник Србије старији од 65 година.

Без обзира шта радио у годинама пред нама, наставићу борбу бар у мери да нам овај проблем стално буде у јавности, пред очима. А да ли имам идеја? О, да, имам много.

Често говорите да новац не може променити демографску слику. Неки вам то замерају.

Новац је у овој причи важан, али није пресудан, далеко од тога да је пресудан. Морамо да мењамо свест, да поново градимо систем вредности у којем, уз остало, јунаци наше деце неће бити регистроване проститутке, криминалци, умно поремећене особе које доминирају нашим медијима, писаним и електронским, већ одлични студенти, прваци света у математици, хемији, физици, успешни ратари и сточари, деца и омладина из фолклорних друштава, мајка која је завршила факултет и родила троје или четворо деце, породица која се успешно бави сеоским туризмом, власник ИТ фирме чији су партнери познате светске марке, успешни спортисти…

Знам да је мењање свести језиво тежак и дугорочан посао, али ми другог начина немамо. Или то, или нас бити неће.

Да је новац у демографији пресудан, онда би Норвежани, Финци, Швеђани, Немци… имали стопу родности изнад три, односно троје, четворо и више деце у породици, јер просечна плата им је изнад четири хиљада евра. Не, њихова стопа родности иста је као и у Србији.

Обишли сте, безмало, све општине у Србији. Да ли сте на лицу места спознали и ту чаробну формулу останка и опстанка младих и у унутрашњости Србије, у мањим срединама… Који нам кораци као држави, али и као народу предстоје ако желимо да млади остану у Србији?

Познајем људе који су отишли у иностранство, у неку од земаља ЕУ или преко океана, и контактирам с њима. Мало ко од њих је у потпуности задовољан и срећан, без обзира на виши животни стандард, чак неупоредиво виши. Нигде се човек не осећа као тамо где је рођен, где му живи део породице, пријатељи, они с којима је одрастао.

Зашто одлазе? Разлога има више. У великим срединама, градовима као што је Београд или Нови Сад, млади људи имају солидне шансе да нађу посао, да се остваре у струци, започну брачни живот, али шта од свега тога млад човек има у, да се нико не наљути, Брзој Паланци, Блацу, Апатину, Белој Цркви, Неготину, Бајиној Башти…

Поред посла и виших месечних примања важни су путеви, вода, сигнал мобилног телефона, добар интернет, школа, вртић, продавница, амбуланта. Да млади брачни пар, који је одлучио да живи на селу, без обзира да ли тамо привређује или одатле путује у град на посао, може да каже, да, живимо на селу, али имамо све што и ви у граду.

Наравно, извесна будућност један је од изузетно важних елемената. Ако константно живите у страху да ће ваш послодавац саопштити како смањује број радника, или да производ који излази из ваше мануфактуре или домаћинства више нема тржиште, то није живот који ће некога везати за овај или било који други простор.

Као министар, али и као новинар, публициста,

неретко сте били на удару због вашег тумачења односа Срба и Хрвата. Какав је ваш став о питању ових тема данас, више од две

деценије након погрома крајишких Срба?

Срби из Хрватске жртвовани су у једној сулудој комбинаторици Загреба и Београда, у којој је српска страна, верујући да јој та жртва нешто доноси, изгубила све. Тај део српског народа дао је, на пример, Николу Теслу, Милутина Миланковића, Симу Матавуља, Саву Шумановића, Петра Прерадовића, Владана Десницу, истинског реформатора српског језика Саву Мркаља, Арсена Дедића, велика глумачка имена, спортисте, посебно ватерполисте и кошаркаше међу којима су и светске легенде тих спортова, па двојицу по многима најзначајнијих патријарха Српске православне цркве у времену након Турака Јосифа Рајачића и патријарха Павла…

Сећање на те људе и тај народ бледи. Након што су, упркос геноциду у Другом светском рату, у усташкој хрватској држави, колико-толико обновили биолошку супстанцу, наставили да живе, Срби из Хрватске протерани су деведесетих из нове хрватске државе. Расути су широм света, о њима све ређе и све краће говоримо. Највише их је у Србији. Остављени су сами себи, њихова култура тоне у заборав, нове генерације и не знају ко су им преци…

Управо је објављено још једно издање ваше књиге „Крст на крижу“. Несумњиво, то ваше дело живи свој живот. Интересовање за њу не смањује се, а објављена је пре пет година. Да ли је тачно да ускоро из штампе излази наставак ове књиге?

Да, мислим да су већ у продаји први примерци наставка „Крст на крижу 2“. Прва књига штампана је и продата у неколико десетина хиљада примерака. Реакције, односно похвале су такве да ми је неугодно наводити их. Веровао сам да ће та књига имати добар пријем и своју публику, али у овој мери… апсолутно нисам. Срећем људе који кажу да су купили десет и више примерака, носили по славама, поклањали пријатељима, слали широм света, где год живи наш народ. Добијао сам позиве за промоцију од наших људи, друштава из Аустралије, Америке, из неколико европских држава. Невероватно.

И „Крст на крижу 2“ исте је тематике, на преко 500 страна доноси текстове о мало познатим или потпуно непознатим догађањима и личностима из историје српско-хрватских односа, а који осветљавају тамну страну тих односа, изворишта једне мржње која је убила стотине хиљада људи, махом Срба.

Како оцењујете ово што се догађа у Украјини и рефлексије тамошњег рата?

Грозим се реченице „након овога ништа више неће бити исто“ јер увек нам је исто, али ово што сада гледамо… заиста ће променити свет који познајемо. Наша стварност добиће друго лице, ружније или лепше, видећемо.

Запад је бомбардовањем Србије 1999. године показао да на глобалном нивоу не постоје међународно право, морал, емпатија, већ само сурови интерес и стари, непромењиви циљеви. А све помешано с елементима нетрпељивости, па и мржње. Напад на Југославију, односно Србију, био је политичко-војна вежба за ово што сада гледамо. Био је порука Русији: ево шта ми можемо.

Русија је тада била слаба, на коленима, опљачкана, Запад је већ имао план да тај огромни географски простор распарцелише и на њему створи двадесетак нових држава у вазалном односу према Америци. А онда се појавио Путин. Запад га је константно потцењивао, као и сваког Руса, видећи у њему човека којег ће време и наметнуте околности сажвакати и испљунути. Лоша процена.

Ово што се сада догађа у Украјини судар је Америке, Немачке и Енглеске с Русијом, а Украјинци су топовско месо. Москва није имала избора, или ово што гледамо или ракете НАТО-а на граници Украјине и Русије, односно мат позиција у којој би се нашла Русија. Коначан исход, резултат? У следећих десетак година битно другачија Европа, делимично и свет.          

[/restrict]