Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Treba li više da budemo na oprezu zbog rezultata izbora, ili zbog onoga što bi moglo da (nam) se dogodi nakon što rezultati budu saopšteni?
Možda je tako i zato što se rezultat glasanja unapred naslućuje pa glasanje zato i ne pobuđuje naročito uzbuđenje (iako je moguće i obrnuto: nema naročitog uzbuđenja i dovoljne količine entuzijazma za promene, pa se zato uzbudljive promene i ne očekuju). Možda je tako i zato što je rat koji se vodi na bivšem području Ukrajine za stvaranje novog svetskog poretka svojom silinom zasenio sve ostalo. Možda i zato što smo svesni, ili barem osećamo, da nam ključan izbor tek predstoji, ili zbog svega ovoga zajedno, tek, uglavnom je svakome savršeno jasno da izborne hronike i predizborna prepucavanja, ako su ikada uopšte i bili išta više od mamca za lakoverne, sad definitivno ne zaslužuju da se nađu na udarnim mestima hronika naše svakodnevice.
[restrict]Istorija se ovog puta piše negde drugde. Što ne znači da od toga ne možemo da nastradamo. Ili, nasuprot tome, da izvučemo korist; dovoljno će biti da postupimo racionalno na način na koji nam i emocije to nalažu.
PREDIZBORNA ISTRAŽIVANJA O neobičnoj (relativnoj) tišini za ovoliko značajne izbore – ipak biramo sve nivoe vlasti – prilično ubedljivo govori i manjak istraživanja javnog mnjenja koja se objavljuju u javnosti. Iako se sprovode.
Moguće objašnjenje ove neobične situacije: opozicija nema čime naročitim da se pohvali, a vlast je dovoljno zadovoljna onime što joj se predviđa.
Uostalom, obratimo pažnju na kalkulaciju Dragana Đilasa, predsednika Stranke slobode i pravde, i lidera Marinike Tepić, Zdravka Ponoša i, uopšte, onog dela protivnika aktuelne vlasti koji je s njom hteo da razgovara isključivo uz posredovanje stranaca, i to ne bilo kojih stranaca nego samo onih iz Evropske unije.
Đilas, elem, računa da je u ovom trenutku oko 3.100.000 birača opredeljeno, i da ih je još 700 hiljada neopredeljenih. I računa da ako svi oni ipak izađu na glasanje, i ako budu glasali za predsedničkog kandidata koga on podržava (Zdravka Ponoša), Zdravko Ponoš može da dobije skoro pola miliona (precizno: 450 hiljada) glasova manje od predsedničkog kandidata vlasti Aleksandra Vučića.
Ovo je, dakle, najoptimističkiji scenario na koji se Dragan Đilas usuđuje da javno računa, pored ostalog, i da bi ohrabrio svoje pristalice.
Što nas vodi do poslednjih (dosad: utorak, 29. mart) objavljenih istraživanja javnog mnjenja; „Faktor plus“ s kraja februara i početka marta, i NSPM „zaključno sa 18. martom“.
Nema pažnje vredne razlike među ovim istraživanjima. Vladajući SNS je na nešto iznad 50 odsto glasova („Faktor plus“ kaže 53,4 odsto, NSPM: 51,7 odsto među onima koji su sigurni da će glasati). Koaliciji koju predvodi Marinika Tepić daje se između 14 („Faktor plus“) i 17 (NSPM) odsto podrške, SPS-u 10,1, odnosno 8,9 odsto, za njima sledi koalicija „Moramo“ sa oko 5 (7,3) odsto, a oko cenzusa od tri odsto, ili tik iznad njega, kreću se NADA za Srbiju Miloša Jovanovića, Zavetnici Milice Đurđević Stamenkovski i Suverenisti Saše Radulovića. Nešto ispod njih su Dveri Boška Obradovića i radikali Vojislava Šešelja i, da ih ne zaboravimo, „Ajmo ljudi“ Borisa Tadića.
Dodajmo, najzad, dok smo kod brojeva i očekivanja, i da se kladionice klade u skladu s ovakvim istraživanjima, a kako im od toga direktno zavisi zarada, skloni smo i da im poverujemo (u meri u kojoj je to moguće kada je reč o predviđanju budućnosti). SNS-u se, tako, veća šansa – a time i manje novca za tu vrstu opklade – daje da će osvojiti preko 51,5 odsto glasova, „Ujedinjenoj Srbiji“ Zdravka Ponoša i Marinike Tepić 15,1 odsto, SPS-u 7,7, „Moramo“ 4,7 i tako dalje.
Aleksandar Vučić pak najavljuje da će biti tužan ako ne osvoji 60 odsto glasova. Na izborima pre pet godina osvojio je 55,06 odsto, odnosno nešto više od dva miliona glasova. Glasalo je 3.655.365 građana ove zemlje, to jest 54,34 odsto upisanih u birački spisak.
UKRAJINSKA KRIZA I SANKCIJE RUSIJI Ali i nezavisno od brojeva, jasno je da bi ozbiljan izborni potres ovde bio moguć samo ako bi na izbore izašlo mnogo više birača nego inače – a sadašnja predizborna atmosfera pogoduje sasvim suprotnom scenariju – i ako bi uz to opozicija na svoju stranu prevukla dovoljno znatan broj dosadašnjih birača vlasti.
Proevropska opozicija, koja je i najbučnija, a i inače je u nju ponajviše uloženo, jedno ide s drugim, tu je šansu ispustila još kada je birače vlasti podrugljivo o(t)pisala kao krezube sendvičare i botove na nižem stepenu razvoja, naime, vređanje potencijalnih birača u načelu nije najbolja strategija za dobijanje njihovih glasova; a pride i aktuelna situacija u Ukrajini korist može da donese uglavnom svima ostalima. I vlasti koja odbija da uvede sankcije Rusiji, i nacionalno opredeljenoj opoziciji koja bi izričito uradila to isto.
S tim u vezi, portal „Blumberg“ prenosi interesantne (premda ne i neočekivane, naprotiv) rezultate „Demostatovog“ istraživanja javnog mnjenja povodom krize u Ukrajini.
Ukratko, „21 odsto (ispitanih) kaže da je sudbina Srbije uz Rusiju, dok 13 odsto želi da se zemlja usaglasi sa EU“. Uz onih 21 odsto, ključan je sledeći podatak: „Čitavih 50 odsto kažu da ne žele da biraju stranu – čak i ako bi to izazvalo negativnu reakciju EU… Stav o neutralnosti mogao bi da bude neka vrsta eufemizma za stvarnu podršku Rusiji.“
Što će reći da je ogroman rezervoar potencijalnih glasova za one stranke koje se protive uvođenju sankcija Rusiji. Za one druge, baš i ne.
A to nas – uskoro ćemo, zahvaljujući pretnji Januša Bugajskog, videti i zašto – dovodi do stavova koje su u ovom smislu izrazile dve vodeće ličnosti druge najveće (po istraživanjima i kladionicama) političke grupacije u zemlji. U najmanju ruku, ti stavovi su zabrinjavajuće neodređeni. Drugim rečima: uveli bi sankcije Rusiji, ali znaju da je to nepopularno, pa to i ne mogu baš tako da kažu uoči izbora.
Zdravko Ponoš u intervjuu „Blicu“ objašnjava da je protiv sankcija zbog naših iskustava sa sankcijama od kojih se „do danas nismo oporavili“ – potpuno tačno, inače – ali onda dodaje: „Nemam ništa protiv sankcija usmerenih protiv raznih oligarha.“ I ključno za razumevanje onoga što zapravo namerava da uradi: „Vlast je razjedinila Srbiju (…) i vodi je suprotno od Evrope. Treba sve suprotno.“
Marinika Tepić, u „Vremenu“, još direktnije: „Uvođenje ili neuvođenje sankcija Rusiji zbog invazije na Ukrajinu jeste kompleksno i otvoreno pitanje. Nemojte imati dilemu da bismo oberučke podržali sankcije kada bi se one odnosile na rukovodstvo Rusije, na one pojedince koji su odgovorni za ovaj rat. No, s obzirom na to da bi najveće žrtve sankcija bili obični ljudi, civilno stanovništvo – kao što se to desilo u Srbiji tokom devedesetih – otuda naša zadrška o pitanju sankcija, odnosno sagledavanje efekata i kontraefekata jedne ovako rigorozne odluke.“ I poenta: „Mi se iskreno zalažemo za članstvo Srbije u Evropskoj uniji.“
MAJDAN U BEOGRADU Stvar je u tome, naravno, što – piše „Blumberg“ u još jednom tekstu posvećenom našem odnosu prema Rusiji, očigledno ih mnogo zanima taj naš odnos – „članice Evropske unije pojačavaju pritisak na Srbiju (…) da se povinuje sankcijama usmerenim protiv njenog davnašnjeg saveznika, Rusije. Zvaničnici EU primetili su da je Srbija jedina evropska država, osim Belorusije, koja se nije pridružila merama protiv Rusije koje su bez presedana, navela su tri zvaničnika upoznata sa debatom, odbijajući da budu identifikovani zato što su razgovori privatni“.
Ali i sasvim javno, pritisak je primetan. Iskazan je putem portparola Evropske unije Petera Stana, koji je rekao da „mi očekujemo da će se Srbija postepeno uskladiti sa svim odlukama. Ovde nisu u pitanju ekonomski interesi, niti je ovo pitanje izbora, ovde se radi o moralnim principima“. Nije pitanje (našeg) izbora nego moramo to da učinimo?! I to, kako je dodao portparol, „kada EU usvoji neke sankcije, zemlje kandidati su pozvane da se usklade u periodu od nekoliko dana ili nekoliko nedelja, a zbog ozbiljnosti situacije u Ukrajini taj period bi trebalo da bude pitanje dana“.
Šta ako to ipak ne učinimo? E, time dolazimo do spomenute pretnje Januša Bugajskog, višeg saradnika Fondacije Džejmstaun iz Vašingtona u čijem Bordu direktora (uz samog Bugajskog) sedi i Majkl Hejden, nekadašnji direktor Centralne obaveštajne agencije (CIA) i Nacionalne bezbednosne agencije (NSA), a nekada je tu bio i pokojni Zbignjev Bžežinski.
„U Srbiji je potreban drugi Majdan, druga revolucija. Ako se stranka (SNS) ne može reformisati i ako ne izgubi izbore, jedini izbor je da (Srbi) urade ono što su Ukrajinci uradili kada su zbacili svoju koruptivnu vladu koja je bila povezana sa Moskvom“, (pre)poručio nam je nedavno Bugajski na „Al Džaziri“. Pre toga to isto i listu „Danas“: „Nema više izgovora za ’balansiranje saveza’. Svaka podrška Kremlju, bilo kroz ćutanje ili aktivnu diplomatsku pomoć, biće posmatrana kao saradnja… Ili će Vučić pokazati svoju posvećenost Zapadu, ili će Srbiji biti potrebna sopstvena majdanska revolucija da zbaci kolaboracionistički režim i uči od hrabrog ukrajinskog naroda.“
A to nas vraća na pitanje šta nam preti u danu (ili noći) posle izbora. Na opasnu najavu Marinike Tepić na ovim smo stranicama već upozorili, ovo je prilika da upozorimo ponovo: „Nema sumnje da je vlast već spremna da pokrade ove izbore, kao i svaki put od 2012… Narodna volja je krajnja instanca, ukoliko se pokaže da se Republička izborna komisija neće rukovoditi pravim rezultatima i dokazima, već dirigovanim iz Vučićevog štaba SNS… Nikada nismo ni isključivali tu mogućnost, ali smo uvek ukazivali da je to poslednja instanca, najrizičnija. U tim situacijama, kad se zaista narod pobuni, uvek može neko da strada.“
Svi smo, valjda, svesni kome bi ovakav scenario išao u prilog. Čak i da nam Januš Bugajski to nije otvoreno saopštio.
[/restrict]
Uvek znamo šta bismo, onako većinski hteli, po tom pitanju srećom postoji kod nas jedna neranjiva konstanta. Valjda je glavni problem današnjice, odrediti se prema agresivnom delu ”međunarodne zajednice”. Zapravo da li je uopšte moguće iznaći ”količinu moguđeg” ? Šta je tu optimalno ? Do koje mere možemo da budemo svoji a da ne ugrozimo sopstveni opstanak ? Onda bi se automatski nametnulo pitanje – koja od političkih struktura to ”moguće” uopšte traži, a ko zna unapred da nam je mesto u krilu zapadne aždahe. Čitalo bi se između redova, jer u ovoj situaciji drukčije ni ne može. No ali postoje li kod nas političke strukture izvan podobija Marinike i sličnih ? Mogu li uopšte da se formiraju u uslovima ovakvog prisustva Zapada i okruženosti njime ?
Zbog svega toga, kao i zbog činjenice da Zapad ovu našu vlast itekako toleriše, ostaje nam velika zebnja zbog poteza upravo ove vlasti neposredno nakon izbora !
Vrlo lepo se naziru rezultati izbora. Jasno je kao dan – opet će izbore dobiti aktuelni predsednik i oni uz njega. Prvo, jer niti je kad bilo veće nedoumice, niti, pak, veće malodušnosti naroda, i sledstvene apstinencije. Dovoljno je da izađu samo pripadnici stranke. Naravno da će Vučić biti podržan i od svojih mentora; pojaviće se, još on, do same propasti Srbije, onako skrušen, tronutog glasa, nevino sklopljenih ručica – da nam objasni kako neke BOLNE odluke MORA da donese, a mi da trpimo. On, apsolutni gospodar političkog života u Srbiji, koji nije našao ništa bolje nego da dovuče G. Čomić da se smeje u brk našim pokušajima da očuvamo integritet porodice i pravoslavni moral nasuprot LGBT populacije, a nudi – novac, za bolji natalitet; koji se nije odupro ničem štetnom i glupom iz ludog belog sveta; koji nije odlučio da podrži “Smiljinu rezoluciju”; koji je potpisao izdajnički Briselski i Vašingtonski sporazum; koji je poslao Brnabićku da potpiše ugovor kojim Srbija “postaje lider” na Balkanu u četvrtoj industrijskoj revoluciji; koji podržava notornu laž da je Rio Tinto zauvek gotova priča, jer nije; koji daje grdne subvencije strancima koji su privučeni samo jeftinom radnom snagom; koji je glatko potpisao Rezoluciju UN… koji će tiho, ispod žita, priznati Kosovo, nedugo posle novog ustoličenja i koji će uvesti sankcije prijateljskoj Rusiji… Čovek bez trunke hrabrosti da se odupre, za sve godine od dolaska na vlast samo je išao u susret našim neprijateljima… šta će, gleda čovek od čega se živi. A posle njega – potop!
Ali, šta je alternativa? Ponoš – potrošen izdajnički lik i pre i sad; Marinika – sa kakvim pogubnim programom? – to je sama rekla u intervjuima; Biljana – koja nudi LJUVAV, LEPU PRIRODU, I DA “NEĆE KOMŠIJA NA KOMŠIJU” – baš lep program stranke, uz malo brkanja u SPC! Da li je izlaz u kralju? Kako da ne; otkud nama kralj; ono što misli da jeste ima malu falinku: nije Srbin…
Kako bi bilo lepo da izlaznost bude, recimo 2%. No čak i to bi bili validni izbori, kao što je pokazao referendum za promenu Ustava Srbije. Jer danas i sve može, i sve ne može! A posledice referenduma i nedeljnih izbora osetićemo veoma brzo…
DAN POSLE Kako će biti prihvaćeni izborni rezultati, neizvesna je precina prognoza, aali se pretpostavlja ko će pobediti (AV) koji se na sve načine bori da na ovim izborima dobije najubedljiviju (čak istorijsku) pobedu. Ako pobeda bude ispod 60% kaže da će biti tužan. Jesina stvar za koju smatram da je neprimerena da se koristi u izbornimkampanjama – to je “dodvoravanje nekim jakim nacionalnim manjinama (sa nekim infrastrukturnim projektima i obećanjima pred izbore, kao i obećanje još po sto evra omladini u junu – sada pred izbore), da ih ne imenujem. Tako je na sličan način i Zajev iz SMKD iskoristio “udruživanje” sa dve najveće albanske stranke i došao na vlast, ali je zbog toga morao da da neke ustupke albancima Tiranskom platformom.
Zato kažem, izborni rezulati moraju da odražavaju stabilnu ramnotežu po pitanju srpskik nacionalnih interesa: Primera radi, nije dobro ako je na 6 miliona birača jedan kanditat-stranka dobio izbore sa 2-2,5 miliona glasača, a od toga pola nisu Srbi (zašto ogroman broj Srba ne glasa?): cilj je da svi glasači glasaju za zajedničke-državne interese, da se ne zloupotrebljavaju glasovi na etničkoj osnovi na štetu zajedničke države. Zato smatrav da na izborima treba da bude uključena i statistika – da se procentualno zna broj glasača na etničkoj osnovi kroz glasačke listiće. Ovo je u najlraćem obrazloženju. O tome bi trebalo da se diskutira. Hvala na prostoru!