Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Треба ли више да будемо на опрезу због резултата избора, или због онога што би могло да (нам) се догоди након што резултати буду саопштени?
Можда је тако и зато што се резултат гласања унапред наслућује па гласање зато и не побуђује нарочито узбуђење (иако је могуће и обрнуто: нема нарочитог узбуђења и довољне количине ентузијазма за промене, па се зато узбудљиве промене и не очекују). Можда је тако и зато што је рат који се води на бившем подручју Украјине за стварање новог светског поретка својом силином засенио све остало. Можда и зато што смо свесни, или барем осећамо, да нам кључан избор тек предстоји, или због свега овога заједно, тек, углавном је свакоме савршено јасно да изборне хронике и предизборна препуцавања, ако су икада уопште и били ишта више од мамца за лаковерне, сад дефинитивно не заслужују да се нађу на ударним местима хроника наше свакодневице.
[restrict]Историја се овог пута пише негде другде. Што не значи да од тога не можемо да настрадамо. Или, насупрот томе, да извучемо корист; довољно ће бити да поступимо рационално на начин на који нам и емоције то налажу.
ПРЕДИЗБОРНА ИСТРАЖИВАЊА О необичној (релативној) тишини за оволико значајне изборе – ипак бирамо све нивое власти – прилично убедљиво говори и мањак истраживања јавног мњења која се објављују у јавности. Иако се спроводе.
Могуће објашњење ове необичне ситуације: опозиција нема чиме нарочитим да се похвали, а власт је довољно задовољна ониме што јој се предвиђа.
Уосталом, обратимо пажњу на калкулацију Драгана Ђиласа, председника Странке слободе и правде, и лидера Маринике Тепић, Здравка Поноша и, уопште, оног дела противника актуелне власти који је с њом хтео да разговара искључиво уз посредовање странаца, и то не било којих странаца него само оних из Европске уније.
Ђилас, елем, рачуна да је у овом тренутку око 3.100.000 бирача опредељено, и да их је још 700 хиљада неопредељених. И рачуна да ако сви они ипак изађу на гласање, и ако буду гласали за председничког кандидата кога он подржава (Здравка Поноша), Здравко Понош може да добије скоро пола милиона (прецизно: 450 хиљада) гласова мање од председничког кандидата власти Александра Вучића.
Ово је, дакле, најоптимистичкији сценарио на који се Драган Ђилас усуђује да јавно рачуна, поред осталог, и да би охрабрио своје присталице.
Што нас води до последњих (досад: уторак, 29. март) објављених истраживања јавног мњења; „Фактор плус“ с краја фебруара и почетка марта, и НСПМ „закључно са 18. мартом“.
Нема пажње вредне разлике међу овим истраживањима. Владајући СНС је на нешто изнад 50 одсто гласова („Фактор плус“ каже 53,4 одсто, НСПМ: 51,7 одсто међу онима који су сигурни да ће гласати). Коалицији коју предводи Мариника Тепић даје се између 14 („Фактор плус“) и 17 (НСПМ) одсто подршке, СПС-у 10,1, односно 8,9 одсто, за њима следи коалиција „Морамо“ са око 5 (7,3) одсто, а око цензуса од три одсто, или тик изнад њега, крећу се НАДА за Србију Милоша Јовановића, Заветници Милице Ђурђевић Стаменковски и Суверенисти Саше Радуловића. Нешто испод њих су Двери Бошка Обрадовића и радикали Војислава Шешеља и, да их не заборавимо, „Ајмо људи“ Бориса Тадића.
Додајмо, најзад, док смо код бројева и очекивања, и да се кладионице кладе у складу с оваквим истраживањима, а како им од тога директно зависи зарада, склони смо и да им поверујемо (у мери у којој је то могуће када је реч о предвиђању будућности). СНС-у се, тако, већа шанса – а тиме и мање новца за ту врсту опкладе – даје да ће освојити преко 51,5 одсто гласова, „Уједињеној Србији“ Здравка Поноша и Маринике Тепић 15,1 одсто, СПС-у 7,7, „Морамо“ 4,7 и тако даље.
Александар Вучић пак најављује да ће бити тужан ако не освоји 60 одсто гласова. На изборима пре пет година освојио је 55,06 одсто, односно нешто више од два милиона гласова. Гласало је 3.655.365 грађана ове земље, то јест 54,34 одсто уписаних у бирачки списак.
УКРАЈИНСКА КРИЗА И САНКЦИЈЕ РУСИЈИ Али и независно од бројева, јасно је да би озбиљан изборни потрес овде био могућ само ако би на изборе изашло много више бирача него иначе – а садашња предизборна атмосфера погодује сасвим супротном сценарију – и ако би уз то опозиција на своју страну превукла довољно знатан број досадашњих бирача власти.
Проевропска опозиција, која је и најбучнија, а и иначе је у њу понајвише уложено, једно иде с другим, ту је шансу испустила још када је бираче власти подругљиво о(т)писала као крезубе сендвичаре и ботове на нижем степену развоја, наиме, вређање потенцијалних бирача у начелу није најбоља стратегија за добијање њихових гласова; а приде и актуелна ситуација у Украјини корист може да донесе углавном свима осталима. И власти која одбија да уведе санкције Русији, и национално опредељеној опозицији која би изричито урадила то исто.
С тим у вези, портал „Блумберг“ преноси интересантне (премда не и неочекиване, напротив) резултате „Демостатовог“ истраживања јавног мњења поводом кризе у Украјини.
Укратко, „21 одсто (испитаних) каже да је судбина Србије уз Русију, док 13 одсто жели да се земља усагласи са ЕУ“. Уз оних 21 одсто, кључан је следећи податак: „Читавих 50 одсто кажу да не желе да бирају страну – чак и ако би то изазвало негативну реакцију ЕУ… Став о неутралности могао би да буде нека врста еуфемизма за стварну подршку Русији.“
Што ће рећи да је огроман резервоар потенцијалних гласова за оне странке које се противе увођењу санкција Русији. За оне друге, баш и не.
А то нас – ускоро ћемо, захваљујући претњи Јануша Бугајског, видети и зашто – доводи до ставова које су у овом смислу изразиле две водеће личности друге највеће (по истраживањима и кладионицама) политичке групације у земљи. У најмању руку, ти ставови су забрињавајуће неодређени. Другим речима: увели би санкције Русији, али знају да је то непопуларно, па то и не могу баш тако да кажу уочи избора.
Здравко Понош у интервјуу „Блицу“ објашњава да је против санкција због наших искустава са санкцијама од којих се „до данас нисмо опоравили“ – потпуно тачно, иначе – али онда додаје: „Немам ништа против санкција усмерених против разних олигарха.“ И кључно за разумевање онога што заправо намерава да уради: „Власт је разјединила Србију (…) и води је супротно од Европе. Треба све супротно.“
Мариника Тепић, у „Времену“, још директније: „Увођење или неувођење санкција Русији због инвазије на Украјину јесте комплексно и отворено питање. Немојте имати дилему да бисмо оберучке подржали санкције када би се оне односиле на руководство Русије, на оне појединце који су одговорни за овај рат. Но, с обзиром на то да би највеће жртве санкција били обични људи, цивилно становништво – као што се то десило у Србији током деведесетих – отуда наша задршка о питању санкција, односно сагледавање ефеката и контраефеката једне овако ригорозне одлуке.“ И поента: „Ми се искрено залажемо за чланство Србије у Европској унији.“
МАЈДАН У БЕОГРАДУ Ствар је у томе, наравно, што – пише „Блумберг“ у још једном тексту посвећеном нашем односу према Русији, очигледно их много занима тај наш однос – „чланице Европске уније појачавају притисак на Србију (…) да се повинује санкцијама усмереним против њеног давнашњег савезника, Русије. Званичници ЕУ приметили су да је Србија једина европска држава, осим Белорусије, која се није придружила мерама против Русије које су без преседана, навела су три званичника упозната са дебатом, одбијајући да буду идентификовани зато што су разговори приватни“.
Али и сасвим јавно, притисак је приметан. Исказан је путем портпарола Европске уније Петера Стана, који је рекао да „ми очекујемо да ће се Србија постепено ускладити са свим одлукама. Овде нису у питању економски интереси, нити је ово питање избора, овде се ради о моралним принципима“. Није питање (нашег) избора него морамо то да учинимо?! И то, како је додао портпарол, „када ЕУ усвоји неке санкције, земље кандидати су позване да се ускладе у периоду од неколико дана или неколико недеља, а због озбиљности ситуације у Украјини тај период би требало да буде питање дана“.
Шта ако то ипак не учинимо? Е, тиме долазимо до споменуте претње Јануша Бугајског, вишег сарадника Фондације Џејмстаун из Вашингтона у чијем Борду директора (уз самог Бугајског) седи и Мајкл Хејден, некадашњи директор Централне обавештајне агенције (ЦИА) и Националне безбедносне агенције (НСА), а некада је ту био и покојни Збигњев Бжежински.
„У Србији је потребан други Мајдан, друга револуција. Ако се странка (СНС) не може реформисати и ако не изгуби изборе, једини избор је да (Срби) ураде оно што су Украјинци урадили када су збацили своју коруптивну владу која је била повезана са Москвом“, (пре)поручио нам је недавно Бугајски на „Ал Џазири“. Пре тога то исто и листу „Данас“: „Нема више изговора за ’балансирање савеза’. Свака подршка Кремљу, било кроз ћутање или активну дипломатску помоћ, биће посматрана као сарадња… Или ће Вучић показати своју посвећеност Западу, или ће Србији бити потребна сопствена мајданска револуција да збаци колаборационистички режим и учи од храброг украјинског народа.“
А то нас враћа на питање шта нам прети у дану (или ноћи) после избора. На опасну најаву Маринике Тепић на овим смо страницама већ упозорили, ово је прилика да упозоримо поново: „Нема сумње да је власт већ спремна да покраде ове изборе, као и сваки пут од 2012… Народна воља је крајња инстанца, уколико се покаже да се Републичка изборна комисија неће руководити правим резултатима и доказима, већ диригованим из Вучићевог штаба СНС… Никада нисмо ни искључивали ту могућност, али смо увек указивали да је то последња инстанца, најризичнија. У тим ситуацијама, кад се заиста народ побуни, увек може неко да страда.“
Сви смо, ваљда, свесни коме би овакав сценарио ишао у прилог. Чак и да нам Јануш Бугајски то није отворено саопштио.
[/restrict]
Увек знамо шта бисмо, онако већински хтели, по том питању срећом постоји код нас једна нерањива константа. Ваљда је главни проблем данашњице, одредити се према агресивном делу ”међународне заједнице”. Заправо да ли је уопште могуће изнаћи ”количину могуђег” ? Шта је ту оптимално ? До које мере можемо да будемо своји а да не угрозимо сопствени опстанак ? Онда би се аутоматски наметнуло питање – која од политичких структура то ”могуће” уопште тражи, а ко зна унапред да нам је место у крилу западне аждахе. Читало би се између редова, јер у овој ситуацији друкчије ни не може. Но али постоје ли код нас политичке структуре изван подобија Маринике и сличних ? Могу ли уопште да се формирају у условима оваквог присуства Запада и окружености њиме ?
Због свега тога, као и због чињенице да Запад ову нашу власт итекако толерише, остаје нам велика зебња због потеза управо ове власти непосредно након избора !
Врло лепо се назиру резултати избора. Јасно је као дан – опет ће изборе добити актуелни председник и они уз њега. Прво, јер нити је кад било веће недоумице, нити, пак, веће малодушности народа, и следствене апстиненције. Довољно је да изађу само припадници странке. Наравно да ће Вучић бити подржан и од својих ментора; појавиће се, још он, до саме пропасти Србије, онако скрушен, тронутог гласа, невино склопљених ручица – да нам објасни како неке БОЛНЕ одлуке МОРА да донесе, а ми да трпимо. Он, апсолутни господар политичког живота у Србији, који није нашао ништа боље него да довуче Г. Чомић да се смеје у брк нашим покушајима да очувамо интегритет породице и православни морал насупрот ЛГБТ популације, а нуди – новац, за бољи наталитет; који се није одупро ничем штетном и глупом из лудог белог света; који није одлучио да подржи “Смиљину резолуцију”; који је потписао издајнички Бриселски и Вашингтонски споразум; који је послао Брнабићку да потпише уговор којим Србија “постаје лидер” на Балкану у четвртој индустријској револуцији; који подржава ноторну лаж да је Рио Тинто заувек готова прича, јер није; који даје грдне субвенције странцима који су привучени само јефтином радном снагом; који је глатко потписао Резолуцију УН… који ће тихо, испод жита, признати Косово, недуго после новог устоличења и који ће увести санкције пријатељској Русији… Човек без трунке храбрости да се одупре, за све године од доласка на власт само је ишао у сусрет нашим непријатељима… шта ће, гледа човек од чега се живи. А после њега – потоп!
Али, шта је алтернатива? Понош – потрошен издајнички лик и пре и сад; Мариника – са каквим погубним програмом? – то је сама рекла у интервјуима; Биљана – која нуди ЉУВАВ, ЛЕПУ ПРИРОДУ, И ДА “НЕЋЕ КОМШИЈА НА КОМШИЈУ” – баш леп програм странке, уз мало бркања у СПЦ! Да ли је излаз у краљу? Како да не; откуд нама краљ; оно што мисли да јесте има малу фалинку: није Србин…
Како би било лепо да излазност буде, рецимо 2%. Но чак и то би били валидни избори, као што је показао референдум за промену Устава Србије. Јер данас и све може, и све не може! А последице референдума и недељних избора осетићемо веома брзо…
DAN POSLE Kako će biti prihvaćeni izborni rezultati, neizvesna je precina prognoza, aali se pretpostavlja ko će pobediti (AV) koji se na sve načine bori da na ovim izborima dobije najubedljiviju (čak istorijsku) pobedu. Ako pobeda bude ispod 60% kaže da će biti tužan. Jesina stvar za koju smatram da je neprimerena da se koristi u izbornimkampanjama – to je “dodvoravanje nekim jakim nacionalnim manjinama (sa nekim infrastrukturnim projektima i obećanjima pred izbore, kao i obećanje još po sto evra omladini u junu – sada pred izbore), da ih ne imenujem. Tako je na sličan način i Zajev iz SMKD iskoristio “udruživanje” sa dve najveće albanske stranke i došao na vlast, ali je zbog toga morao da da neke ustupke albancima Tiranskom platformom.
Zato kažem, izborni rezulati moraju da odražavaju stabilnu ramnotežu po pitanju srpskik nacionalnih interesa: Primera radi, nije dobro ako je na 6 miliona birača jedan kanditat-stranka dobio izbore sa 2-2,5 miliona glasača, a od toga pola nisu Srbi (zašto ogroman broj Srba ne glasa?): cilj je da svi glasači glasaju za zajedničke-državne interese, da se ne zloupotrebljavaju glasovi na etničkoj osnovi na štetu zajedničke države. Zato smatrav da na izborima treba da bude uključena i statistika – da se procentualno zna broj glasača na etničkoj osnovi kroz glasačke listiće. Ovo je u najlraćem obrazloženju. O tome bi trebalo da se diskutira. Hvala na prostoru!