ДАН ПОСЛЕ

Треба ли више да будемо на опрезу због резултата избора, или због онога што би могло да (нам) се догоди након што резултати буду саопштени?

Иако су избори који ће се Србији догодити у недељу (3. априла од 7 до 20 часова) бити најважнији још од претходних толико важних избора – 6. маја 2012, тада се такође одједном гласало и за председника државе, и за Скупштину Србије, и за локалне скупштине укључујући и београдску, био је то својеврсни референдум о нашем дотадашњем срљању у Европску унију без алтернативе и о онима који су нас тамо водили као слепац што води слепог, сви знамо како се то завршило и још траје – јавна пажња која се овим изборима поклања скоро да је обрнуто сразмерна њиховом значају.

Можда је тако и зато што се резултат гласања унапред наслућује па гласање зато и не побуђује нарочито узбуђење (иако је могуће и обрнуто: нема нарочитог узбуђења и довољне количине ентузијазма за промене, па се зато узбудљиве промене и не очекују). Можда је тако и зато што је рат који се води на бившем подручју Украјине за стварање новог светског поретка својом силином засенио све остало. Можда и зато што смо свесни, или барем осећамо, да нам кључан избор тек предстоји, или због свега овога заједно, тек, углавном је свакоме савршено јасно да изборне хронике и предизборна препуцавања, ако су икада уопште и били ишта више од мамца за лаковерне, сад дефинитивно не заслужују да се нађу на ударним местима хроника наше свакодневице.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

3 коментара

  1. Tоплица

    Увек знамо шта бисмо, онако већински хтели, по том питању срећом постоји код нас једна нерањива константа. Ваљда је главни проблем данашњице, одредити се према агресивном делу ”међународне заједнице”. Заправо да ли је уопште могуће изнаћи ”количину могуђег” ? Шта је ту оптимално ? До које мере можемо да будемо своји а да не угрозимо сопствени опстанак ? Онда би се аутоматски наметнуло питање – која од политичких структура то ”могуће” уопште тражи, а ко зна унапред да нам је место у крилу западне аждахе. Читало би се између редова, јер у овој ситуацији друкчије ни не може. Но али постоје ли код нас политичке структуре изван подобија Маринике и сличних ? Могу ли уопште да се формирају у условима оваквог присуства Запада и окружености њиме ?
    Због свега тога, као и због чињенице да Запад ову нашу власт итекако толерише, остаје нам велика зебња због потеза управо ове власти непосредно након избора !

  2. Врло лепо се назиру резултати избора. Јасно је као дан – опет ће изборе добити актуелни председник и они уз њега. Прво, јер нити је кад било веће недоумице, нити, пак, веће малодушности народа, и следствене апстиненције. Довољно је да изађу само припадници странке. Наравно да ће Вучић бити подржан и од својих ментора; појавиће се, још он, до саме пропасти Србије, онако скрушен, тронутог гласа, невино склопљених ручица – да нам објасни како неке БОЛНЕ одлуке МОРА да донесе, а ми да трпимо. Он, апсолутни господар политичког живота у Србији, који није нашао ништа боље него да довуче Г. Чомић да се смеје у брк нашим покушајима да очувамо интегритет породице и православни морал насупрот ЛГБТ популације, а нуди – новац, за бољи наталитет; који се није одупро ничем штетном и глупом из лудог белог света; који није одлучио да подржи “Смиљину резолуцију”; који је потписао издајнички Бриселски и Вашингтонски споразум; који је послао Брнабићку да потпише уговор којим Србија “постаје лидер” на Балкану у четвртој индустријској револуцији; који подржава ноторну лаж да је Рио Тинто заувек готова прича, јер није; који даје грдне субвенције странцима који су привучени само јефтином радном снагом; који је глатко потписао Резолуцију УН… који ће тихо, испод жита, признати Косово, недуго после новог устоличења и који ће увести санкције пријатељској Русији… Човек без трунке храбрости да се одупре, за све године од доласка на власт само је ишао у сусрет нашим непријатељима… шта ће, гледа човек од чега се живи. А после њега – потоп!
    Али, шта је алтернатива? Понош – потрошен издајнички лик и пре и сад; Мариника – са каквим погубним програмом? – то је сама рекла у интервјуима; Биљана – која нуди ЉУВАВ, ЛЕПУ ПРИРОДУ, И ДА “НЕЋЕ КОМШИЈА НА КОМШИЈУ” – баш леп програм странке, уз мало бркања у СПЦ! Да ли је излаз у краљу? Како да не; откуд нама краљ; оно што мисли да јесте има малу фалинку: није Србин…
    Како би било лепо да излазност буде, рецимо 2%. Но чак и то би били валидни избори, као што је показао референдум за промену Устава Србије. Јер данас и све може, и све не може! А последице референдума и недељних избора осетићемо веома брзо…

  3. Unutrašnji dijalog o Kosovu

    DAN POSLE Kako će biti prihvaćeni izborni rezultati, neizvesna je precina prognoza, aali se pretpostavlja ko će pobediti (AV) koji se na sve načine bori da na ovim izborima dobije najubedljiviju (čak istorijsku) pobedu. Ako pobeda bude ispod 60% kaže da će biti tužan. Jesina stvar za koju smatram da je neprimerena da se koristi u izbornimkampanjama – to je “dodvoravanje nekim jakim nacionalnim manjinama (sa nekim infrastrukturnim projektima i obećanjima pred izbore, kao i obećanje još po sto evra omladini u junu – sada pred izbore), da ih ne imenujem. Tako je na sličan način i Zajev iz SMKD iskoristio “udruživanje” sa dve najveće albanske stranke i došao na vlast, ali je zbog toga morao da da neke ustupke albancima Tiranskom platformom.
    Zato kažem, izborni rezulati moraju da odražavaju stabilnu ramnotežu po pitanju srpskik nacionalnih interesa: Primera radi, nije dobro ako je na 6 miliona birača jedan kanditat-stranka dobio izbore sa 2-2,5 miliona glasača, a od toga pola nisu Srbi (zašto ogroman broj Srba ne glasa?): cilj je da svi glasači glasaju za zajedničke-državne interese, da se ne zloupotrebljavaju glasovi na etničkoj osnovi na štetu zajedničke države. Zato smatrav da na izborima treba da bude uključena i statistika – da se procentualno zna broj glasača na etničkoj osnovi kroz glasačke listiće. Ovo je u najlraćem obrazloženju. O tome bi trebalo da se diskutira. Hvala na prostoru!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.