BRAT

Premda se sintagma koja govori da posle nekog događaja naše razumevanje sveta „više nikada neće biti isto“ u životu često ponavlja, oštri rezovi koje ona podrazumeva nisu uvek stvarno takvi – konačni. Događa se, naravno, i da je momentalni raskid s dotadašnjom praksom toliko dramatičan da namah pojmimo da više nikada znači upravo to – kraj i slom jednog poretka. Od 24. februara ove godine dogodio se surov iskustveni prelom u poimanju sveta: Rusija je najpre priznala narodne republike Donjecku i Lugansku (DNR i LNR), a potom su njene vojne snage ušle u Ukrajinu. Na Zapadu, s jedne strane, i u planetarnom prostoru koji Zapadu ne pripada, s druge strane, za ove događaje upotrebljavaju se oprečni, uzajamno isključivi termini. Svet je, međutim, dobro razabrao da je momenat istorijski, a promena epohalna. Jedno nikada više zavrištalo nam je u svesti, a od tog 24. februara i mnoge poruke i znakovi kolektivnog nesvesnog takođe su progovorili u svojoj jasnoći. Globalna javnost je pojmila da je drevna ruska poslovica o temperamentu ovog naroda i te kako verodostojna: tačno je, Rusi sporo prežu, ali brzo jašu. U ovom slučaju „osedlavali su“ nepunih osam godina (od kijevskog Evromajdana 2014), ali sada jezde opasnom hitrinom, što se otkrilo jasno pred javnošću koja još uvek masovno reaguje kao prpošni akter koji je neočekivanim nokautom poslat „u horizontalu“. Očiglednu preneraženost velikih igrača najavio je neposredno uoči februarskog preloma autor zanimljivog teksta objavljenog u britanskom listu Spektejtor. U članku „Zašto Putin pobeđuje“ čitamo i ove redove: „Nikada pre NATO nije izgledao ovako patetično, a zapadne vlade nisu bile ovako upetljane u sopstvene razlike.“ Analizirajući kako Rusija „uspeva da igra na slabostima Zapada“, Britanac je kategoričan: „Putin je razobličio Zapad kao neku vrstu teorijske konstrukcije, relikt istorije koji je daleko od moderne realnosti. Više ne postoje dva različita sveta – Istok i Zapad. Rusija naprosto ima drugačiji nivo ekonomske i političke interakcije sa evropskim i severnoameričkim zemljama.“ Autor zaključuje: „Dva glavna aduta Rusije su vojska i diplomatske veštine samog predsednika zemlje. Putinov uspeh leži u demonstraciji nesposobnosti Zapada da se dogovori o pravcu mogućih sankcija.“

[restrict …] 

Kada je reč o prepoznavanju strukturnih manjkavosti i nesposobnosti Zapada da se nosi s epohom i „različitostima“, ali i o suštinskim, za ovaj trenutak bitnim razlikama ruske i zapadnjačke psihologije, znakovito razmišljanje iznosi Aleksandar Dugin, takođe pišući neposredno uoči aktuelnih događaja u Ukrajini.

„Ruski mentalitet ne može da podnese oštre lomove; mislimo da će uvek sve biti kako je sada. Čak i kada je zemlja u ratu ili prolazi kroz kolosalne promene, Rusi žive u unutrašnjem osećaju mira i stabilnosti. Nosioci smo harmonične i stabilne psihologije, koju je teško prevesti u vanredno stanje. Upravo o tome govori i izreka ’Rusi dugo sedlaju konja, ali brzo jašu’.“

Dugin upozorava na lom koji se upravo događa: „Rusija nepovratno raskida sa Zapadom. Bilo svojom voljom ili protiv nje, mi se brzo odvajamo od zapadnog sveta, njegovih pravila, njegovih standarda, njegovih propisa i protokola. To se ne dešava na osnovu uravnoteženog i suverenog poređenja ruskog identiteta sa modernim liberalno-globalističkim. Bili smo jednostavno prinuđeni da krenemo u tom pravcu, ne čuvajući nikakvo mesto u globalnom svetu – barem neko koje bismo smatrali prihvatljivim za sebe.“

Kako na izvesnost pomenutih dubokih promena odgovara kolektivni Zapad? Ako bi se težilo sažimanju odgovora u jednu reč, u samo jedan pojam, onda bi to bila: MRŽNJA! Da, Zapad na civilizacijske i antropološke „razlike“ odgovara (kao i često kroz istoriju!) klevetom, lažima, cenzurom, obmanom, problematičnim medijskim konstruktom, ali nadasve – mržnjom. Satanizacija i varvarsko, rasističko divljanje kojem su u javnom diskursu neoliberalnog atlantističkog sveta danas izloženi Rusi i njihov svet gotovo da nema premca u novijem istorijskom iskustvu. Histerija raspomamljene rusofobije ide tako daleko da portparol Ministarstva spoljnih poslova RF Marija Zaharova kaže: „Uslovi rada zaposlenih u ruskim predstavništvima u inostranstvu mogu da se uporede sa onima na frontu.“ Izvesnih sličnosti, odnosno uslova za istorijska poređenja ima, a oni se tiču upravo Srbije, i iskustava srpskog naroda koji je prošao, i prolazi, kroz sličan višedecenijski linč i demonstraciju bezobalne mržnje, smeštene u pozamašni registar osporavanja, ruženja i poništavanja.

Imajući u svom kolektivnom iskustvu teška sećanja oklevetanog naroda, Srbi – ubedljiva većina među njima – danas razumeju novonastale „međunarodne i geopolitičke“ okolnosti, bez oklevanja se solidarišući i saosećajući s Rusima. Postoje grupacije i pojedinci koji, bivajući glasni, i u domaćem javnom diskursu dobrano agresivni, demonstriraju suprotno od pomenute podrške ruskom narodu. U minulim decenijama njihov obračun sa Srbima, dakle srpsko-srpski obračun, nije pak bio manje beskompromisan i okrutan nego što je to danas ovaj s Rusima.

Iz tih redova na nož je dočekana i jedna mnogoznačna i rečita „ulična korekcija“ sofisticiranog političkog promišljanja i ideoloških natuknica ovdašnjih građanista i liberala, „promotora prozapadnih i NATO ciljeva“. Jezikom jasnim, direktnim i neposredovanim, progovorila je gradska potkultura umetničkog i političkog, u kojoj se, preko oslikavanja murala, šalju poruke čije tumačenje nikada ne dopušta dvosmislenost ili prenemaganje. 

U subotu, 5. marta, u beogradskoj opštini Vračar, osvanuo je mural s likom Vladimira Putina, a kratka vest je glasila: „Na uglu ulica Njegoševe i Kralja Milutina danas je osvanuo mural sa likom predsednika Rusije, na kome ćirilicom piše ’brat’. Iza lika Vladimira Putina oslikane su srpska i ruska zastava.“

Tako je jedna moćna reč – brat – poslala poruku vanredne snage, a Srbi su, u komplikovanim geopolitičkim prilikama i ovdašnjim političkim i ideološkim međusobicama, jednostavno, ne manje i ubedljivo, pojasnili svoje mišljenje o potvrđenom zajedništvu, čvrstoj vezi i izvesnoj rođačkoj bliskosti dva naroda. Brat je onaj s kim smo neraskidivo i zauvek povezani, svidelo se oponentima i mrziteljima to ili ne.

Dan ranije na domaćem portalu Pravda oštro analitičko pero Slobodana Antonića takođe promišlja temu o bratstvu (u stradanju), uređujući i sistematizujući haotično iskustvo, te idiotska nastojanja izvesnih komentatora da dokažu kako su „Srbi u Putinu listom prepoznali svog Miloševića“.

Antonić, između ostalog, ovde piše: „… vidimo i kako se u atlantistički okvir antiruske histerije stavljaju i svi Srbi. Jeste, ne postoje genocidni narodi – samo pojedinci, ali Srbi su, podučava nas Peščanik, pozdravljali genocid u Srebrenici, ispraćali tenkove za Vukovar cvećem, birali Miloševića = Hitlera, a i sada navijaju za Putina = Hitlera i Ruse = fašiste, dakle ipak… Ovakvo denunciranje ’ruskokolonaša’ i ’Srba-putinoida’ nije baš prijatno, budući da su Srbi trenutno jedini ’Rusi’ koje SAD i EU mogu da dohvate. Za razliku od ovdašnje kompradorske elite koja za službu atlantistima uredno dobija kolonijalnu rentu, Srbi vole Ruse prvenstveno o svom trošku.“

Dakako, izvesno je da se braća vole ne samo „o svom trošku“ već najčešće i bez mogućnosti da emotivni i razumni izbor bude drugačiji!        

[/restrict]