БРАТ

Премда се синтагма која говори да после неког догађаја наше разумевање света „више никада неће бити исто“ у животу често понавља, оштри резови које она подразумева нису увек стварно такви – коначни. Догађа се, наравно, и да је моментални раскид с дотадашњом праксом толико драматичан да намах појмимо да више никада значи управо то – крај и слом једног поретка. Од 24. фебруара ове године догодио се суров искуствени прелом у поимању света: Русија је најпре признала народне републике Доњецку и Луганску (ДНР и ЛНР), а потом су њене војне снаге ушле у Украјину. На Западу, с једне стране, и у планетарном простору који Западу не припада, с друге стране, за ове догађаје употребљавају се опречни, узајамно искључиви термини. Свет је, међутим, добро разабрао да је моменат историјски, а промена епохална. Једно никада више завриштало нам је у свести, а од тог 24. фебруара и многе поруке и знакови колективног несвесног такође су проговорили у својој јасноћи. Глобална јавност је појмила да је древна руска пословица о темпераменту овог народа и те како веродостојна: тачно је, Руси споро прежу, али брзо јашу. У овом случају „оседлавали су“ непуних осам година (од кијевског Евромајдана 2014), али сада језде опасном хитрином, што се открило јасно пред јавношћу која још увек масовно реагује као прпошни актер који је неочекиваним нокаутом послат „у хоризонталу“. Очигледну пренераженост великих играча најавио је непосредно уочи фебруарског прелома аутор занимљивог текста објављеног у британском листу Спектејтор. У чланку „Зашто Путин побеђује“ читамо и ове редове: „Никада пре НАТО није изгледао овако патетично, а западне владе нису биле овако упетљане у сопствене разлике.“ Анализирајући како Русија „успева да игра на слабостима Запада“, Британац је категоричан: „Путин је разобличио Запад као неку врсту теоријске конструкције, реликт историје који је далеко од модерне реалности. Више не постоје два различита света – Исток и Запад. Русија напросто има другачији ниво економске и политичке интеракције са европским и северноамеричким земљама.“ Аутор закључује: „Два главна адута Русије су војска и дипломатске вештине самог председника земље. Путинов успех лежи у демонстрацији неспособности Запада да се договори о правцу могућих санкција.“

[restrict …] 

Када је реч о препознавању структурних мањкавости и неспособности Запада да се носи с епохом и „различитостима“, али и о суштинским, за овај тренутак битним разликама руске и западњачке психологије, знаковито размишљање износи Александар Дугин, такође пишући непосредно уочи актуелних догађаја у Украјини.

„Руски менталитет не може да поднесе оштре ломове; мислимо да ће увек све бити како је сада. Чак и када је земља у рату или пролази кроз колосалне промене, Руси живе у унутрашњем осећају мира и стабилности. Носиоци смо хармоничне и стабилне психологије, коју је тешко превести у ванредно стање. Управо о томе говори и изрека ’Руси дуго седлају коња, али брзо јашу’.“

Дугин упозорава на лом који се управо догађа: „Русија неповратно раскида са Западом. Било својом вољом или против ње, ми се брзо одвајамо од западног света, његових правила, његових стандарда, његових прописа и протокола. То се не дешава на основу уравнотеженог и сувереног поређења руског идентитета са модерним либерално-глобалистичким. Били смо једноставно принуђени да кренемо у том правцу, не чувајући никакво место у глобалном свету – барем неко које бисмо сматрали прихватљивим за себе.“

Како на извесност поменутих дубоких промена одговара колективни Запад? Ако би се тежило сажимању одговора у једну реч, у само један појам, онда би то била: МРЖЊА! Да, Запад на цивилизацијске и антрополошке „разлике“ одговара (као и често кроз историју!) клеветом, лажима, цензуром, обманом, проблематичним медијским конструктом, али надасве – мржњом. Сатанизација и варварско, расистичко дивљање којем су у јавном дискурсу неолибералног атлантистичког света данас изложени Руси и њихов свет готово да нема премца у новијем историјском искуству. Хистерија распомамљене русофобије иде тако далеко да портпарол Министарства спољних послова РФ Марија Захарова каже: „Услови рада запослених у руским представништвима у иностранству могу да се упореде са онима на фронту.“ Извесних сличности, односно услова за историјска поређења има, а они се тичу управо Србије, и искустава српског народа који је прошао, и пролази, кроз сличан вишедеценијски линч и демонстрацију безобалне мржње, смештене у позамашни регистар оспоравања, ружења и поништавања.

Имајући у свом колективном искуству тешка сећања оклеветаног народа, Срби – убедљива већина међу њима – данас разумеју новонастале „међународне и геополитичке“ околности, без оклевања се солидаришући и саосећајући с Русима. Постоје групације и појединци који, бивајући гласни, и у домаћем јавном дискурсу добрано агресивни, демонстрирају супротно од поменуте подршке руском народу. У минулим деценијама њихов обрачун са Србима, дакле српско-српски обрачун, није пак био мање бескомпромисан и окрутан него што је то данас овај с Русима.

Из тих редова на нож је дочекана и једна многозначна и речита „улична корекција“ софистицираног политичког промишљања и идеолошких натукница овдашњих грађаниста и либерала, „промотора прозападних и НАТО циљева“. Језиком јасним, директним и непосредованим, проговорила је градска поткултура уметничког и политичког, у којој се, преко осликавања мурала, шаљу поруке чије тумачење никада не допушта двосмисленост или пренемагање. 

У суботу, 5. марта, у београдској општини Врачар, освануо је мурал с ликом Владимира Путина, а кратка вест је гласила: „На углу улица Његошеве и Краља Милутина данас је освануо мурал са ликом председника Русије, на коме ћирилицом пише ’брат’. Иза лика Владимира Путина осликане су српска и руска застава.“

Тако је једна моћна реч – брат – послала поруку ванредне снаге, а Срби су, у компликованим геополитичким приликама и овдашњим политичким и идеолошким међусобицама, једноставно, не мање и убедљиво, појаснили своје мишљење о потврђеном заједништву, чврстој вези и извесној рођачкој блискости два народа. Брат је онај с ким смо нераскидиво и заувек повезани, свидело се опонентима и мрзитељима то или не.

Дан раније на домаћем порталу Правда оштро аналитичко перо Слободана Антонића такође промишља тему о братству (у страдању), уређујући и систематизујући хаотично искуство, те идиотска настојања извесних коментатора да докажу како су „Срби у Путину листом препознали свог Милошевића“.

Антонић, између осталог, овде пише: „… видимо и како се у атлантистички оквир антируске хистерије стављају и сви Срби. Јесте, не постоје геноцидни народи – само појединци, али Срби су, подучава нас Пешчаник, поздрављали геноцид у Сребреници, испраћали тенкове за Вуковар цвећем, бирали Милошевића = Хитлера, а и сада навијају за Путина = Хитлера и Русе = фашисте, дакле ипак… Овакво денунцирање ’рускоколонаша’ и ’Срба-путиноида’ није баш пријатно, будући да су Срби тренутно једини ’Руси’ које САД и ЕУ могу да дохвате. За разлику од овдашње компрадорске елите која за службу атлантистима уредно добија колонијалну ренту, Срби воле Русе првенствено о свом трошку.“

Дакако, извесно је да се браћа воле не само „о свом трошку“ већ најчешће и без могућности да емотивни и разумни избор буде другачији!        

[/restrict]