BOŽJI VINOGRAD POD OPSADOM

Povodom odlaska velikog srpskog patriote, novinara, dramskog pisca i vinogradara Rajka Đurđevića (1947–2022), koji je devet godina prikupljao materijal za svoju potresnu dramu Kosovska hronika, 99 puta izvođenu na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, a potom (iz ideoloških razloga i snažnim druosrbijanskim zalaganjem!) skinutu s repertoara

Nedavni Fest završio se filmom Gorana Radovanovića Čekajući Handkea, u kome Srbi iz Velike Hoče uzalud očekuju Petera Handkea, nobelovca kome je jedno evroameričko niko i ništa u Prištini zabranilo ulazak na svetu srpsku zemlju zbog ugrožavanja nepostojeće bezbednosti jedne nepostojeće države. Tako je jedan veliki svetski pisac započeo opsadu „privremenih institucija Kosova“, eufemizma za razbojnički režim pod pokroviteljstvom i po ideji kolektivnog Zapada. Nekoliko dana posle toga pogodila nas je vest o odlasku velikog srpskog patriote, novinara, dramskog pisca i vinogradara Rajka Đurđevića (1947–2022), koji je devet godina prikupljao materijal za svoju potresnu dramu Kosovska hronika, 99 puta izvođenu na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. I u Radovanovićevom filmu i u životu dramskog pisca Đurđevića božanski vinograd imao je simboličku ulogu. Reditelj Radovanović proveo je s meštanima Velike Hoče godinu dana u čekanju Handkea, snimao kako se božanski vinograd obrezuje, sazreva i rađa kao simbol protoka mitskog vremena, kako teče pesma o bajnom Orahovcu i blagu kojim je Bog obdario ovaj komad raja na zemlji svime osim – slobodom. Sredstvima filma reditelj je postigao cilj ove umetnosti: stvoriti i podići emocije da bi se doseglo poetsko i ljudsko. Vinograd je ovde izvor ljudskog nadahnuća, njegovih vanvremenih, biblijskih značenja. Dve generacije, otac i sin Velike Hoče, režu svoju blagodat i čekaju velikog pisca u potpunoj tišini mitskog „dovek“. Tako je i Rajko Đurđević, sve do pre neki dan, kopao i obrezivao svoj vinograd pod Avalom, čekajući da se ispravi užasna nepravda kada je komesarski skinut s repertoara Narodnog pozorišta u Beogradu – dakle doslovno banditski zabranjen! – njegov komad o tragediji Srba na Kosovu, o sudbini Danice Milinčić, pred čijim su očima šiptarske zveri ubile njenog dedu, svekra, muža i sina! Potresen činom ubistva poslednjih Milinčića, pesnik Matija Bećković danima je uznemiren hodao beogradskim ulicama, slušajući u svesti eho završnog krika žene, kćeri i majke: „Ima li na Kosovu još igde iko živ?!“ [restrict]

GENOCID SRBA U BARAGANU Radomir Rajko Đurđević rođen je u Kaluđerici, jednom od beogradskih predgrađa u kome se još beru vinogradi, na zemlji svojih „pračukundedova“, kako je sam voleo da kaže, u pitomom predelu podunavske Šumadije, gde zri svaka blagodet i gde su ljudi plemeniti, zadojeni idejom slobode. „Tu su pre dvesta godina buknuli prvi hanovi turski“, pisao je Skerlić, „i duša narodna vaskrsla u tim zelenim proplancima i šumovitim kosama.“ Iako ga je put novinara vodio po celoj zemlji i svetu, Đurđević nikada nije napuštao svoju dedovinu podno Avale, obdelavajući, kad god je mogao, seosko domaćinstvo Đurđevića, živeći kao svoj na svom u duhu srpskog predanja. Diplomirao je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i veoma mlad počeo da radi prvo na radiju, a zatim u velikim listovima Duga i NIN. Ali Đurđević nije bio tip „gradskog novinara“ i nije fermao redakcijsku hijerarhiju. Srce i nerv pisca vukli su ga tamo gde se događaju prave drame, a živ i nepokorni duh kosovskog i svetosavskog zaveta u jednom vihornom vremenu vodili su ga u nove polemike. Devet godina je zloputio po Kosovu pišući za Dugu otvoreno i pošteno o teroru koji se sprovodi nad srpskim narodom, sve dok to nije dodijalo Azemu Vlasiju, pa se s glavnim urednikom Duge Kovačem Mihaljem, docnijim petooktobarskim ambasadorom u Beču, dogovorio da Rajka povuče s Kosova i zabrani mu pisanje o istom. Rajko ne miruje i otkriva genocid u Baraganu, prisilnu deportaciju i masovno uništenje 60.000 temišvarskih Srba u Rumuniji, koje se događalo od 1948. do 1955. pod paskom Georgi Georgiju Deža, a u saradnji s njegovim prijateljem Josipom Brozom Titom i vajnim jugoslovenskim diplomatskim misijama u Rumuniji. Feljton Zemunice Baragana, koji je počeo da izlazi u NIN-u, užasno svedočanstvo o umiranju i preživljavanju srpskog naroda u zemunicama iskopanim golim rukama u pesku crnomorske delte Dunava, žalosne pustinje u kojoj nije bilo ni travke ni živuljke, obustavljen je posle tri nastavka jer su stanari iz Ulice Georgi Georgiju Deža počeli da skidaju i bacaju table s nazivom svoje ulice (kojoj je, odmah posle Titove smrti, promenjeno ime). Pošto je direktno „nagazio“ Broza, Đurđeviću više nije bilo ni mesta u beogradskim novinama, ni života u avnojskoj Jugi. Postao je, dakle, disident i zaputio se ka srpskoj dijaspori u Belgiji i Kanadi, gde su ga čekali novi izazovi.

IGRAJ OVO AKO SMEŠ! Krajem osamdesetih, u doba uspona Slobodana Miloševića, Đurđević se vratio u zemlju i opet posvetio Kosovu, čitajući neobjavljenu građu na čuvenim tribinama u Francuskoj 7, gde su se od marta 1986. uzastopno održavali protestni skupovi posvećeni položaju Srba na Kosovu i Metohiji. U razgovorima s Dobricom Ćosićem (koji mu je u Kaluđerici iskalemio 500 čokota svoje, „drenovske“ loze), Matijom Bećkovićem i Žikom Lazićem došao je Đurđević na ideju da se ovom građom posluži u pisanju dramskog dela o sudbini kosovske tragičke heroine Danice, koja je posle rasapa celokupnog imanja i istrebljenja svih muških članova porodice Milinčić izbegla s Kosova „u jednim čarapama“. Poslušao je savet svojih književnih drugova i rešio da građu oživi u dokumentarnom, gotovo rudimentarnom obliku, onako kako je zapisana na licu mesta. U sastavljanju ove dokumentarne drame nije se Đurđević služio nikakvim dramaturškim sublimacijama nego evokacijom verodostojnih životnih prizora, koji su, sami po sebi, obilovali šokovima i bolnim obrtima, doslovno preuzetim iz jezive kosovske zbilje. Rezultat je bio tragedija na delu, nearistotelska, ali životna tragedija od krvi i suza, savremena stvarnost, istinita kao život sam.

LOM IZA KULISA Jednoga jutra 1986. tresnuo je Žika Lazić na pisaći sto upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu Velimira Lukića dramu Kosovska hronika Rajka Đurđevića i rekao: „Igraj ovo ako smeš! Već noćima ne mogu da spavam od tih prizora!“ Prošlo je nekoliko meseci i javio se Lazić još jednom, pa onda Matija Bećković, pa Dobrica, pa Miodrag Bulatović, tada nominalni predsednik Saveza književnika Jugoslavije… Poduže je trajalo natezanje Vece Lukića i direktora drame Narodnog pozorišta Mije Ilića sa Umetničkim savetom kuće i primedbama „okruglo pa na ćoše“ tadašnjeg Gradskog i CK srpske partije o navodnom pamfletizmu teksta prožetog „velikosrpskim nacionalizmom i nostalgijom za mitskim predrasudama o Kosovu“, „prikazivanju albanskog naroda u negativnom svetlu“ i nizom sličnih floskula, koje su još bile u živom političkom opticaju. Nije ni čudo. Sve se ovo događalo dok je iza kulisa trajala borba na život i smrt između dve struje u političkom vrhu srpskih komunista. Prva od njih, Ivana Stambolića, čvrsto se oslanjala na ideologiju večitog popuštanja Albancima i nezameranja njihovoj političkoj eliti, koja je sve otvorenije zastupala separatističku strategiju „Velike Albanije“. To je, u suštini, bio nastavak duboko antisrpske politike, koja je vladala od 1945. a dobila novi zamah posle pada srpskih „liberala“, čime je samo izvršena politička restauracija stare titovske, tj. kominternovske linije, kojoj je u Srbiji verno služio klan Stambolića (ne i jedini!). Druga, Slobodana Miloševića, imala je mnogo više sluha za nesnosan položaj srpskog naroda ne samo na Kosovu nego u celoj Titovoj državi, koja je već pucala po šavovima. Brojne delegacije srpskog naroda spontano su dolazile u Beograd i demonstrirale, uživajući nepodeljenu empatiju cele Srbije. Iako u duši ubeđeni komunista i Jugosloven, Milošević je osetio svoj politički trenutak i poveo borbu za vlast. U takvoj atmosferi dogodila se Osma sednica CK SKS (septembar 1987), Stambolić je konačno pao i Milošević preuzeo kormilo. Sledeće godine narodno nezadovoljstvo okupilo je milion ljudi na Gazimestanu. Miloševićeva politička zvezda počela je da se uspinje, a s njom i sloboda govora o albanskom teroru na Kosovu i Metohiji i sve glasniji Dobrica i društvo iz Francuske 7. Nešto pre toga, sateran sasvim u ćošak i lišen političke podrške, Umetnički savet je nevoljno uvukao rogove, drugovi iz Komiteta listom su „pogledali u plafon“ i Kosovska hronika stavljena je na repertoar Narodnog pozorišta, početkom 1987. godine.

DRAMA O DRAMI Ali tek tada počinju nevolje. Rediteljka Cisana Murusidze, kojoj je konačno poverena režija Kosovske hronike (nijedan reditelj „srpskog porekla“ nije hteo – ili smeo? – da se lati Đurđevićevog štiva, pa je pronađeno ovakvo „solomonsko“ rešenje) dobro je pročitala smisao komada, ali nije očekivala snažnu, dobro organizovanu i efikasnu opstrukciju – unutar same kuće! Sve što se događalo oko pripreme Kosovske hronike sela je i pošteno opisala u tekstu pod naslovom Drama o drami, koji će Pečat doneti u nekoliko narednih brojeva (jer je ova drama obilovala važnim događajima i zato ću na ovom mestu izostaviti niz zaista skandaloznih detalja, koji se slivaju u uzbudljivu društvenu hroniku doba kraja osamdesetih i agonije Titove Jugoslavije), ali nije shvatala da politička borba u Srbiji još nije bila završena. Na prvoj, „čitaćoj“ probi sedeo je predsednik Umetničkog saveta lično. Glumci su, jedan za drugim, počeli da vraćaju uloge, što rediteljka Murusidze danas opisuje bez ikakvog zazora. Glavna glumica odbila je ulogu, a jedna druga je tražila da igra Danicu makar i alternativno, izvan matičnog teatra! Zatim, proneo se aber da je predstava skupa i da će finansijski uništiti pozorište. Na to je rediteljka tražila ništa – tri gomile kosovske zemlje na praznoj sceni! – što je obezbedio pisac sa svoje njive. Na strukturi teksta radili su, sa piscem Đurđevićem, dramaturg Žarko Komanin, reditelj Milenko Misailović i komad je dobio sasvim profesionalan format, ali mnogim glumcima stalno nešto nije bilo jasno. Itd. Oko projekta je tinjao otpor i neka vrsta bojkota, što su podsticale i glasine izvan kuće, oko političkih struktura.

Murusidzeovoj, u stvari, nije bilo jasno da politički obračun još ne beše okončan i da je Stambolićeva struja imala neugašena žarišta u Beogradu, naročito u kulturnim institucijama poput Narodnog pozorišta. „Gibanja“ protiv Miloševića i patriotskog dela srpske javnosti brzo su iskoristile strane službe i požurile sa okupljanjem „građanističkog sektora“ i „civilnog društva“, obilato finansiranih sa strane, što je Stambolićeve komuniste preko noći pretvorile u evrofanatike, globaliste i neoliberale, u tzv. drugu Srbiju, koja se rodila upravo na balkonu Narodnog pozorišta, 9. marta 1991. Tako su drugosrbijanci, naročito njihovo radikalno krilo „Otpor“, kojim se rukovodilo iz inostranstva, postali udarna pesnica neokomunistčke, antisrpske politike. Stvar je tek docnije postala sasvim jasna: etnički i verski rat „za nasleđe bivše Jugoslavije“, koji je faktički već počeo i uskoro sasvim pobesneo (1991–1995) išao je u račun atlantističkom bloku (drugog na svetskom obzorju tada nije ni bilo) i u Srbiji je po svaku cenu trebalo organizovati neki „građanski“ otpor Miloševiću i njegovoj odlučnijoj suverenističkoj politici. Jedan od drugosrbijanskih centara otpora bio je posebno jak u Narodnom pozorištu oko nekih viđenijih glumaca i reditelja (koji su već započeli svoje vanumetničke, političke karijere u bloku, od tada prozvanog žutim, po amblematici Demokratske stranke Zorana Đinđića) i uskoro je došlo do političkog prevrata u najstarijoj srpskoj instituciji kulture, čija je prva žrtva bila Kosovska hronika, odnosno njen pisac Rajko Đurđević. Da nije silom skinuta s repertoara pre stotog izvođenja, predstava bi se možda igrala i danas, jer je samo dobijala na aktuelnosti. Zato se u javnosti čuju zahtevi za njen povratak na scenu.        

Kraj u sledećem broju,
uz pismo Cisane Murusidze Upravi Narodnog pozorišta u Beogradu

[/restrict]