Slobodna zona Velike Albanije

Priština i zapadni emisari

Dok američki i evropski emisari pokušavaju da pregovore Beograda i Prištine postave na nove, još neizvesnije osnove, Albanci ne gube vreme. Arogantno i oholo insistiraju na tradiciji svoje fašističke prošlosti

Tek što su se Albanija i tzv. država Kosovo krajem prošle godine dogovorili o ukidanju granične kontrole, a potom održali i zajedničku sednicu kosovske i albanske vlade, dva meseca kasnije došlo je do formiranja i zajedničke takozvane teritorijalno-administrativne celine. Reč je o području koje će obuhvatiti 30 kilometara teritorije Albanije i još toliko teritorije KiM, čime bi se olakšalo pogranično kretanje ljudi i roba. Ali, reklo bi se, i više od toga? Jer ovim potezom samo je intenzivirana priča o potencijalnom ujedinjenju Kosova i Albanije, potkrepljena izjavom albanskog premijera Edija Rame (posle zajedničke sednice dve vlade) da bi glasao „za“ kada bi se o toj temi održavao referendum.
Iako nikada nije formalno ozvaničeno, potezi Prištine i Tirane i pre i sada sugerišu da je cilj nacionalnog spajanja u stvari težnja u smeru stvaranja „Velike Albanije“, o kojoj se sve više i sve otvorenije govori i najavljuje. I Aljbin Kurti je, prilikom potpisivanja ovog i drugih sporazuma u novembru 2021. godine, izjavio da treba govoriti diplomatski, a delati patriotski, nedvosmisleno se nadovezujući na Ramu da bi u budućnosti i on glasao za ujedinjenje Kosova s Albanijom „pod demokratskim uslovima“. [restrict]

MEĐUNARODNI MUK Izjave o ukidanju graničnih kontrola i o ujedinjenju Albanije i Kosova prošle su u novembru i decembru bez reakcija međunarodnih institucija. Na to je tada ukazao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je najavljivao da će zatražiti objašnjenje – kako je moguće da Aljbin Kurti govori o ujedinjenju Kosova i Albanije, a da na to svi u Evropi ćute i da li bi ćutali na slične izjave iz Srbije.
Odgovor se možda nalazi u najavi američkog generala Dejvida Tabora da će u Albaniji biti formirana vojna baza zbog njenog geografskog položaja, ali i odličnog partnerstva koje SAD imaju s albanskim snagama za specijalne operacije. Podsećanja radi, albanski premijer Edi Rama nedavno je najavio da će Američka komanda za specijalne operacije Evropa (SOCEUR) otvoriti bazu u Albaniji, a da će njena uloga biti da osigura veću saradnju s albanskim saveznicima, važan pristup transportnim čvorištima na Balkanu i veću logističku fleksibilnost.
Tu čak i „Otvoreni Balkan“ ide u drugi plan, mada ima mišljenja da i on predstavlja samo „nastavak“ pronalaženja opcije za rešenje Kosova (kao što su prethodili: korekcija granice, razmena teritorije – srpsko za srpsko, poziv na razgraničenje… a sada mini-Šengen).
Ako se već pominju međunarodne institucije i Evropa, zanimljivo je da nove informacije o teritorijalno-administrativnoj celini dolaze baš u danima kada u poseti Prištini, a potom i Beogradu, borave specijalni izaslanici Evropske unije i SAD Miroslav Lajčak i Gabrijel Eskobar, ali bez njihovih reakcija na ove albanske težnje i dogovore.
I ne samo na to. Ni oni, ni njihovi mentori nisu reagovali na Kurtijevu izjavu o relativizaciji odluke Ustavnog suda kojom je manastiru Visoki Dečani vraćeno 24 hektara zemlje, sve uz komentar da su Viskoi Dečani „deo bogatog kulturnog mozaika Kosova“.
Nisu se Lajčak i Eskobar potresli ni otrovnim i ciničnim pranjem biografije Džafera Deve, nacističkog kolaboranta koga je Hitler odlikovao, i restauracijom njegove kuće u Južnoj Mitrovici, koju obavljaju EU i UNDP, zajedno sa kosovskim ministarstvom kulture, omladine i sporta, a koja bi trebalo da bude „kulturni centar za pomirenje“. Po obnovi, kako su predvideli, kuća treba da služi za kulturne i društvene događaje, dok će na prvom i drugom spratu biti smešten Regionalni centar za kulturno nasleđe.
Umesto njih reagovao je direktor izraelskog Centra „Simon Vizental“ Efraim Zurof rekavši da to predstavlja ruganje žrtvama nacista i njihovih lokalnih kolaboracionista.
U takvoj atmosferi ne čudi što privremene institucije u Prištini sebi daju slobodu da vuku jednostrane i opasne poteze jer uvek mogu računati na podršku onih koji su i stvorili ovu nakazu od države. Najnoviji potez Prištine je da će Srbiji biti dozvoljeno da održi izbore na Kosovu ako u svim dokumentima i na biračkim mestima koristi naziv „Kancelarija za vezu Srbije na Kosovu“, a da je tzv. Vlada Kosova saglasna da dodeli imunitet i diplomatske privilegije biračkim mestima i pojedincima uključenim u organizaciju izbora, sve sledeći Lajčakovu i Eskobarovu sugestiju da Srbima na Kosovu treba omogućiti da glasaju i da je neophodno pronaći modalitete za to.
Lajčak i su, u stvari, samo ispunjavali svoje zadatke osmišljene u njihovim centralama. A to je da pokažu, pre svega, kako je njihova zajednička poseta postavljena na zajedničkim interesima i zajedničkim stavovima i oko pitanja KiM i šire, u pogledu bezbednosne situacije na Balkanu .
Njihovu „veselu turneju“ obeležila je i konferencija za medije posle sastanka s tzv. kosovskim premijerom Aljbinom Kurtijem kada su poručili da SAD i EU sarađuju, podržavajući dijalog i normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije, ali nisu reagovali što je konferenciji prisustvovalo pet medija na albanskom, dok ostale, uključujući i tri ekipe koje izveštavaju na srpskom, Euronjuz Srbija, RTS i TV Prva, ljudi iz vladinog protokola nisu pustili zbog navodne epidemijske situacije, iako je dozvoljeno da 30 osoba bude u prostoriji.

VIZIJA NEZAVISNOG KOSOVA Gabrijel Eskobar je rekao da SAD u potpunosti podržavaju nezavisnost i teritorijalni integritet Kosova, kao i dijalog sa Srbijom i integraciju zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju, dok je specijalni predstavnik Evropske unije za dijalog Miroslav Lajčak ponovio da EU i SAD dele istu viziju u pogledu dijaloga između Srbije i Kosova, čime je iskoračio iz statusa neutralnosti EU.
Iako u zvaničnim susretima deluju srdačno i opušteno, reklo bi se predusretljivo i dobronamerno, ono što žele da poruče kažu mimo zvaničnih susreta. Tako se Lajčak, kao EU izaslanik, istakao i nizom spornih i uvredljivih izjava. Od one da srpska strana nema razumna rešenja, sve do izjave da Sporazum o Zajednici srpskih opština mora da bude sproveden, ali da niko razuman ne želi „Republiku Srpsku“ na Kosovu. Time ne samo što je uvredio Srbe već je povredio i Dejtonski sporazum, sugerišući na ovaj način da je i on nerazuman.
Posebni iskorak iz neutralnosti bila je ponuda „belgijskog modela“ za formiranje ZSO, čime je usaglašeno sa Amerikancima da se za ZSO traži rešenje s pozicije Kosova kao priznate države. Ovaj model se pominjao još 2002. godine s početkom angažmana Kontakt grupe, ali pre Briselskog sporazuma.
Belgija je suverena država i zemlja s kompleksnom unutrašnjom strukturom – sastavljena je od tri regiona, 11 provincija i grada Brisela koji ima specijalni status. Pominjani model odnosi se na istočnu regiju, nemačku enklavu Ipr (izgovara se Iper) na samoj granici s Nemačkom, s malom nemačkom manjinom od jedan odsto stanovnika – ta oblast ima poseban status, a pripada Flandriji. Radi se o jezičko kulturnoj autonomiji i ništa više od toga. To ni izbliza ne može da bude zamena za Briselski sporazum i ono što je njime predviđeno za SZO. Stoga nema razloga da Srbi prihvate novi predlog, niti da odustanu od već potpisanog i obavezujućeg sporazuma.
Iz ovakvog nastupa dvojca iz EU i SAD jasno se poručuje da je na sceni promena pregovaračkog, odnosno posredničkog mandata, čime se nameće zaključak da je misija EU propala i da Lajčak nema ni snagu ni političku zaleđinu za samostalno delovanje. Umesto njega kao sve slabijeg posrednika na scenu stupa dvojac, bolje reći i onaj koji ima snagu i „leđa“ da sprovede ili nametne rešenja.
Nije ovo prvi put da zajedno dolaze izaslanici EU i SAD. Pre pola godine Lajčak je bio zajedno s Metjuom Palmerom, što na neki način govori o svojevrsnom kontinuitetu.
Biće ovo značajan izazov i za Beograd da se odupre pokušaju promene posredničkog formata i eventualnog širenja datog mandata. Posredničku ulogu u ovom procesu su dugo imale UN, odnosno generalni sekretar UN je imenovao svog specijalnog izaslanika. Od 2008. pa sve do 2011. godine trajao je proces prebacivanja posredništva sa UN na EU, uz niz loših i nelogičnih poteza naše vlasti.
Neizbežno je pitanje kako sada EU jednostrano pridružuje specijalnog izaslanika SAD u taj proces jer se on ne može menjati bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN. Ovako, nema razloga da i drugi počnu da deluju jednostrano pa da, na primer, i Vladimir Putin izabere svog specijalnog izaslanika. U stvari, ovakva odstupanja se jedino mogu rešiti povratkom celokupnog procesa u UN, tamo gde je i započeo.
Celo zamešateljstvo je, u stvari, vezano za priznavanje nezavisnosti samoproglašene države Kosovo jer ono, bez obzira na priznanje brojnih država, nije ostvarilo atribute nezavisne države kao što su stanovništvo, teritorija, suverena vlast… Čak ni posle savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, bez obzira što je sud bizarnom konstrukcijom (bolje reći promenom i preformulacijom pitanja) proglašenje Deklaracije o nezavisnosti smatrao mogućom, kao i bilo koju drugu deklaraciju (recimo onu iz 1991. godine), što su koristili i Albanci iz Prištine kao dokaz svoje nezavisnosti, ali i vlasti u Beogradu, kao optužbu na račun bivše vlasti i njenog nespretno i nesrećno postavljenog pitanja MSP-u.
Mnogo važnije je da je MSP utvrdio diskontinuitet između Ujedinjenih nacija i tzv. Republike Kosovo: nova država nije nastala na osnovu odluka UN i na njih se ne može pozivati, čime je albanska strana faktički bila primorana da uđe u pregovore sa Republikom Srbijom. Sve do tada ona se nadala da će globalni raspored moći u svetu biti dovoljan da se njena jednostrana odluka prizna, izričito ili prećutno, od strane dovoljno velikog broja dovoljno uticajnih država da joj nikakvi pregovori neće biti ni potrebni. To shvatanje je, polako i postepeno, počelo da se menja tek posle 2010. godine.
Da bi se ta prepreka „premostila“, smišljen je pravno obavezujući sporazum kojim bi Srbija na bilo koji način priznala samoproglašenu nezavisnost i taj postupak učinila pravno legalnim. Zajednica srpskih opština je tu samo da se „žaba“ lakše proguta. I verovatno će se njeno pitanje vući do samog kraja procesa, da bi na kraju to bila „šargarepa“ za pravno obavezujući sporazum.
Uostalom SZO ,zamišljena i potpisana Briselskim sporazumom, predviđa upravljanje po zakonima i Ustavu tzv. Kosova, bez izvršnih ovlašćenja, sa statusom istim za sve kosovske opštine, što se javno nikada ne govori, a što je u Briselu naglašeno još 2018. godine, iako u Beogradu stalno ponavljaju da se ZSO neće desiti na osnovu kosovskih zakona. O svim ustupcima datim pre ostvarenja ZSO da i ne govorimo. Sada je to poslednja „lomilica“ ka zacrtanom cilju, sa nizom novih i robustnih „kostolomaca“.

[/restrict]