Слободна зона Велике Албаније

Приштина и западни емисари

Док амерички и европски емисари покушавају да преговоре Београда и Приштине поставе на нове, још неизвесније основе, Албанци не губе време. Арогантно и охоло инсистирају на традицији своје фашистичке прошлости

Тек што су се Албанија и тзв. држава Косово крајем прошле године договорили о укидању граничне контроле, а потом одржали и заједничку седницу косовске и албанске владе, два месеца касније дошло је до формирања и заједничке такозване територијално-административне целине. Реч је о подручју које ће обухватити 30 километара територије Албаније и још толико територије КиМ, чиме би се олакшало погранично кретање људи и роба. Али, рекло би се, и више од тога? Јер овим потезом само је интензивирана прича о потенцијалном уједињењу Косова и Албаније, поткрепљена изјавом албанског премијера Едија Раме (после заједничке седнице две владе) да би гласао „за“ када би се о тој теми одржавао референдум.
Иако никада није формално озваничено, потези Приштине и Тиране и пре и сада сугеришу да је циљ националног спајања у ствари тежња у смеру стварања „Велике Албаније“, о којој се све више и све отвореније говори и најављује. И Аљбин Курти је, приликом потписивања овог и других споразума у новембру 2021. године, изјавио да треба говорити дипломатски, а делати патриотски, недвосмислено се надовезујући на Раму да би у будућности и он гласао за уједињење Косова с Албанијом „под демократским условима“.

[restrict]

МЕЂУНАРОДНИ МУК Изјаве о укидању граничних контрола и о уједињењу Албаније и Косова прошле су у новембру и децембру без реакција међународних институција. На то је тада указао и председник Србије Александар Вучић, који је најављивао да ће затражити објашњење – како је могуће да Аљбин Курти говори о уједињењу Косова и Албаније, а да на то сви у Европи ћуте и да ли би ћутали на сличне изјаве из Србије.
Одговор се можда налази у најави америчког генерала Дејвида Табора да ће у Албанији бити формирана војна база због њеног географског положаја, али и одличног партнерства које САД имају с албанским снагама за специјалне операције. Подсећања ради, албански премијер Еди Рама недавно је најавио да ће Америчка команда за специјалне операције Европа (СОЦЕУР) отворити базу у Албанији, а да ће њена улога бити да осигура већу сарадњу с албанским савезницима, важан приступ транспортним чвориштима на Балкану и већу логистичку флексибилност.
Ту чак и „Отворени Балкан“ иде у други план, мада има мишљења да и он представља само „наставак“ проналажења опције за решење Косова (као што су претходили: корекција границе, размена територије – српско за српско, позив на разграничење… а сада мини-Шенген).
Ако се већ помињу међународне институције и Европа, занимљиво је да нове информације о територијално-административној целини долазе баш у данима када у посети Приштини, а потом и Београду, бораве специјални изасланици Европске уније и САД Мирослав Лајчак и Габријел Ескобар, али без њихових реакција на ове албанске тежње и договоре.
И не само на то. Ни они, ни њихови ментори нису реаговали на Куртијеву изјаву о релативизацији одлуке Уставног суда којом је манастиру Високи Дечани враћено 24 хектара земље, све уз коментар да су Вискои Дечани „део богатог културног мозаика Косова“.
Нису се Лајчак и Ескобар потресли ни отровним и циничним прањем биографије Џафера Деве, нацистичког колаборанта кога је Хитлер одликовао, и рестаурацијом његове куће у Јужној Митровици, коју обављају ЕУ и УНДП, заједно са косовским министарством културе, омладине и спорта, а која би требало да буде „културни центар за помирење“. По обнови, како су предвидели, кућа треба да служи за културне и друштвене догађаје, док ће на првом и другом спрату бити смештен Регионални центар за културно наслеђе.
Уместо њих реаговао је директор израелског Центра „Симон Визентал“ Ефраим Зуроф рекавши да то представља ругање жртвама нациста и њихових локалних колаборациониста.
У таквој атмосфери не чуди што привремене институције у Приштини себи дају слободу да вуку једностране и опасне потезе јер увек могу рачунати на подршку оних који су и створили ову наказу од државе. Најновији потез Приштине је да ће Србији бити дозвољено да одржи изборе на Косову ако у свим документима и на бирачким местима користи назив „Канцеларија за везу Србије на Косову“, а да је тзв. Влада Косова сагласна да додели имунитет и дипломатске привилегије бирачким местима и појединцима укљученим у организацију избора, све следећи Лајчакову и Ескобарову сугестију да Србима на Косову треба омогућити да гласају и да је неопходно пронаћи модалитете за то.
Лајчак и су, у ствари, само испуњавали своје задатке осмишљене у њиховим централама. А то је да покажу, пре свега, како је њихова заједничка посета постављена на заједничким интересима и заједничким ставовима и око питања КиМ и шире, у погледу безбедносне ситуације на Балкану .
Њихову „веселу турнеју“ обележила је и конференција за медије после састанка с тзв. косовским премијером Аљбином Куртијем када су поручили да САД и ЕУ сарађују, подржавајући дијалог и нормализацију односа између Косова и Србије, али нису реаговали што је конференцији присуствовало пет медија на албанском, док остале, укључујући и три екипе које извештавају на српском, Еуроњуз Србија, РТС и ТВ Прва, људи из владиног протокола нису пустили због наводне епидемијске ситуације, иако је дозвољено да 30 особа буде у просторији.

ВИЗИЈА НЕЗАВИСНОГ КОСОВА Габријел Ескобар је рекао да САД у потпуности подржавају независност и територијални интегритет Косова, као и дијалог са Србијом и интеграцију земаља Западног Балкана у Европску унију, док је специјални представник Европске уније за дијалог Мирослав Лајчак поновио да ЕУ и САД деле исту визију у погледу дијалога између Србије и Косова, чиме је искорачио из статуса неутралности ЕУ.
Иако у званичним сусретима делују срдачно и опуштено, рекло би се предусретљиво и добронамерно, оно што желе да поруче кажу мимо званичних сусрета. Тако се Лајчак, као ЕУ изасланик, истакао и низом спорних и увредљивих изјава. Од оне да српска страна нема разумна решења, све до изјаве да Споразум о Заједници српских општина мора да буде спроведен, али да нико разуман не жели „Републику Српску“ на Косову. Тиме не само што је увредио Србе већ је повредио и Дејтонски споразум, сугеришући на овај начин да је и он неразуман.
Посебни искорак из неутралности била је понуда „белгијског модела“ за формирање ЗСО, чиме је усаглашено са Американцима да се за ЗСО тражи решење с позиције Косова као признате државе. Овај модел се помињао још 2002. године с почетком ангажмана Контакт групе, али пре Бриселског споразума.
Белгија је суверена држава и земља с комплексном унутрашњом структуром – састављена је од три региона, 11 провинција и града Брисела који има специјални статус. Помињани модел односи се на источну регију, немачку енклаву Ипр (изговара се Ипер) на самој граници с Немачком, с малом немачком мањином од један одсто становника – та област има посебан статус, а припада Фландрији. Ради се о језичко културној аутономији и ништа више од тога. То ни изблиза не може да буде замена за Бриселски споразум и оно што је њиме предвиђено за СЗО. Стога нема разлога да Срби прихвате нови предлог, нити да одустану од већ потписаног и обавезујућег споразума.
Из оваквог наступа двојца из ЕУ и САД јасно се поручује да је на сцени промена преговарачког, односно посредничког мандата, чиме се намеће закључак да је мисија ЕУ пропала и да Лајчак нема ни снагу ни политичку залеђину за самостално деловање. Уместо њега као све слабијег посредника на сцену ступа двојац, боље рећи и онај који има снагу и „леђа“ да спроведе или наметне решења.
Није ово први пут да заједно долазе изасланици ЕУ и САД. Пре пола године Лајчак је био заједно с Метјуом Палмером, што на неки начин говори о својеврсном континуитету.
Биће ово значајан изазов и за Београд да се одупре покушају промене посредничког формата и евентуалног ширења датог мандата. Посредничку улогу у овом процесу су дуго имале УН, односно генерални секретар УН је именовао свог специјалног изасланика. Од 2008. па све до 2011. године трајао је процес пребацивања посредништва са УН на ЕУ, уз низ лоших и нелогичних потеза наше власти.
Неизбежно је питање како сада ЕУ једнострано придружује специјалног изасланика САД у тај процес јер се он не може мењати без сагласности Савета безбедности УН. Овако, нема разлога да и други почну да делују једнострано па да, на пример, и Владимир Путин изабере свог специјалног изасланика. У ствари, оваква одступања се једино могу решити повратком целокупног процеса у УН, тамо где је и започео.
Цело замешатељство је, у ствари, везано за признавање независности самопроглашене државе Косово јер оно, без обзира на признање бројних држава, није остварило атрибуте независне државе као што су становништво, територија, суверена власт… Чак ни после саветодавног мишљења Међународног суда правде, без обзира што је суд бизарном конструкцијом (боље рећи променом и преформулацијом питања) проглашење Декларације о независности сматрао могућом, као и било коју другу декларацију (рецимо ону из 1991. године), што су користили и Албанци из Приштине као доказ своје независности, али и власти у Београду, као оптужбу на рачун бивше власти и њеног неспретно и несрећно постављеног питања МСП-у.
Много важније је да је МСП утврдио дисконтинуитет између Уједињених нација и тзв. Републике Косово: нова држава није настала на основу одлука УН и на њих се не може позивати, чиме је албанска страна фактички била приморана да уђе у преговоре са Републиком Србијом. Све до тада она се надала да ће глобални распоред моћи у свету бити довољан да се њена једнострана одлука призна, изричито или прећутно, од стране довољно великог броја довољно утицајних држава да јој никакви преговори неће бити ни потребни. То схватање је, полако и постепено, почело да се мења тек после 2010. године.
Да би се та препрека „премостила“, смишљен је правно обавезујући споразум којим би Србија на било који начин признала самопроглашену независност и тај поступак учинила правно легалним. Заједница српских општина је ту само да се „жаба“ лакше прогута. И вероватно ће се њено питање вући до самог краја процеса, да би на крају то била „шаргарепа“ за правно обавезујући споразум.
Уосталом СЗО ,замишљена и потписана Бриселским споразумом, предвиђа управљање по законима и Уставу тзв. Косова, без извршних овлашћења, са статусом истим за све косовске општине, што се јавно никада не говори, а што је у Бриселу наглашено још 2018. године, иако у Београду стално понављају да се ЗСО неће десити на основу косовских закона. О свим уступцима датим пре остварења ЗСО да и не говоримо. Сада је то последња „ломилица“ ка зацртаном циљу, са низом нових и робустних „костоломаца“.

[/restrict]