POVEST O ŠABATAJU CVIJU

DUH VREMENA – ISTORIJA I SAVREMENICI

Hronika o životu Šabataja Cvija nudi i mogućnost suočavanja sa istinom o ljudskoj lakovernosti koja bi htela da doživi raj na zemlji, pri čemu se taj raj prečesto pokaže kao pakao. Za ljubitelje „teorije i prakse zavere“ evo prave poslastice: iracionalni šabatijanci su, kažu istoričari ideja, bili među ključnim ljudima evropskog racionalizma i prosvetiteljstva

Krajem 2020. godine u Ulcinju, gradu žive prošlosti, u kome je, u dane one, robovao i pisac „Don Kihota“, u okviru hotelskog kompleksa Palata Venecija, postavljen je spomenik Šabataju Cviju. Nina Onfer Bokan, predsednica Jevrejske zajednice u Crnoj Gori, rekla je tim povodom da je Šabataj bio čovek magične harizme, impresivnih oratorskih sposobnosti, besprekorne inteligencije.

Finansijer izgradnje spomenika je bio Gani Resulbegović, vlasnik kompleksa Palata Venecija, a spomenik je uradio vajar Zlatko Glamočak. Bronzana skulptura je visoka 2,23 metra. Zbirom brojeva visine monumenta dobija se broj sedam koji, kažu inicirani, simbolizuje život posvećen traganju za istinom. Bronzani Cvi gleda ka Izmiru – Smirni, gradu svog porekla i samoproglašenog prizvanja.

[restrict]

KO JE BIO ŠABATAJ CVI

Cvi je poreklom iz porodice španskih Jevreja dobeglih u maloazijsku Smirnu, današnji Izmir. Pre no što je, mesijanski odlučno, izgovorio tajno ime Božje u sinagogi ovog grada, 1648, dva braka su mu bila poništena – zbog impotencije, ili zbog homoseksualnosti, ne zna se tačno. Trećom ženom Sarom oženio se već kao onaj za koga se verovalo da je vesnik zlatnog doba. Njoj se, navodno, javila viša sila koja joj odobrila nemoralan život dok ne dođe iskupitelj jevrejskog naroda.

Čim su ga rabini prokleli, Cvi je počeo da luta i čini neobične, „mesijanske“, postupke. Bakan ih opisuje: „U Solunu je tražio da se obavi njegovo venčanje sa Torom. U Konstantinopolju je u korpi za dete nosio ribu i nagoveštavao da će izbavljenje nastupiti pod zodijačkim znakom ribe.“ To je kod nekih naišlo na oduševljeni prijem, uprkos neobičnoj psihičkoj konstituciji nosioca glavne uloge u maloazijskom metafizičkom vodvilju.

Geršom Šolem, u „Glavnim tokovima jevrejskog misticizma“, o njemu piše: „Konstitucija mu je bila manično-depresivna, što znači da je pripadao tipu čiji se manjak mentalne uravnoteženosti ispoljava kroz naizmenične napade najdublje utučenosti i neobuzdane živosti i preterane radosti. Periodi duboke potištenosti i melanholije kod njega su se stalno smenjivali s grčevima maničnog poleta, oduševljenja i euforije, između kojih su se umetali intervali normalnijeg stanja duha.“ Bio bi, taj Cvi, pravi kandidat za političara 21. veka, i kod nas i u svetu, rekao bi neki cinik.

Bakan ističe da su Jevreji u dijaspori bili veoma povezani, i da su kanali opštenja među njima uvek postojali, pa se priča o Cviju kao mesiji širila poput požara širom Evrope. Umesto 1648, Cvi je ustvrdio da mesijanska epoha počinje 1666. godine, jer je za tu godinu čuo od svog oca, zastupnika jedne engleske firme, a on je, sa svoje strane, čuo priču od engleskih protestanata, koji su tvrdili da će 1666. nastupiti hiljadugodišnje carstvo Hristovo na zemlji.

Poznati jevrejski istoričar Simeon Dubnov navodio je svedočenja poljskog letopisca Galatovskog o Jevrejima koji su u njegovoj zemlji, prihvatili Cvija kao mesiju: „Jevreji su likovali. Neki su napustili svoje kuće i imanja, odbijajući svaki posao i tvrdeći da će Mesija uskoro doći i odneti ih na oblaku u Jerusalim. Drugi su danima postili, uskraćujući hranu čak i najmlađima, i te oštre zime kupali su se u rupama u ledu izgovarajući jednu novosastavljenu molitvu. Malodušni i ubogi hrišćani, čuvši priče o čudima koja izvodi lažni mesija, i opažajući bezgraničnu oholost Jevreja, počeše da sumnjaju u Hrista.“

Savremeni nemački istraživač Mihail Študemund Halevi piše o situaciji u Nemačkoj: „Oko 1666. godine Hamburška jevrejsko-portugalska opština, koja je imala solidnu finansijsku i administrativnu osnovu, bila je mesecima zahvaćena mesijanskim delirijumom, što su samo nekoliko članova opštine bili u stanju da izbegnu. Zlatno doba i spas činili su se skoro ostvarljivim, jer su pisma, novine, pamfleti, ilustrovani leci, izveštaji emisara, putnika i trgovačkih agenata sa Istoka širili vest da se Šabataj Cvi, ’miropomazani kralj Jevreja’, pojavio u Svetoj Zemlji. Šabatijanske pristalice bile su na sve strane angažovane u komplikovanim eshatološkim kalkulacijama sa ciljem da u Svetom pismu nađu putokaz za godine 1665–1667, kao i za imena Šabataj Cvi i Natan, što je bilo ime njegovoga proroka. U toku nekoliko grozničavih meseci šabatijanski pokret je postao masovan pokret, kojim su bili zahvaćeni ne samo Jevreji na Orijentu i u Severnoj Africi već i jevrejske opštine u Evropi, od Italije na jugu do severnonemačkog grada Glikštata na severu.“ Dolazilo je, mislilo se, vreme „raja na zemlji“.

Dva dana uoči nove 1666. Cvi je krenuo u Stambol da preuzme vlast od sultana, ali je bio zatočen u tvrđavi u Abidosu. Međutim, njegovi bogati sledbenici su tamnicu pretvorili u kraljevsku palatu, redovno ga obilazeći i donoseći darove. Stvar je rešena tako što je jedan sultanov savetnik, inače Jevrejin, predložio pravu stvar, koja bi i glavnog aktera versko–političke afere zaustavila, ali i demoralizovala njegove sledbenike: Šabataju je ponuđeno ili da bude pogubljen ili da javno primi islam. On se poturčio, i postao Mehmed-efendija.

Veoma je zanimljivo da su šabatijanski pokret sa velikom pažnjom pratile novine u Nemačkoj i Holandiji. Kada je Šabataj postao Mehmed, amsterdamska štampa je pisala: „Iz Carigrada je prispela vest da je tamo stigao jevrejski kralj, ali da je odmah bio uhapšen; još se obaveštava da je nakon saslušanja priznao da je siromašak i da ne može da stvara nikakva čuda, kako se pogrešno tvrdi, i da takođe ne namerava da zavede Jevreje ili bilo koga drugoga. Najzad su ga pustili na slobodu i na ulici je bio viđen bez ikakve pratnje.“ A onda je krenuo ka Balkanu.

Cvi je život okončao u Ulcinju, kao kapidži-baša (čuvar kapije). Tu je živeo sa svojom pratnjom, i održavao veze sa sledbenicima iz Albanije, iz grada Berata. Albanski istoričar dr Mojkam Zeko piše „da su jevrejski poklonici iz Soluna dolazili i klanjali se u Ulcinju na grobu Šabataja Cvija do početka 20. stoleća. Njegovi sledbenici su bili brojni u Jemenu i Londonu. Ali, ključni centri Cvijevog kulta bili su Venecija i Solun. Ovi su centri poznati kao kriptojevrejske zajednice“. On dodaje da se iz Cvijeve prepiske, koja je delimično sačuvana, može saznati o zemljotresu koji je razorio Ulcinj, o piratima iz Alžira i Albanije, ali i afričkim gusarima, koji su ulazili u međusobne sukobe. Kapidži-baša je svojima pisao o trideset albanskih monahinja koje su skočile sa zidina Ulcinjske tvrđave u provaliju da ne bi pale u ruke Turcima, o lokalnim Albankama koje nisu pokrivale lice niti su kratile kosu, budući okićene rimskim, makedonskim, vizantijskim, venecijanskim, nemačkim novčićima. Cvi je, tvrdi Zeko, pored maternjeg, govorio još šest jezika. Pod njegovim nadzorom, jedna crkva iz 15. veka pretvorena je u džamiju.

U ulcinjskoj kuli Balšića nalazi se, na trećem, od Turaka dograđenom, spratu, prostorija u kojoj je, tvrdi se, obitavao Cvi, i tamo su uklesane dve Davidove zvezde. Javno musliman, tajno se držao jevrejskih običaja, poput Jom Kipura i sabata. Turbe sa posmrtnim ostacima Cvija, kako se pretpostavlja, nalazi se u zidanici na imanju stare ulcinjske porodice Manić, neposredno uz porodično groblje, ali oni ne dozvoljavaju istraživanja, tvrdeći da je tu sahranjen njihov predak.

 

PREVERICE I PROSVETITELJSTVO Posle Cvijeve konverzije nastalo je veliko razočaranje – mnogi njegovi sledbenici su se vratili rabinskom judaizmu, a neki su, po ugledu na Cvija, prešli u islam. Nazvali su ih denme, što na turskom znači preverice. Spolja su se držali islama, ali su upražnjavali kriptojudaizam.

Tada je polako počeo da se širi pokret šabatijanaca. Dejvid Bakan kaže da je izvesni kabalista Hajim Malah tvrdio da je Cvi zaista bio mesija, ali da između njegove objave 1666. i konačnog spasenja mora proći četrdeset godina, koliko su Jevreji vođeni Mojsijem lutali pustinjom. Ni posle četrdeset godina se ništa eshatološki bitno nije desilo, ali šabatijanci su ostali verni svom, makar i košmarnom, snu.

Po Bakanu, šabatijanstvo je predstavljalo prvo pretvaranje „kabalističkih doktrina u širok društveni pokret“, mada su ljudi iz preveričkih familija gledali da sakriju tu činjenicu: „Šolem smatra da šabatajstvo, u dodiru sa emancipacijom Jevreja u 19. veku, prelazi u racionalizam koji želi da prikrije svoje šabatajsko poreklo. Posle Francuske revolucije upravo su šabatajske grupe, još u okviru jevrejske pastve, bile jezgra pokreta za reformu, liberalizam i prosvetiteljstvo.“

Šabatijanstvo je svakako služilo apologiji otpadništva. „Denme“ su racionalizam i prosvetiteljstvo prihvatili kao oružje u borbi protiv rabinske ortodoksije. Bili su prihvaćeni od potomaka španskih kriptojudeja, maranosa, koji su formalno bili rimokatolici: „Činjenica da je Mesija na kraju morao da se pokaže kao otpadnik poslužila je da pojača njihovo prihvatanje među maranosima. Oni su i sami bili otpadnici i patili zbog osećanja krivice zbog toga“, kaže ovaj ugledni jevrejski istoričar misticizma.

Jedno od osnovnih njihovih učenja, smatra Bakan, bilo je učenje o „nužnosti silaska u zlo da bi se dostiglo duhovno oslobođenje, čemu će kasnije frankovci pridodati specifičnu seksualnu konotaciju“.

POJAVA JAKOBA FRANKA Posle svega, pojavio se Jakob Frank, sin šabatijanca koga su rabini prokleli. Rodio se 1726. u Koroljovki, između Podolije i Vlaške. Počeo je karijeru kao kabalista i opsenar, lažni vidar i „svaštočinja“. Bakan ističe: „Na sitno je prodavao svilu i đinđuve po haremima turskih paša i hvalio se da održava intimne odnose sa turskim ženama.“ A onda je „doživeo prosvetljenje“: ustvrdio je da baš on inkarnacija Cvija, u kome se javio Bog, i da je pravi mesija. Treba napustiti zakon Tore, poučavao je svoje sledbenike. Bakan ističe: „Novo iskupljenje i otkrivenje koje je došlo s njima bili su takvi da je sada sve, uključujući zlo, postalo posvećeno“, pri čemu je „učenje o zlu poduprto tezom da su božanske iskre rasute i da se ljudi moraju predati zlu da bi ih ponovo sakupili. Jasno se oblikovala ideja svetoga greha. Kroz greh, dolazi spasenje. Iz velikog greha izroniće svet u kome greha više neće biti.“ Treba, smatrali su frankovci, činiti sve više zla da bi se svet približio svom kraju, i nastupilo mesijansko doba.

Kada su ih rabini stavili pod herem (prokletstvo), frankovci su odgovorili žestokim napadom na sledbenike tradicionalnog judaizma, tvrdeći da oni vrše ritualna ubistva hrišćana. Pokatoličili su se uz veliku pompu. Kumovalo im je poljsko plemstvo, postali su šljahta, a kum na krštenju Jakoba Franka bio je poljski kralj Avgust Treći.

Iz šabatijanskog okruženja u Turskoj potekli su mnogi, što bi se reklo, „zanimljivi likovi“ – recimo, Kemal Ataturk, rođen u Bitolju, koji je ukinuo islamsku monarhiju i sproveo zapadnjačke reforme. Kažu da je skoro čitav mladoturski pokret bio zavera denmi.

Iz frankovačke sredine u Galiciji poreklom je Sigmund Frojd, a Dejvid Bakan smatra da su mnoge psihoanalitičke ideje, poput metode slobodnih asocijacija, neka vrsta odevanja kabalizma u naukoliku formu.

Kažu da među moćnim „iluminatima“ (što je „prostonarodni“ internet izraz za svetsku zakulisu, kako ih je imenovao Ivan Iljin) i danas ima sledbenika Cvija i Franka, koji, na osnovu neognostičko-luciferijanskog tumačenja kabalističke doktrine, smatraju da je „bolje kad je gore“, i da svet mora da se kupa u moru krvi pre no što nastupi „Nju Ejdž“. Pošto nastavljači ove linije okultne mistike sakralizuju zlo, a imaju ekonomsku i političku moć, spremni su da deluju kao „demoni u ljudskom obličju“.

Dejvid Bakan, u studiji o sredini u kojoj se razvijao jevrejski misticizam, podseća nas: „Šabataj Cvi je možda bio psihopata, kako sugeriše Šolem. Možda je bio homoseksualac, i dokazani egoist, po navođenjima Kastejna. Ostaje činjenica da je za Jevreje ovoga sveta on jedno vreme bio Mesija.“ Kao što je činjenica da je Josip Broz jedno vreme bio „južnoslovenski mesija“.

Zato se ovaj tekst i pojavio u „Pečatu“. On odgovara na pitanje kako je moguće da ljudi krenu za vođom u ponor, i da ga se ne odreknu čak i kada ih vođa izda (setimo se, opet, Broza, koji, i danas, posle svih dokaza o njegovoj natofiliji i šteti koju nam je naneo, ima, među Srbima, makar i drugosrbijanskim, svoje idolopoklonike). Priča o Cviju nudi i mogućnost suočavanja sa istinom o ljudskoj lakovernosti koja bi htela da doživi raj na zemlji, pri čemu se taj raj prečesto pokaže kao pakao. Za ljubitelje „teorije i prakse zavere“ evo prave poslastice: iracionalni šabatijanci su, kažu istoričari ideja, bili među ključnim ljudima evropskog racionalizma i prosvetiteljstva. Hrišćani, kojima je Hristos rekao da se čuvaju lažnih spasitelja, dobijaju potvrdu da duhovni oprez nikad nije uzaludan.

Međutim, ključno pitanje ovog teksta glasi: „Da li je moguće da se među onima koji odlučuju o sudbini čovečanstva nađu luciferijanci koji veruju da je zlo dobro, i da treba činiti što više zla da bi planetarni demonizam, koji je za njih oličenje uspeha, pobedio“? Pokušali smo da ponudimo otrežnjujući odgovor.

[/restrict]