ALEKSANDAR PAVLOVIČ ŠPAKOVSKI – PODRŠKU RUSIJE TEŠKO JE PRECENITI (2. deo)

Razgovarao Sergej Belous

Mnogi ukrajinski vojni rukovodioci i vladini zvaničnici sanjaju da ponove hrvatsku „Oluju“ u odnosu na republike u Donbasu. A znajući da danas u Donbasu ima oko šeststo hiljada ruskih državljana, apsolutno smo svesni da Ruska Federacija ove ljude neće ostaviti bez zaštite

Prvi deo intervjua pročitajte klikom OVDE

U drugom delu intervjua beloruski istoričar i politikolog, ekspert pri Državnom sekretarijatu Saveta za bezbednost Aleksandar Pavlovič Špakovski za „Pečat“ govori o odnosima svoje zemlje s Rusijom i Kinom, o ukrajinskoj krizi i odnosima sa Srbijom nakon što se zvanični Beograd priključio sankcijama Minsku.

ZAPRATITE “PEČAT” NA FEJSBUKU

Kakvu ulogu ima Rusija u razvoju Belorusije i zaštiti njenog suvereniteta?

Treba reći da stabilnost bilo koje vlade u situaciji suočavanja s „obojenom revolucijom“ zavisi od tri faktora. Prvi je činjenica da vlast ima stvarnu podršku stanovništva. Nekoliko dana nakon početka demonstracija Lukašenko je počeo da izvodi svoje pristalice na ulice. Prema podacima vlasti, oko tri miliona ljudi učestvovalo je u akcijama podrške miru i stabilnosti tokom nekoliko meseci – kako u Minsku, tako i u regionima. Očigledno, Lukašenko ima veoma značajnu podršku.

Drugi faktor formule „protivotrova“ protiv „obojene revolucije“ predstavlja stabilnost državnog aparata i pre svega organa reda. Lojalnost i odsustvo izdajnika. Ono čega nije bilo u Ukrajini, na primer – spremnosti da se izvrše naredbe. Kod nas su spremnost za izvršavanje komandi i stabilnost bezbednosnih snaga bili veoma visoki, uprkos pokušajima da se razgrađuju, posebno organi reda, policija, da se stvore alternativne strukture. Neprijatelj nije namamio nijednog višeg oficira na svoju stranu. Uključujući čak i otpuštene bivše zaposlene, koji su možda imali razloga da budu uvređeni.

I treći, veoma važan faktor jeste spoljna podrška od strane država koje određuju svetsku politiku. U ovom slučaju Belorusija se oslanja na dve supersile: na najbliži vojnopolitički i ekonomski savez s Ruskom Federacijom i na svestrano strateško partnerstvo sa NR Kinom. S Kinom imamo jedan od najviših oblika diplomatske saradnje. Lukašenko je prvi čestitao kineskom lideru Si Đinpingu izbornu pobedu, drugi je bio Vladimir Putin. I, naravno, mi smo se sami izborili s pokušajem državnog udara, ali je Putinova najava stvaranja rezerve nacionalne garde u oblastima koje se graniče s Belorusijom delovala otrežnjujuće kako na demonstrante, tako i na spoljne sile koje su ih podržavale. Bilo je jasno da se Rusija neće odreći Belorusije.

U principu, kasnije je ovaj mehanizam kolektivne odbrane demonstriran i tokom događaja u Kazahstanu, gde država nije mogla sama da se nosi s nasilnim demonstracijama, pa su se legitimne vlasti obratile saveznicima sa zahtevom za pomoć. Tokom 24 časa organizovano je prebacivanje trupa u Kazahstan, što je imalo otrežnjujući efekat. Stoga je podršku Rusije teško preceniti.

Osim toga, jasno je da u uslovima ekonomskog rata, koji nam je zapravo objavljen, Rusija na prvom mestu, Kina na drugom – ostaju izvori finansijskih i kreditnih resursa za Belorusiju. Zato je podršku Rusije teško preuveličati.

S razvijenom industrijom, nama je veoma važno da imamo pristup novcu kako bismo ulagali u naučnoistraživačke i konstruktorske razrade, da imamo mogućnost da radimo po lizing šemama i dugoročnim ugovorima. Tu je podrška Rusije principijelno važna.

Jedan od rezultata događaja 2020. godine, u tom smislu i za zvanični Minsk, bila je činjenica da je postalo sasvim očigledno ko je prijatelj, a ko neprijatelj. Jer se u određenoj fazi, da budem iskren, Belorusija previše zaigrala o pitanju vođenja viševektorske politike. Delujući u prilog mirovne platforme u sukobu u Ukrajini, naša zemlja je želela da odigra spoljnopolitičku partiju „mosta“ između Istoka i Zapada, nudeći međunarodnu pregovaračku platformu koja emituje ideje mira. No, nažalost, mnogima mir nije bio potreban, posebno našim zapadnim susedima. Tu koncepciju „mosta“ oni su iskoristili samo da bi dublje proniknuli u beloruski državni aparat i pokušali da izbace iz ravnoteže našu državu, u tom smislu i kidajući veze s Ruskom Federacijom i sejući nepoverenje između Moskve i Minska. Ova mana je otklonjena nakon što se zemlja suočila s hibridnom agresijom i postalo je jasno ko je naš istinski prijatelj.

Nedavno su Putin i Lukašenko potpisali mapu puta daljih integracija Ruske Federacije i Republike Belorusije. Kako biste objasnili srpskom čitaocu koji su koraci još planirani, i koji bi uskoro mogli biti realizovani?

U ovom trenutku Savezna država Rusije i Belorusije predstavlja najnapredniji oblik integracije na postsovjetskom prostoru. U izvesnom smislu, ovo je „laboratorija“ za integracije u Evroazijskoj ekonomskoj uniji.

Istovremeno, još smo veoma daleko od stepena integracije koji postoji u EU: jedinstvena valuta, jedinstven ekonomski prostor bez ograničenja… Prirodno, postavili smo sebi dalekosežne ciljeve. Sve oblasti su obuhvaćene u 28 tačaka mape puta, od poljoprivrede do carine, poreza, ekonomije, stvaranja jedinstvenog energetskog tržišta čije se obrazovanje neprekidno odlaže. Kao rezultat, integracija bi trebalo da dostigne nivo koji postoji u Evropskoj uniji, a možda i dublji.

Neki skeptici ističu da se približavaju zemlje s različitim potencijalima, pa će, navodno, Rusija „progutati“ Belorusiju. Istovremeno, mora se reći da je integracija u ovom slučaju i vitalni beloruski interes, pošto je Rusija glavno tržište za našu robu. U spoljnotrgovinskom prometu Belorusije, na Rusiju ide 50 odsto. S tim u vezi, naravno, beloruski preduzetnici, beloruski biznis su izuzetno zainteresovani, prvo, za pun pristup ruskom tržištu, a drugo, za jednake uslove u energetskom sektoru. Ovo je suštinski važno pitanje, jer ako se ove mape implementiraju, privreda zemlje praktično može svake godine da se poveća za nekoliko procenata bruto nacionalnog dohotka.

Predsednici su potpisali veoma duboke programe. Već sada kažu da je samo u Belorusiji za njihovu primenu potrebno izmeniti ili usvojiti 400 zakonskih akata. Jasno je da nacionalna birokratija, i u Rusiji i u Belorusiji, može da deluje prilično sporo. To smo već prošli u istoriji naših integracija – istorija Savezne države traje od sredine 1990-ih godina. Može doći do kočenja u nekim mapama iz raznih razloga. Neki rokovi su razvučeni do 2027. godine. Ako se sve ovo uradi, onda će krajem 2020-ih godina Belorusija i Rusija verovatno dostići onaj duboki nivo ekonomske integracije koji trenutno postoji u EU, nakon čega će se moći govoriti o rešenjima kao što su jedinstvena valuta i stvaranje nadnacionalnih organa upravljanja.

Posebno očekujemo da će se i druge zemlje Evroazijske ekonomske zajednice pridružiti Uniji Belorusije i Rusije. Međutim, inercija nacionalne birokratije može biti prepreka u tome. Pojedinačne odluke o objedinjavanju tržišta na neki način ne odgovaraju pojedinim poslovnim strukturama, kako kod nas, tako i u Rusiji. Recimo, može se shvatiti sporo obrazovanje jedinstvenog ekonomskog tržišta, koje je trebalo prvo da se usvoji između Belorusije i Rusije, zatim se razgovaralo da će jedinstveno energetsko tržište biti usvojeno u Evroazijskoj zajednici, prvo su govorili o 2022, sada govore o 2025. godini… Postoje velike sumnje da će ovaj proces biti brz. Zato što je pozitivan trgovinski saldo s Belorusijom (naš trgovinski promet je oko 40 milijardi) za Rusiju oko 10 milijardi. A ovo su, naravno, uglavnom energetski resursi. Često se u medijima, u sumnjivim izvorima informacija, spekuliše da Belorusi navodno žele beneficije i popuste. Belorusi govore o jednakim cenama u jedinstvenom energetskom prostoru. Da, mi shvatamo da dobijamo gas jeftiniji od svih drugih ruskih partnera. Međutim, ako preduzeća u Smolensku dobijaju gas po 70 dolara, a beloruska po 128 dolara, a mi težimo da stvorimo jedinstveno tržište, kako je onda moguće biti konkurentan? Postoje nejednaki uslovi za konkurenciju. Ovo pitanje se veoma teško kreće. Mada postoje pitanja koja se i s beloruske strane pomeraju prilično sporo.

Kijev je više puta izjavljivao da Moskva planira da iskoristi teritoriju Belorusije kao „odskočnu dasku za agresiju na Ukrajinu“. Kako se u Minsku ocenjuju rizici od eskalacije ukrajinske krize i histerije zapadnog dela svetske zajednice oko nje?

Mi pratimo pumpanje borbene moći ukrajinskih oružanih snaga. Samo SAD su od 2014. godine uložile dve i po milijarde dolara u ukrajinsku vojsku. Postavljamo pitanje – zašto? Vidimo koncentraciju ukrajinskih trupa, uključujući i granicu s Belorusijom.

Ovi događaji s prebacivanjem trupa i teške tehnike odvijaju se pod okriljem borbe protiv nekakvih migranata, iako nismo primetili nikakve migracione tokove iz Belorusije u „prosperitetnu“ Ukrajinu, naprotiv – poslednjih meseci nekoliko hiljada državljana Ukrajine legalizovani su na našoj teritoriji odlukom predsednika. Ti ljudi pobegli su od rata i želeli su da dobiju belorusko državljanstvo. Tačnije, ne samo od rata već i od dominacije nacionalističke, nacističke ideologije u Ukrajini, koja je tuđa značajnom delu društva, posebno ljudima koji govore ruski jezik.

Pored toga, imamo uveravanja naših ruskih saveznika, kojima smo skloni da verujemo, da Rusija ne planira agresivna dejstva u ukrajinskom pravcu. Istovremeno, mnogi ukrajinski vojni rukovodioci i vladini zvaničnici, oni koji su uključeni u stvaranje raznih vrsta paravojnih formacija, koje sada čine osnovu Nacionalne garde, razne vrste bataljona, u kojima su ljudi s ekstremističkim stavovima, sanjaju da ponove hrvatsku „Oluju“ u odnosu na republike u Donbasu. To je mašta pojedinih prilično visokih političara u vladajućim krugovima u Kijevu. A znajući da danas u Donbasu ima oko šeststo hiljada ruskih državljana, apsolutno smo svesni da Ruska Federacija ove ljude neće ostaviti bez zaštite.

Kakav će stav zauzeti Belorusija ako Rusija bude uvučena u oružani sukob i bude primorana da štiti sopstvene građane u Donbasu?

Ukoliko počnu borbena dejstva koja bi bila isprovocirana od strane vrhuške u Kijevu uz podršku Britanaca i Amerikanaca i Rusija bude prisiljena da preduzme odgovarajuće mere – Republika Belorusija će dejstvovati u duhu svojih vojnih obaveza s Ruskom Federacijom.

Ponavljam, Belorusija nema nikakvih moralnih obaveza pred režimom u Kijevu. Posle aktivnog učešća Ukrajine u pokušaju državnog udara u našoj zemlji, posle provokacija ukrajinske obaveštajne službe u slučaju s „vagnerovcima“, o čemu je sada dopunski sve poznato i priznanja o tome daju i najviši zvaničnici Ukrajine, nakon što je ukrajinska obaveštajna služba slala diverzantske grupe u Belorusiju, o čemu nam je u sudu svedočio bivši komandir bataljona „Donbas“ Semen Semenčenko – pred tim režimom mi nemamo nikakvih moralnih obaveza. Ali zato postoje pravno obavezujući dokumenti u oblasti vojne saradnje s Ruskom Federacijom, postoji savezna vojna doktrina. Mi ćemo i delovati u skladu sa slovom tih sporazuma.

Aleksandar Lukašenko je nedavno izjavio da s Vladimirom Putinom često razgovara o stanju i postojećim problemima na Balkanu, posebno u Srbiji. Kako Minsk ocenjuje dešavanja u regionu?

Lukašenko je prilično duboko upoznat s balkanskom problematikom. U uslovima agresije NATO-a on je 1999. godine stigao u Srbiju da podrži srpski narod i legitimnu srpsku vlast. Štaviše, Lukašenko se tada fokusirao na to da nije stigao kao predsednik Belorusije već kao predsedavajući Vrhovnom državnom savetu Savezne države Rusije i Belorusije. Postojao je zahtev za prijem Srbije u Saveznu državu. Nažalost, u to vreme Rusija je bila prilično slaba, u ruskoj eliti su bile jake izdajničke tendencije, veoma jaki prozapadni agenti… Zahtev Srbije nije bio uslišen.

Veoma pažljivo pratimo situaciju na Balkanu. Po našem shvatanju, događaji koji su se odigrali ovde početkom 2000-ih predstavljaju veliku tragediju. Država se do današnjeg dana nije oporavila od tih šokova. S druge strane, pozdravljamo dostignuća današnje srpske države u ekonomiji, po rezultatima 2021. godine, shvatamo tu razumnu politiku balansiranja koju danas sprovodi aktuelna vlast u Beogradu, ali istovremeno smo oprezni u pogledu ocenjivanja nekih rezultata. Mora se shvatiti da ukrštanjem interesa velikih igrača na teritoriji vaše države, koji su često u suprotnosti jedni s drugima, može da se izgubi kontrola nad ovim procesima u određenoj fazi, kada je najslabiji igrač mala nacionalna država koja otvara svoj prostor raznim državama čiji su interesi u međusobnoj protivrečnosti. Mi ne želimo našoj srpskoj braći ponavljanje ovakvog scenarija i uvek ćemo podržavati Srbiju uprkos tome što se Vlada Srbije pridružila sankcijama Belorusiji. Razumemo razloge i pod uticajem kojih sila je to učinjeno. Uvek ćemo podržavati Srbiju o pitanju teritorijalne celovitosti. Kod nas se uopšte ne postavlja pitanje „državnosti“ Kosova. Takođe, prirodno je da ćemo podržavati našu slovensku braću u Republici Srpskoj u njihovoj borbi koju vode za svoja prava, za pravo na autonomiju, na očuvanje nacionalne kulture, na razvoj.

Kao član Ustavne komisije, objasnite našim čitaocima – šta je suština predstojećih izmena i dopuna osnovnog zakona Belorusije koji će u bliskoj budućnosti biti podneti na svenarodni referendum? I kako će se to odraziti na formiranje novog rukovodstva zemlje, s obzirom na izjave predsednika Lukašenka da će Belorusija „vrlo brzo“ imati novog predsednika?

Ustav Belorusije usvojen je 1994. godine i nekoliko puta je menjan putem referenduma, ali je generalno osnova dokumenta koja je postavljena 1994. ostala ista. Nijedan ustav nije statičan dokument. Mora se revidirati u skladu s novim izazovima, pretnjama, novim pravnim odnosima, mogućnostima itd.

Navešću nekoliko primera. Ustav iz 1994. godine sadrži tezu o težnji ka izgradnji neutralne, nenuklearne države. U to vreme je bilo aktuelno pitanje povlačenja sovjetskog nuklearnog naoružanja iz naše zemlje i bilo je nejasno u kom pravcu će se kretati Rusija. Rusku spoljnu politiku vodio je Kozirjev i skoro da se razmišljalo o ulasku Rusije u NATO. S tim u vezi, bila je razumljiva teza o neutralnosti Belorusije. Danas, kada četiri od pet susednih država vode neprijateljsku politiku prema Belorusiji i mi se graničimo s NATO-om, gde se ozbiljno razgovara o planovima za razmeštanje elemenata američkog nuklearnog oružja u blizini naših granica, kada je Belorusija suočena s neviđenim ekonomskim sankcijama, kao i personalnim sankcijama prema našim funkcionerima, pa i novinarima, kada je pre dve godine država doživela snažan pokušaj pobune i spolja nadahnuti pokušaj državnog udara – o kakvoj neutralnosti može da se govori? Pogotovo ako imamo u vidu i već postojeće pravno-obavezujuće sporazume i s Rusijom i sa ODKB-om. Jasno je da je to rudiment. Slično je i s nenuklearnim statusom. Naravno, niko u Ustavnoj komisiji ne želi da razmešta nuklearno oružje na teritoriju naše zemlje. Ali mi otvoreno govorimo o tome da ćemo, ukoliko se američko nuklearno oružje pojavi u Poljskoj, reagovati simetrično. To se moglo čuti i u izjavama predsednika Lukašenka. Insistiraćemo na razmeštanju ruskih raketa kao garancije naše bezbednosti.

Drugi momenat ogleda se u tome da tada, 1994. godine, nije bilo takvih izazova za brak i porodicu, kao što je danas slučaj. Sada se istopolni brakovi, koliko je meni poznato, priznaju u 16 država Evropske unije. U nekim od tih zemalja dozvoljava se takvim parovima da vaspitavaju decu. Pored toga, saglasno ispitivanjima, u Belorusiji je porodica u njenom klasičnom vidu – tata, mama i deca – najveća vrednost. Samo tokom 2012. godine, kada smo čistili društveno-politički teren, zatvorili smo nekoliko desetina organizacija koje su promovisale tzv. rodne vrednosti, istopolne odnose i toleranciju prema njima. Mi vidimo da postoji pretnja tradicionalnoj porodici. Mislim da će biti interesantno za srpske čitaoce da je tokom 2019. godine MUP Belorusije bio prinuđen da uputi zvaničnu primedbu ambasadi Velike Britanije, koja se kod nas praktično pretvorila u centar LGBT aktivnosti, da nije potrebno finansirati i koordinirati ovakve organizacije na teritoriji naše zemlje, jer to predstavlja mešanje u unutrašnje stvari jedne suverene države. Pretnja braku i porodici postoji i mi insistiramo da se na ustavnom nivou unese koncept braka kao zajednice muškarca i žene.

Takođe, i pitanje istorijskog revizionizma i odnosa prema Velikom otadžbinskom ratu. Član sam Komisije pri Državnom sekretarijatu Saveta bezbednosti i mi veoma pažljivo pratimo informacione tokove s kojima se suočava naša zemlja, kao i napade na istorijsko kolektivno sećanje beloruskog naroda o Velikom otadžbinskom ratu. Našu pobedu pokušavaju da ukradu i prisvoje druge zemlje – i odlično znamo radi čega se to radi. Narod koji nema istorijsko pamćenje, ili mu je istorijsko pamćenje iskrivljeno, lako se kontroliše i vodi. Ne treba ići daleko da se nađe primer – to su naši južni susedi (Ukrajina). Kako volim da kažem, mnogi mladi ljudi koji su u građevinskim šlemovima s kukastim krstovima išli u borbene formacije ukrajinske policije 2014. godine bili su unuci i praunuci onih koji su zauzeli Berlin. Međutim, sve se okrenulo naglavačke, ljudi su krenuli protiv nacionalnih interesa i uništili sopstvenu državu. Mi nameravamo da učvrstimo obavezu države da se brine o podvigu naroda u Velikom otadžbinskom ratu – to je ako govorimo o vrednosnim osnovama za promene Ustava.

Ustav nije samo pravni i politički dokument – mi u njemu deklarišemo i osnovne vrednosti s kojima će se država razvijati. A ukoliko govorimo o konfiguraciji vlasti – to je veoma važna tačka – onda Lukašenko veoma dobro shvata da će pre ili kasnije neminovno doći do „tranzicije vlasti“. U ovom trenutku se ne postavlja pitanje prevremenih izbora. Predsednik je u odličnoj fizičkoj formi, štaviše, mi smo kao Ustavna komisija u prelaznim odredbama uneli tačku, na tome insistiramo – da se ne održavaju nikakvi vanredni izbori. Ukoliko narod podrži novu verziju Ustava, rad svih izabranih vlasti biće očuvan do trenutka novih redovnih izbora. Odnosno da Lukašenko ostane predsednik do 2025. godine. Nadamo se da će predsednik uvažiti naše mišljenje.

Ali pre ili kasnije će se morati izvršiti smena vlasti. I s tim u vezi, reč je o izvesnoj preraspodeli ovlašćenja predsednika u korist parlamenta, gornjeg doma parlamenta Saveta Republike, vlada lokalnih organa vlasti i stvaranja suštinski novog tela – Svebeloruskog narodnog sabora. To je organ narodne vlasti sa 50 odsto predstavnika civilnog društva od ukupno 1.200 ljudi, koji će se sazivati jednom godišnje i imaće ovlašćenja strateškog karaktera. Na primer, usvajanje vojne doktrine, odobrenje sastava sudija Ustavnog suda, sastav CIK-a, program društveno-ekonomskog razvoja zemlje. Veoma mali, ali strateški važan krug ovlašćenja postojaće u radnim organizacijama, društvenim ustanovama, stvaralačkim savezima itd. To su ljudi koji nisu povezani s birokratijom – ni sa izvršnom, ni zakonodavnom. Jedinstvenost eksperimenta ogleda se u tome što će u istom krugu važne državne odluke donositi bravar nekog preduzeća, predložen iz radnog kolektiva i, na primer, ministar. Jer će drugih 50 odsto biti predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti, kao i poslanici i predsednici, uključujući sadašnje i one koji su prestali da vrše svoja ovlašćenja.

Pored narodne vlasti, druga funkcija je, greh je skrivati – kontrola. Suština je da danas, na osnovu toga što znamo da vlasti kontrolišu društveno-političku situaciju, shvatamo da će sledeći predsednik najverovatnije izaći iz kruga sadašnjeg predsednika i da će doći na Lukašenkovim parolama. Međutim, pamtimo i istoriju Sovjetskog Saveza, kada je Mihail Gorbačov došao na vlast uz punu podršku Komunističke partije, društva, KGB-a itd. I za samo pet godina uništio je veliku supersilu. Šta reći o maloj Belorusiji? Ne možemo garantovati da se novi šef države, koji ima prilično jaka ustavna ovlašćenja, neće okrenuti u suprotnom smeru pod uticajem određenih faktora. A to, kako su naši zapadni „partneri“ u stanju da organizuju ovakve događaje – mislim da srpski čitaoci znaju bolje od bilo koga drugog. S tim u vezi, funkcije kontrole će vršiti Svebeloruski narodni sabor, koji će dobiti pravo da smeni predsednika s vlasti u slučaju da počini teško krivično delo, sistematsko grubo kršenje Ustava ili delo izdaje države. To se može sprečiti preko nadzornog organa.

S druge strane, u situaciji kada je novi predsednik dostojan naslednik, onda je Svebeloruski narodni sabor njegov viteški red. To je zapravo njegova partija. Zamisao se ogleda u tome što je Belorusija već 30 godina u velikoj meri personalistička republika, gde se predsednik s razlogom zvao Batka (Bata). To jest on je odgovarao praktično za sve. I u svesti stanovništva do današnjeg dana za sve odgovara. Svaki uspeh asocira na njega, kao i bilo kakav neuspeh. Sve do svakodnevnih, ličnih povreda čoveka, za koje je takođe kriv i predsednik. Želimo da pobegnemo od ovoga i verujemo da je u Belorusiji izrasla politička elita sposobna da snosi kolektivnu odgovornost za budućnost zemlje. Takođe, da budem iskren, često postavljaju pitanje: Da li se ne plašite dvovlašća, nekih drugih aspekata? Naravno, takvi rizici postoje. Mi prvi put primenjujemo ovaj sistem. Kako će se ovaj eksperiment završiti nije poznato, ali ne postoji druga opcija da se obezbedi tranzit vlasti. Pred nas je postavljen zadatak da se osmisli određena beloruska formula. Vidimo da kazahstanska formula ne funkcioniše dobro. Ni našim drugim komšijama takođe ništa ne ide na dobro. Sada će verovatno i Rusija tražiti svoju formulu, mada ne isključujem da će 2024. godine Putin ponovo izaći na izbore.

Pored toga, za srpskog čitaoca želim da kažem da smo mi već imali iskustva s održavanjem ovakvih sabora. Šest sabora je održano s učešćem nekoliko hiljada ljudi, ali do tog rešenja Svebeloruski narodni sabori nosili su društveno-konsultativni karakter. Poslednji, šesti sabor u svojoj rezoluciji je utvrdio neophodnost da se tom organu da ustavni status. Prisustvovalo je 2.500 delegata i mnogi su u svojim izlaganjima izneli upravo takvo mišljenje i ljudi su za to glasali. Ustavna komisija je samo delovala u okviru tih smernica. Zbog toga se jedna takva, s jedne strane prilično složena konstrukcija izmišlja u Belorusiji, a s druge strane, ovde postoji i istorijski kontinuitet.

To je saborni duh narodnih sabranja koja su postojala u drevnim slovenskim kneževinama, to je širenje narodne vlasti, učešće društva u upravljanju državom i raspodela kolektivne odgovornosti, gde je, s jedne strane, predsednik osnažen dokazanim kadrovima, a s druge, institucija predsedničke vlasti je donekle kontrolisana kako se ne bi napravile greške od kojih se država možda ne bi mogla oporaviti.